KRAJ JEFTINE HRANE

Jedno od čudnijih obeležja na kraju izbora prošle godine u Venecueli bilo je to da su smanjene zalihe osnovnih proizvoda hrane. Nešto slično se desilo u Rusiji pre parlamentarnih izbora. Vlade u obe zemlje koje su bogate naftom nametnule su kontrole cene hrane sa uobičajenim posledicama. Takve kontrole su se iznenađujuće raširile, što je odgovor jednoj od najznačajnijih promena koju tržište hrane, zapravo bilo koje tržište, odavno nije videlo: kraj jeftine hrane.

Početkom septembra prošle godine svetska cena pšenice porasla je na preko 400 dolara za tonu, što je najviše ikad zabeleženo. U maju to je iznosilo oko 200 dolara. Iako je u realnim uslovima njena cena daleko ispod visine koju je dostizala 1974. godine, ona je još uvek duplo veća od prosečne u proteklih 25 godina. Početkom prošle godine cena kukuruza premašila 175 dolara za tonu, što je opet svetski rekord. Pala je sa svog vrha, ali 150 dolara za tonu je i dalje 50% iznad proseka za 2006. godinu.

Kako cena jednog useva raste, poljoprivrednici ga sade da bi se okoristili. Tako da porast u ceni pšenice ima domino efekte na druge useve. Cene pirinča imaju udarne rekorde ove godine, iako je njihov rast bio sporiji. "Ekonomistov" indeks cena hrane sada je najviši otkad se beleži od 1845. godine, pri čemu je porastao za jednu trećinu tokom 2006. godine.

Normalno, visoke cene hrane odražavaju oskudicu uzrokovanu nestašicom useva. Prošlogodišnje žetve bile su siromašne u nekim područjima, naročito u Australiji, gde je udar suše oborio pšenične useve drugu godinu zaredom. I svetske žitarične berze kao proporcija produkcije, najniže su ikad zabeležene. Opadanje je bilo potencirano odlukom velikih zemalja (Amerike i Kine) da redukuju berze da bi uštedele novac.

Ipak, ono što je najznačajnije je to što su rekordne cene dostignute u vreme izobilja, a ne oskudice. Sudeći prema Međunarodnom veću za žitarice (trgovinsko telo iz Londona), totalna masa useva od žitarica za 2007. godinu bila je 1,66 milijardi tona, što je 89 miliona tona više nego u žetvi 2006. godine, a takođe i najviše ikad zabeleženo. To što najveća žetva žitarica ikad viđena na svetu nije dovoljna da preduhitri cene, govori vam da je nešto fundamentalno uticalo na svetsku potražnju za žitaricama.

To su zapravo dve stvari. Jedna je povećano bogatstvo u Kini i Indiji. Ovo je podstaklo potražnju za mesom u tim zemljama, zauzvrat stimulišući potražnju za žitaricama za ishranu životinja. Upotreba žita za hleb, tortilje i čapatis je povezana sa rastom svetske populacije, ali potražnja za mesom vezana je za ekonomski rast.

Veći prihodi u Indiji i Kini napravili su stotine miliona ljudi dovoljno bogatim da mogu sebi da priušte meso i drugu hranu. Prosečni kineski potrošač jeo je 1985. godine 20 kilograma mesa godišnje, a sada jede više od 50 kilograma. Apetiti Kineza za mesom možda će uskoro biti zasićeni, ali druge zemlje ih prate u stopu. U zemljama u razvoju u celini, potrošnja žitarica bila je niska od 1980. godine, ali se potražnja za mesom udvostručila.

Nije iznenadilo, farmeri sada hrane svoje životinje sa oko 200-250 miliona tona žita više nego pre 20 godina. To povećava pojedinačne račune za značajni deo svetske totalne količine žitaričnih useva. Kalorija po kaloriju, potrebno vam je više žita ako ga jedete transformisanog u meso nego ako ga jedete kao hleb. Potrebno je tri kilograma žitarica da se proizvede kilogram svinjetine, a osam kilograma žitarica za kilogram govedine. Tako da je promena u ishrani umnožena mnogostruko na tržištima žitarica. Još od kasnih osamdesetih, neumoljivi godišnji porast od 1-2% u potražnji za žitaricama zakočio je sveukupnu potražnju za žitaricama i podigao cene.

