OTKUP BLIZU A IZBORI DALEKO

Jelica Putniković

Mlinari bi da plate pšenicu što manje, a seljaci kivni na državu što ništa ne čini da ih zaštiti od samovolje takozvanog tržišta, zapravo tajkuna koji su vlasnici mlinova i silosa.

"Rodilo, dao Bog! A ovi naši ne znaju od besa koliko malo da nam plate. Kalkulišu, kao da nam poklanjaju, a žito smo im već dali u silose. Ta, kud ću ovako mator. Neću valjda da ga istovaram u ambar. Pa još da se 'upali'. I, ko će ga posle ponovo tovariti...", prostosrdačno priča deda Pera, ostareli seljak iz okoline Beograda, dok brišući znoj sa čela podozrivo čkilji u oblake. Plaši se da ne pljusne kiša, da ne naiđe kakvo nevreme, pa da "umlati letinu". A "do ruku je došlo!"



Svačega se on u životu nagledao, ali ovakvu bahatost države prema seljaku kaže, "ni u vreme Tita, pa ni onog Miloševića, nije doživeo". Žetva je pri kraju a otkupna cena još se ne zna.

"Na televizoru mi neki pametuju da čekam. Proradiće tržište, kažu, pa će u septembru žito biti najmanje 20 dinara plus taj PDV. A šta da čekam, opet će nam doskočiti. Evro je sad pao na 77, a u septembru će skočiti na više od 80. I, gde je tu obećana viša cena? Političari nas se sete samo kad treba da glasamo i kad nam porez određuju", s nepogrešivom seljačkom logikom analizira tržišna kretanja i državnu ekonomsku politiku ovaj samouki ekonom.

Državni nemar za seljaka

Da je poljoprivreda u Srbiji samo zgodna poštapalica u predizbornim parolama seljaci imaju priliku da se uvere posle svakih izbora.

-Sadašnja situacija sa otkupnom cenom pšenice je vrh ledenog brega. Sve je to posledica nemara države prema poljoprivrednicima. Ni prethodni ministri poljoprivrede nisu doneli strategiju agrarne politike. Sad imamo ovaj problem sa pšenicom, lane nije bilo dovoljno zasejanog suncokreta, ove godine nema šećerne repe... Jedna velika improvizacija je u poljoprivredi. Nema strategije, kaže prof. dr Miroslav Malešević sa novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo.

Da je Srbiji neophodna strategija poljoprivrede, a posebno proizvodnje pšenice smatraju i drugi stručnjaci.

-Ni jedna država nije poljoprivredu pustila samu na tržište. Mora da se izbalansira šta je osnovni prioritet za proizvodnju, da li su to pšenica i mleko, ili neki drugi poljoprivredni proizvodi. Treba odrediti mere agrarne ekonomske politike. Ne može se država ponašati isto i sa malinama i sa pšenicom. Maline su strateški izvozni proizvod, donose devize ali, hlebno žito je strateško zbog prehrambene sigurnosti građana, kaže dr Drago Cvijanović, direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede napominjući da treba ići na intenzivnu proizvodnju pšenice u Vojvodini, Stigu, Mačvi i Pomoravlju, dok se u Šumadiji treba okrenuti profitabilnijoj proizvodnji voća.

Ukazujući da u novoformiranoj srpskoj Narodnoj skupštini nema seljaka, po prvi put od kada je Srbija parlamentarna država, ekonomista Branislav Gulan komentariše da među poslanicima nema ko da zastupa interes poljoprivrednih proizvođača.

-Jasno je da pšenica mora biti strateški proizvod Srbije. Ali, nema ko o tome da vodi računa. U Dulićkinoj strategiji (Ivana Dulić Marković, ministar poljoprivrede u prvoj vladi Vojislava Koštunice) koja, doduše, nije usvojena u Parlamentu, pšenica je bila tretirana kao hrana za papagaje. Nije bila strateški proizvod, već je imala status kao svaka druga roba. A mi smo siromašan narod i jedemo puno hleba. U Srbiji se godišnje potroši oko 120 kilograma pšenice (po glavi stanovnika), komentariše Gulan, ističući da, zbog toga što se seljacima ne isplati da seju hlebno žito, opada broj zasejanih njiva pšenicom u odnosu na period posle 1990. godine.

