PRIVATNI VODOVOD, SKUPLJA VODA

Usvajanjem zakona o javnoprivatnom partnerstvu i o komunalnim delatnostima, otvorena je jedna od najvažnijih tema u srpskoj tranziciji - privatizacija komunalnih preduzeća.

Veliki broj komunalnih delatnosti predstavljaju prirodne monopole i donose izuzetno visoke profite u zemljama u tranziciji u kojima nakon privatizacije voda po pravilu poskupljuje nekoliko puta.


Postavljanje usisne korpe na Savi

Protiv prodaje prirodnih monopola

Sindikat komunalnih delatnosti već je skupio 100.000 potpisa protiv privatizacije vodovoda ali i protiv ulaska privatnog kapitala u prirodne monopole.

„To su vodovod, kanalizacija, šinsko trolejbuski prevoz, pogrebne usluge“, objašnjava Milan Grujić, predsednik Sindikata komunalno stambenih delatnosti.

„U drugu grupu spadaju delatnosti u koje može da uđe privatni kapital do 49 odsto i to su preduzeća za održavanje puteva, zelenilo... i na kraju nemamo ništa protiv da firme poput pijačne uprave, kafilerije, preduzeća za održavanje higijene preuzme ko hoće i ko može“, objašnjava Grujić.

On ukazuje i da je vodovod danas jedina sigurna investicija sa sigurnim i velikim prinosom.

„Država gubi upravljačku kontrolu, čak i kontrolu nad cenama. Nigde u okruženju se ne može naći primer da je privatizacija vodovoda uspela, a pokušano je i u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji. Uvek se povećaju cene a smanji kvalitet usluge i sve to preko leđa građana. Mi smo sakupili 100.000 potpisa za referendum da se ovaj zakon stavi van snage. Prvo idemo na štrajk upozorenja, a onda na generalni protest dok ne prisilimo vlast da stavi zakon van snage. Ako ne sačuvamo javna dobra desiće im se isto što se desilo sa privredom“, upozorava Grujić.


Milan Grujić

Suprotno od svetskih iskustava

U svetu je u toku proces remunicipalizacije u kome se vodovodi vraćaju iz privatnih u ruke lokalnih vlasti, opština i gradova, a to se dešava i u zemljama kao što su Francuska i SAD koje su bile vodeće u privatizaciji vodovoda i odakle dolaze najveće svetske kompanije za upravljanje vodovodnim sistemima.

Prema rečima, Branislava Đorđevića, profesora Građevinskog fakulteta u penziji i člana Akademije inžinjerskih nauka Srbije, naša zemlja se kreće u kontra smeru od sveta i dok svuda lokalne vlasti vraćaju ili otkupljuju vodovode, kod nas nameravaju da ih prodaju.

„Nema ni jednog opravdanog razloga za privatizaciju vodovoda, pa čak ni za delimični ulazak privatnog kapitala. Svuda gde je to urađeno cene vode su skočile dva, tri puta, pa čak i više i tako strani vlasnik bez ulaganja svog novca ispuni investicione obaveze. Kod nas se već decenijama zbog socijalnog mira drže cene vode daleko ispod ekonomskih, što čak ne obezbeđuje ni prostu reprodukciju. Kada bi se cena vode povećala sa sadašnjih 30-40 centi po kubnom metru na jedan evro, to bi obezbedilo pokriće svih troškova, a opet bi voda bila jeftinija nego u rukama privatnika“, objašnjava jedan od najvećih stručnjaka bivše Jugoslavije za vodoprivredu.


Rekonstrukcija cevi u Sarajevskoj ulici u Beogradu

On ističe da stručnih kadrova ne nedostaje jer sadašnji vodovodi u Srbiji rade odličan posao bez obzira na “smešnu“ cenu koju nalaćuju.

„Političke partije su se 20 godina čuvale da ne podignu cenu vode i zbog toga su sistemi ruinirani i prave velike gubitke. Od 30 pa čak i do 50 odsto vode se gubi

Analiza iskustava u svetu sa prodatim vodovodima, zvoni na uzbunu. Generalno se može zaključiti da su svi koji su obavili takvu privatizaciju vodovoda, prepuštajući ih stranim kompanijama, napravili stratešku grešku iz koje im kasnije nema izlaza. U više zemalja, kao što su Južnoafrička Republika ili Bolivija, došlo je do ozbiljnih socijalnih potresa što je primoralo vlade da raskinu ugovore, uz ozbiljne političke i ekonomske posledice, jer su im natovareni veoma visoki "troškovnici" i veoma skupe arbitraže koje su sve drugo osim nepristrasne. U Manili su nakon povlačenja iz posla natovarili potpuno neopravdano potraživanje od 530 miliona doalra. I mnogi drugi gradovi od Buenos Airesa do Džakarte opekli su se sa takvim ugovorima. Stranci su podigli cene i do tri evra po kubiku. Uveren sam, na bazi analiza koje smo uradili, da grad Beograd može sam, uz umereno i postupno povećanje cene vode, da završi dogradnju vodovoda, da rekonstruiše kanalizaciju, da je dovde u red i sagradi postrojenje za prečišćavanje otpadne vode. Svako upravljačko otuđenje Beogradskog vodovoda biće katastrofalna greška, sa teškim ekonomskim, ali i političkim posledicama za onoga ko tu grešku načini. To se mora sprečiti“, apeluje Đorđević.


Bratislav Djordjević

Medjunarodnim pritiskom do „najsladjih profita“

Biznisom upravljanja vodovodima u svetu vlada nekoliko ogromnih multinacionalnih kompanija kojima sama priroda posla obezbeđuje velike zarade, bez borbe sa konkurencijom, uz obezbeđene potrošače koji moraju da plate onoliko koliko im se traži. Đorđević objašnjava da ključnu ulogu u privatizaciji vodovoda u tranzicionim zemljama obavljaju nadnacionalne međunarodne institucije poput Svetske banke ili Evropske banke za obnovu i razvoj. One svoju pomoć uslovljavaju privatizacijom komunalnog sektora, a pre svega vodovoda, gde zatim ulaze velike kompanije. Slična stvar se odvija i sada u Srbiji, jer je jedna od važnih preporuka MMF-a privatizacija javnog komunalnog sektora.

„U tom poslu nema konkurencije i profit je najslađi. Kada jednom uđu, te kompanije prave firme ćerke koje preuzimaju sav posao održavanja, snabdevanja hemikalijama i sve ostalo za šta su ranije obavljanje javne nabavke. To je veoma značajan oblik izvlačenja profita iz vodovoda“, ističe Đorđević.