Zbog toga što je ova promena u načinu ishrane bila spora i u porastu, ona ne može da objasni dramatična kretanja cena u 2006. godini. Jedna druga promena može to da objasni, a to je sve veća potražnja za etanolom kao gorivom za američke automobile. Oko 15 miliona tona američkih useva kukuruza pretvoreno je 2000. godine u etanol, a 2007. godine ta količina iznosila je 85 miliona tona.

Amerika je najveći izvoznik kukuruza na svetu, ali sada koristi više svog kukuruznog useva za etanol nego za prodaju u inostranstvu.

Etanol je dominantni razlog za prošlogodišnji porast cena žitarica. On razjašnjava porast cena kukuruza zato što je federalna vlada u praksi žestoko navalila na tržište da otkupi otprilike jednu trećinu američke žetve kukuruza. Velika ekspanzija etanol programa u 2005. godini objašnjava zašto su cene kukuruza uopšte počele da rastu.

Etanol je odgovoran za deo rasta cena drugih useva, a takođe i hrane. Delom, ovo je zbog toga što je kukuruz hrana za životinje koje su sada skuplje za uzgajanje, a delom to je zato što su američki farmeri, voljni da uzmu prednost na zlatnom rudniku biogoriva, svi počeli da uzgajaju kukuruz ove godine, sadeći ga u zemlju prvobitno namenjenu pšenici i soji. Američka žetva kukuruza bila je 2007. godine šokantnih 335 miliona tona, prestignuvši 2006. godinu za više od četvrtine.

Celokupni pad u rezervama u 2007. godini svih žitarica iznosi oko 53 miliona tona. Porast u količini američkog kukuruza koji ide samo u etanol je oko 30 miliona tona. Drugim rečima, samo potražnja iz američkog programa za etanol čini više od polovine svetske nezadovoljene potražnje za žitaricama. Bez tog programa, cene hrane ne bi rasle ni nalik ovoj brzini kojom su rasle.

Američki program za etanol je produkt vladinih subvencija. Postoji više od 200 različitih vrsta, kao i tarifa "54 centa-za-galon" na uvezeni etanol. To drži podalje zeleniji, brazilski etanol, koji se proizvodi od šećera više nego od kukuruza. Federalne subvencije same koštaju 7 milijardi dolara godišnje (što je oko 1,9 dolara za galon).

Teoretski, ono šta vlada odobri, može takođe i da poništi. Dotacije mogu biti dobro raspoređene, naravno, smanjujući povremeno potražnju i to je ono što se i sada pomalo događa. I eventualno, nove tehnologije za konvertovanje biomase u tečno gorivo će zameniti etanol, ali za to je potrebno vreme. Za sada, podržavanje etanolskog programa deluje sigurno. Hilari Klinton i Džon MekKejn bili su protiv etanolskih dotacija, ali su promenili mišljenje. Rusija i Venecuela nisu jedine zemlje koje vole da se upliću u tržište hrane iz političkih razloga.

Tako da će potražnja za žitaricama verovatno ostati visoka još neko vreme. Mada, potražnja je samo jedna strana jednačine. Druga strana su zalihe. Ako postoji vrlo obilna žetva, cene će pasti, ako ne, ostaće visoke.

Žetve mogu biti veće ako se kultivišu nova zemljišta ili povećaju prinosi. Ovo se može dogoditi prilično brzo. Svetski uzgajivači žitarica odgovorili su entuzijastično na cene, sadeći useve koji su na većoj vrednosti. Ipak, postoje granice za koliko žetve mogu biti proširene u kratkom periodu. Generalno, novi izveštaj Međunarodnog instituta za istraživanje politike hrane (IFPRI), koji finansiraju vlade i banke za razvoj, daje sledeći odgovor: porast od 10% u vrednosti prihoda ostvariće 1-2% porasta u zalihama.