Tajkuni diktiraju cene

Podsećajući da je država prošle godine zabranila izvoz pšenice, kako domaći potrošači ne bi ostali bez brašna, profesor Malešević kaže da je "to krajnje nepošten odnos države prema poljoprivrednim proizvođačima".




-Nigde u svetu ne postoji model da se pšenica prodaje direktno sa njiva. Za rešavanje problema poljoprivrednika nije bilo podrške do sada a, koliko vidim, neće je biti ni u novoj vladi. Poljoprivrednici treba čvršće da se organizuju, tako da mogu svoje proizvode negde da lageruju. Zemljoradnici u Srbiji su u procesu privatizacije zakinuti jer su ostali bez akcija u društvenim preduzećima, koja su vlasnici prerađivačkih kapaciteta. Dato je tajkunima da kupe šećerane i mlinove a država je tih 50 odsto akcija mogla dati poljoprivrednim proizvođačima, kaže Malešević, konstatujući da je Srbija trebala slediti primer Slovenije, gde su, na primer, seljaci koji u vlasništvu imaju pet krava postali akcionari mlekare.

Malešević kaže dalje da je prazna priča uveravanje seljaka da će probleme tržište da reguliše spontano.

-To je fraza. Neće se ništa desiti spontano. Država treba nešto da uradi jer ovo je težak problem, upozorava Malešević dok Milan Prostran iz Odbora za poljoprivredu Privredne komore Srbije konstatuje da je "teško biti pametan jer niko neće da isprovocira tržište". Prostran smatra da bi seljaci bili zadovoljni i sa cenom od 18 dinara plus PDV, iako je njihova ciljna cena 20 dinara plus PDV. Naime, proizvođači su izračunali da bi uz visok prinos profit mogla da im donese samo cena od 20 dinara po kilogramu plus PDV.

-U susednim zemljama, Hrvatskoj i Mađrskoj, na primer, cena pšenice je 13 do 14 dinara za kilogram ali, njihovi farmeri dobijaju od države 250 do 300 evra donacije po hektaru. Naša država za takvo nešta nema para, kaže Prostran.

Brojke

Uprkos nemarnom odnosu države prema poljoprivredi ove godine će u Srbiji biti proizvedeno više od očekivanih količina.

-Sa oko 484.000 hektara požnjeće se oko 1,9 miliona tona zrna dobrog kvaliteta. Mada ima parcela gde su prinosi rekordni, u proseku se dobija oko 3,75 tona po hektaru. Sve skupa, ove godine će se požnjeti dovoljno kvalitetnog hlebnog žita za domaću potrošnju i rezerve a preostaće i oko 150.000 tona za izvoz, kaže Gulan.

Ukupno se u Srbiji, inače, potroši 1,65 miliona tona pšenice godišnje: 1,3 miliona tona za ishranu, za seme oko 200.000 tona, za stočnu hranu oko 100.000 tona i računa se da „u rasturu nestane“ oko 50.000. Zbog toga što je zabranjen izvoz na zalihama je oko 330.000 tona, što znači da je sa novom žetvom uskladišteno oko 2,28 miliona tona hlebnog žita.

U PKS kažu da bi pšenicu u Srbiji trebalo sejati na 650 do 700 hiljada hektara, kako bi preostalo oko milion tona za izvoz. Za tako nešto potrebno je, naravno, da neko seljacima garantuje otkup uz profitabilnu cenu. Da je ima, strategija poljoprivredne proizvodnje bi konačno rešila ne samo otkupnu cenu već i navodnjavanje njiva u Srbiji.

-Sorte semena iz ovdašnjih instituta, u Grčkoj, gde se pšenica gaji pod sistemima za navodnjavanje, daju rekordan prinos od 14,3 tone po hektaru, navodi Gulan iskustva iz okruženja.

Ako ovdašnji poslanici prestanu da se stide što su, kako to pesnici slikovito kažu "iz zemlje seljaka na brdovitom Balkanu", možda će u Srbiji poljoprivreda jednog dana zaista biti strateška razvojna grana. Jer, ni Evropska unija ne odobrava donacije napamet, već traži jasnu strategiju i njeno poštovanje.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...