PROFIT INVESTITORU, GUBITAK DRŽAVI

Toliko željeni strani investitori u Srbiju su tokom godina tranzicije dolazili, uglavnom, u političkim aranžmanima, osporavanim i od političkih protivnika i od stručne javnosti. Koristeći patriotske fraze, vlast je takve privatizacije pravdala opštenarodnim interesima. Tako je američki “Ju es stil”, gotovo preko noći, postao stopostotni vlasnik smederevske železare, plativši Sartid - oslobođen balasta dugova i kredita - samo 23 miliona dolara. Nekoliko godina kasnije, većinski paket vlasništva Naftne industrije Srbije je prodat ruskom Gaspromnjeftu u sklopu međudržavnog srpsko - ruskog aranžmana za 400 miliona evra uz obavezu kupca da plati (poznate i nepoznate) dugove.

Obe privatizacije su osporavane a da li su i koliko takvi argumenti bili opravdani postaje jasnije pošto je jedan od tih aranžmana već doživeo svoj uspon i pad, pa je tako država Srbija juče otkupila smederevsku železaru i to za jedan dolar.

Visoka peć u Železari Smederevo

Jedan dolar za razmišljanje

Država Srbija ponovo je postala vlasnik železare u Smederevu, do juče poznate kao “Ju es stil”, parafom premijera Mirka Cvetkovića na ugovor o kupovini ovog giganta za svega jedan dolar. Upravo taj jedan dolar je ono što izaziva mnoga pitanja u javnosti, a pre svega šta je to država kupila za taj jedan dolar.

Nedoumice podgrevaju i izjave premijera Cvetkovića da je država “dobila kompletna osnovna sredstva za rad u vrednosti od 250 miliona dolara i neto obrtna sredstva u vrednosti od 100 miliona evra. Železara nema nikakva zaduženja i kredite prema bankama”.

Prema mišljenju stručnjaka, nelogično je da neko to daje, ako u paketu nisu i neki dugovi, bilo prošli bilo budući. A oni su izvesni jer, prema rečima Dušana Nikezića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija, godišnji troškovi održavanja proizvodnje u železari Smederevo iznose oko 100 miliona evra. Smederevska železara je u 2009. godini, 2010. i 2011. zabeležila poslovni gubitak od oko 500 miliona dolara (prema bilansima kompanije), a prema nekim procenama upravo toliko je potrebno investirati u fabriku da bi izašla iz zone bankrotstva.

Iz centrale “Ju es stila” u Pitsburgu objavljeno je saopštenje u kome se kaže da će ova kompanija zabeležiti trošak od 400 do 450 miliona dolara u prvom kvartalu 2012. Godine, koji uključuje i 50 miliona dolara gubitka na prodaji i kumulativne troškove investiranja u Srbiji. Dejvid Rintul, potpredsednik “Ju es stila” za Evropu objašnjava da je kompanija otpisala u svojim knjigama fabriku u Smederevu i da ova transakcija ne podrazumeva nikakav keš. U saopštenju se, međutim, navodi i da će “Ju es stil Košice” primiti novac koji joj duguje “Ju es stil Srbija”, ali nije specifikovano o kolikoj sumi se radi.

Kakav početak, takav i kraj

Neki ocenjuju i da je priča o “Ju es stilu” u Smederevu završila onako kako je i počela. Američka kompanija je kupila 2003. godine smederevski Sartid za 23 miliona dolara, dok je država na sebe preuzela više od 1,5 milijardi dolara dugova i obaveza. U prvih nekoliko godina sa bumom na svetskom građevinskom tržištu i visokim cenama metalnih proizvoda, “Ju es stilu” je išlo dobro i pravljeni su veliki profiti. Tome je doprinela i povlašćena cena električne energije, jednog od glavnih energenata koji se koristi u fabrici. Fabrika je bila u plusu sve do 2009. godine i izbijanja svetske ekonomske krize, od kada pravi milionske gubitke.

Božo Drašković, naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka ističe da je jedan dolar simbolična cena, tek toliko da se ne radi o tome da je firma „poklonjena“.

„Tako stvari izgledaju na prvi pogled, međutim, nisu takve. Da je vrednost imovine i potraživanja veća od obaveza, ni jedan vlasnik – strani a ni domaći - ne bi prodao kompaniju za jedan dolar. Suština je drugačija. Obaveze su veće od imovine, pa samim tim kompanija ima negativnu vrednost. Prodavac, u ovom slučaju strani investitor, prodajući „Ju es stil“ državi Srbiji, kupcu „poklanja“ i obaveze, pa neka se on sada kao novi vlasnik nosi sa tim problemom. Dakle, Srbija je kupila obaveze za jedan dolar, a mi trenutno ne znamo koliko iznose te obaveze. Znamo samo ko će da ih plati, a to su poreski obveznici Republike Srbije“, napominje Drašković.