Žetva pšenice u Pakistanu (foto: Fonet)

Na duže staze, velike površine nove zemlje za obrađivanje mogu biti uzorane i mnogi tehnološki dobici mogu se ostvariti. Ali veći deo tih teritorija je u udaljenim delovima Brazila, Rusije, Kazahstana, Konga i Sudana. To će zahtevati velike investicije u puteve i drugu infrastrukturu, što bi moglo potrajati decenijama i često bi moglo voditi krčenju dragocenih šuma. Veliki dobici se takođe mogu ostvariti ako se genetski modifikovana hrana uvede u proizvodnju ili ako se novi varijeteti semena posade u Africi. Ali opet, i za to treba vremena. Štaviše, GM hrana neće ispuniti očekivanja ukoliko se ne odbaci rasprostranjena sumnja koja je sledi kao senka, pogotovo u Evropi. I neki delovi novih isušenih zemljišta, kao što su marginalni predeli Afrike, Brazila i Kazahstana mogu biti oštećeni od efekta globalnog zagrevanja. Po nekim proračunima, globalno zagrevanje može smanjiti proizvodnju svetske poljoprivrede za šestinu do 2020. godine. Ništa manje zabrinjavajuće je to što bi visoke cene nafte smanjile upotrebu đubriva baziranih na nafti, koja su bila osnov mnogih porasta u poljoprivrednoj proizvodnji tokom druge polovine prošlog veka.

Rizično je predviđati dugoročne trendove u poljoprivredi, jer se tehnologija uvek pokaže posebno neočekivana, ali većina prognozera zaključuje iz ovih konfliktnih struja da će cene ostati visoke još najmanje jednu deceniju. Zbog toga što zalihe neće pratiti porast u potražnji, IFPRI veruje da će cene žitarica porasti između 10 i 20% do 2015. godine. Prognoza FAO Ujedinjenih nacija za 2016-17. godinu je neznatno viša.

Ako cene ne padnu, ovo će označiti raskid sa prošlošću. Decenijama, cene žitarica i druge hrane bile su u opadanju, ujedno i u radnjama i na svetskom tržištu. Indeks MMF cena hrane u 2005. godini bio je niži nego što je bio u 1974. godini, što znači da su u stvarnim uslovima cene hrane pale tokom tih 30 godina za tri četvrtine. Tokom šezdesetih godina hrana je činila jednu četvrtinu prosečnih američkih troškova, a do 2005. godine taj iznos je bio manji od sedmine troškova.

Drugim rečima, ako cene hrane ostanu više - manje gde su danas, to bi bio radikalni odlazak iz prošlosti u kojoj su se kupci i poljoprivrednici navikli na lagani pad u cenama hrane godinu za godinom. To bi označilo kraj ere jeftine hrane i njegovi efekti bi se osetili svuda, posebno tamo gde hrana znači najviše, a to su siromašne zemlje.

Ako se ravnate prema vladi, zaključili biste da je skuplja hrana bila nesumnjivo loša stvar. Mnoštvo zemalja nametnulo je neke vrste kontrole cene hrane. Argentina, Maroko, Egipat, Meksiko i Kina stavili su ograničenja na domaće cene. Desetak zemalja, uključujući Indiju, Vijetnam, Srbiju i Ukrajinu su uvele izvozne takse ili ograničile izvoz. Argentina i Rusija su uvele obe kontrole. U svim ovim zemljama vlade žele da zaštite svoj narod od povećanja cene hrane tako što će kontrolisati cene. Ali skuplja hrana nije samo prosta nesreća: ona stvara pobednike koliko i gubitnike.

Očigledno, poljoprivrednici su beneficirani, ako im vlade dozvole da zadrže dobitke. U Americi, najvećem svetskom izvozniku agrikulture, neto poljoprivredni prihod prošle godine bio je 87 milijardi dolara, 50% više nego što je prosek proteklih 10 godina.

Beneficije postoje i u siromašnim zemljama. Izvoznici hrane kao što su Indija, Južna Afrika i Svazilend zaradiće od povećanih izvoznih zarada. Zemlje kao što su Malavi i Zimbabve, koje su nekad izvozile hranu ali to više ne rade, takođe mogu da zarade ako uspeju da povećaju svoje žetve.