Božo Drašković

Ponovo gubici - državi

„Sada smo opet na kraju, odnosno novom početku u kome dugove preuzima država a profite prisvajaju investitori. To je inače uobičajena moda aranžmana sa „velikim“ stranim investitorima, to se uostalom dešava i u komšiluku, na primer u Crnoj Gori sa železarom ili Aluminijskim kombinatom“, kaže Drašković, sumnjajući da će država Srbija tako brzo naći novog kupca za Sartid. Njegovo rezonovanje je da je postojao potencijalni kupac za makar i dva dolara, Amerikanci bi fabriku prodali njemu.

„Šta se može dogoditi? Kada neko, kao mi sada, nudi kompaniju odmah i po svaku cenu, onda potencijalni kupci teže da maksimiziraju svoje pozicije. Oni mogu da zahtevaju posebne pogodnosti, na primer poreske, poseban tretman na domaćem tržištu, garancije, mogu zahtevati subvencije za plate zaposlenih... Kada se ekonomski efekat tih subvencija iscrpi, novi investitor može da kaže „hvala lepo“, vraćam kompaniju nazad ali, evo, prodaću vam je za jedan dolar. Usput, posle vidite koliko uz ovu cenu nasleđujete i dugova. Mi, zapravo, nemamo validne, stvarne informacije o poslovanju „Ju es stila“ u Srbiji u proteklih 5-6 godina, nemamo realne informacije koliki profit je ostvaren i šta se sa njim desilo, prema tome ne možemo znati ni šta bi to moglo da privuče nove investitore da kupe Sartid od države bar za dva dolara“, objašnjava ovaj stručnjak.

Istorija Sartida, odnosno „Ju es stila“ je ekonomski veoma interesantna. Prvo, tokom osamdesetih godina prošlog veka, to je bila prezadužena firma, zatim su ekonomske sankcije iz devedesetih godina kompaniju dodatno ekonomski uništavale. Treće, Sartid je iza zavese, direktnom pogodbom prodat u prvim godinama XXI veka, a stari dugovi kompanije su ostali da ih rešava država-prodavac, a ne kupac.

„Problem sadašnje državne intervencije u slučaju Sartrida ili „Ju es stila“ je u tome što je na volšeban način izvršena pre sedam-osam godina prodaja firme Amerikancima i to tako što je železara prodata stranom investitoru bez obaveza. Obaveze je preuzela Srbija. Sada, prilikom preprodaje ili vraćanja kompanije bivšem vlasniku, odnosno prodavcu – državi Srbiji, Srbija kao kupac preuzima obaveze koje su u međuvremenu nastale. Nažalost, mi u ovom trenutku ne raspolažemo relevantnim podacima iz kojih bi mogli izvesti matematiku koliko nas to košta, te da li je to koštanje opravdano sadašnjim i budućim socijalnim i ekonomskim potencijalnim dobicima“, ističe Drašković.

Ko treba da spasava privredu u krizi

Da li država treba da se meša u privredu i da li treba da učestvuje u investicijama stranih investitora, pitanje je koje decenijama zaokuplja ekonomsku nauku.

Drašković smatra da je pitanje uloge države u ekonomskom životu veoma kompleksno.

„Ovaj problem je izrazito kontroverzan. Generalno, neposredna ekonomska uloga države tridesetih godina XX veka, prilikom savladavanja velike ekonomske krize pokazala se delotvornom. Tako je nastao teorijski pravac Kenzijanske ekonomske škole, nasuprot tržišnog fundamentalizma liberalne ekonomske škole. Najrazvijenije države zapadne hemisfere su samo u 2008. godini upumpale u krupnu industriju, posebno automobilsku i neke druge sektore privrede i finansija preko 3.000 milijardi evra. To se pokazalo, za sada, donekle i delotvornim. Međutim, te države su spasavale svoju privredu, ne strane investitore. Na primer, u Sjedinjenim Državama, od strane američke vlasti novcem poreskih obveznika, spasavani su Ford i Dženeral motors a ne Tojota ili KIA motors.“

Iznuđen potez

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu smatra da je “kupovina za dolar” bio iznuđen potez države, jer je drugo rešenje bilo da pusti železaru da bankrotira.

“Interes države u predizbornoj godini je da sačuva socijalni mir, a “Ju es stil” je zaista veliko predzeće sa preko pet hiljada radnika, što čini 12 odsto zaposlenih u srpskoj industriji. U 2011. godini ostvario je izvoz od 1,3 milijarde evra i uvoz od 900 miliona evra, što znači da je napravila suficit od 400 miliona evra. Ta firma je značajna i za budžet i sve su to razlozi zašto je država uradila to što je uradila.

Ljubodrag Savić

Pitanje je i da li su svi detalji ugovora saopšteni jer teško je zamisliti da su se Amerikanci odrekli zarade od potencijalne prodaje železare. Meni zvuči veoma verovatno da je vlada napravila dogovor sa Amerikancima da preuzme formalno vlasništvo nad železarom dok traje kriza, da zadrži proizvodnju, a ne bi me iznenadilo da posle krize ustupimo “Ju es stilu” fabriku. Ne treba žaliti Amerikance, došli su 2003. godine, jesu uložili novac, ali su imali i dobru zaradu. Verujem da im je ukupan efekat pozitivan, računajući gubitak poslednje dve godine i investicije”, ocenjuje profesor Savić.

Za Mahmuta Bušatliju, konsultanta za strane investicije, nelogična je izjava predsednika vlade Cvetkovića da je “Ju es stil” kupljen za dolar, a da je kupljena imovina vredna 250 miliona dolara i obrtna sredstva od 100 miliona i da je bez dugova.

Mahmut Bušatlija

“Ju es stil” je objavio gubitke i prošle godine i pretprošle godine, a ko zna koliki su dugovi. Sumnjam da su ih Amerikanci zadržali. Pitanje je ko će platiti te dugove. Državnoj upravi bilo je važnije da zadrži tih 5.500 radnih mesta, a svi ti dugovi postaće javni. Sa troškovima fabrike - samo 4,5 miliona evra mesečno je platni fond - i dug će se samo povećavati. Uz to, zaoštrava se odnos sa MMF-om, jer smo već prekoračili dogovorene državne rashode. Da li se to opet kolje vo za kilo mesa”, pita se Bušatlija, zaključujući da mi kupujemo buduće gubitke.

Kakvi će neki od budućih troškova biti najavljuje Mileta Gujaničić, predsednik Nezavisnog sindikata metalaca “Ju es stila”, koji je rekao da će država morati da prihvati obaveze iz kolektivnog ugovora, dok se ne napravi novi.

"Zaposleni neće prihvatiti smanjenje plata, ako im država to ponudi. Prethodni menadžment nam je ponudio u novembru smanjenje plata, ali radnici na to nisu pristali, tako da ni sada nema ništa od toga", rekao je Gujaničić.

Omiljeni i drugi investitori i njihovi ciljevi

Odlaskom “Ju es stila” iz Srbije se povlači i najveći američki investitor i to iz fabrike koja je najveći industrijski proizvođač i najveći izvoznik, a od koga zavisi i veliki deo preostale industrije, pre svega vagonogradnja i građevinarstvo. Prema rečima Mirka Cvetkovića, kalkulacija je pokazala da se više isplati da država preuzme gubitaša nego da on sa sobom povuče ostatak privrede. Zato se postavlja pitanje i ozbiljnosti investitora u tako važnim sektorima. Neki ekonomisti ističu suprotan primer, ruski Gaspromnjeft koji je kupio NIS, u to vreme gubitaša, koji danas ostvaruje profit uz investicije u rafineriju.

Ilustracija: Rafinerija nafte Pančevo

Ljubodrag Savić primećuje da je do sada Srbija preferirala investicije iz kapitalističkih zemalja.

“Jedini veći kapital “sa druge strane” ušao je iz Rusije prilikom kupovine NIS-a, a sada vidimo kako NIS posluje. Mi smo još opterećeni činjenicom da te kompanije dolaze iz bivših socijalističkih zemalja, ali oni se nalaze u tranziciji već 20 godina i usvojili su principe poslovanja zapadnog sveta. Kada bi i naša preduzeća usvojila te principe bila bi profitabilna”, napominje Savić.

Božo Drašković smatra da je teško porediti poziciju NIS-a, odnosno Gasproma sa pozicijom „Ju es stila“ jer se radi o dve potpuno različite privredne grane.

„Ipak postoji i nešto što je zajedničko. To je pitanje sa kojim dugoročnim ciljevima je došao svaki od stranih investitora. Očito da investitor koji dolazi sa definisanim dugoročnim ciljevima, kao što je to slučaj sa Gaspromom, kupljenu kompaniju brzo revitalizuje i prevodi iz pozicije gubitaša u poziciju pozitivnog poslovanja. Za tako nešto su potrebne inicijalne investicije, ulaganje u razvoj. Ukoliko neka kompanija – inostrani investitor ulazi na neko tržište strateški kratkoročno, onda on ima cilj da u što kraćem roku izvuče inicijalnu investiciju - kupoprodajnu cenu, plus dodatni profit. Kada se okolnosti promene investitor ostavlja kompaniju na cedilu, odnosno preda je državi-prodavcu za jedan dolar“, kaže Drašković.

Treba ipak pomenuti da je Gaspromnjeft, uprkos ekonomskoj krizi, povećao prvobitno najavljena ulaganja u Srbiji. Podsetimo, ruska državna kompanija preuzela je upravljanje NIS-om u februaru 2009. godine pošto je Gaspromnjeft kupio većinski udeo u NIS-u za 400 miliona evra, uz obavezu da investira oko 550 miliona evra u modernizaciju rafinerijskog postrojenja zaključno sa trećim kvartalom ove, 2012. godine. Tokom protekle tri godine u NIS je investirano 1,5 milijardi evra a menadžment kompanije najavljuje da će u naredne tri godine investirati još toliko.