Na novim tržištima, jaz dohotka se otvorio između gradova i seoske sredine u proteklih nekoliko godina. Sudeći prema Svetskoj banci, tri milijarde ljudi živi u ruralnim sredinama u zemljama u razvoju, od kojih su 2.5 milijarde uključeni u poljoprivredu. Tih tri milijarde podrazumeva tri četvrtine najsiromašnijih ljudi na svetu. Tako da, u principu, svi siromašni bi trebalo da zarade od većih poljoprivrednih dohodaka. U praksi mnogi od njih neće zaraditi. Postoji veliki broj ljudi koji gubi više zbog visokih računa za hranu nego što zaradi od većih poljoprivrednih dohodaka. Tačno koliko, široko varira od mesta do mesta.

Među zemljama koje su na gubitku od viših cena hrane nalaze se veliki uvoznici. Japan, Meksiko i Saudijska Arabija moraće da potroše više da bi kupili svoju hranu. Možda to mogu da priušte. Više zabrinjava što se neke od najsiromašnijih tačaka u Aziji (Bangladeš i Nepal) i Africi (Benin i Niger) takođe suočavaju sa višim računima za hranu. Zemlje u razvoju u celini potrošiće preko 50 milijardi uvozeći žitarice ove godine, što je 10% više nego prošle.

Cene koje rastu takođe će pogoditi najosetljivije od svih. Svetski program za hranu, glavni dobavljač hitne pomoći u hrani, kaže da je trošak njihovih operacija porastao za više od polovine u proteklih pet godina i da će porasti za još trećinu u sledeće dve.

U svakoj zemlji poslednji kupac je najviše pogođen porastom cena hrane. Ovo važi podjednako i u bogatim i u siromašnim zemljama, ali je skala različita. Kao što ističe Geri Beker, laureat za Nobelovu nagradu iz ekonomije sa Univerziteta u Čikagu, ako cene hrane porastu za trećinu, to će smanjiti životni standard u bogatim zemljama za 3%, ali u veoma siromašnim za više od 20%.

Nisu svi potrošači u siromašnim zemljama podjednako ranjivi. Hrana siromašnih u Andima je, na primer, krompir; u Etiopiji to je tef. Budući da se nije trgovalo mnogo izvan granica, i proizvođači i potrošači manje su pogođeni rastućim cenama u svetu. Kako pokazuje godišnji izveštaj Svetske banke, broj urbanih potrošača varira za više od polovine totalnog broja siromašnih u Boliviji, otprilike četvrtine u Zambiji i Etiopiji, do manje od desetine u Vijetnamu i Kambodži.

Ali sveukupno, enormni brojevi siromašnih, urbanih i nekvalifikovanih radnika bez zemlje, nisu ni kupci hrane niti njeni prodavci. Oni su već bili jako pogođeni, a o tome svedoče izgredi koji su se desili u Meksiku zbog cena tortilje. Sudeći prema IFPRI, ekspanzija etanola i drugih biogoriva mogla bi smanjiti unos kalorija za još 4-8% u Africi i 2-5% u Aziji do 2020. godine. Za neke zemlje, kao što su Avganistan i Nigerija, koje su tek iznad nivoa preživljavanja, takav pad životnog standarda mogao bi biti katastrofalan.

Stoga, nije dobro govoriti "dajte im kolače". Postoje jaki argumenti za socijalnu pomoć, ali je veoma važan način na koji se to sprovodi. Uopšteno govoreći, bolje je dotirati prihode siromašnih ljudi, nego cene hrane, jer ovo omogućuje poljoprivrednicima da su na dobiti usled viših cena. Tamo gde nije moguće dotirati prihode (budući da su za to potrebne pristojne građanske službe) još uvek je moguće minimalizovati neželjene posledice ako su subvencije hrane ciljane i privremene. Maroko je fiksirao cene hleba (hranu siromašnih) za vreme Ramazana, muslimanskog meseca posta i u isto vreme snižava tarife na uvoz hrane da poveća konkurenciju.

Rusija, naprotiv, pokazuje kako to da ne radite. Rusija je nametnula kontrole cena mleka, jaja, hleba i drugih namirnica, povlašćujući svakog, bez obzira na to da li mu je potrebna pomoć ili ne. Hrana nestaje sa polica. Kako Don Mičel iz Svetske banke ističe, "ako želite da pomognete potrošačima, možete to da uradite, a da ne uništite svoje proizvođače, samo ako to radite na pravi način". U realnosti, mnoge od skorašnjih kontrola cena su na političkoj osnovi. Otprilike polovina zemalja koja je uvela kontrole cena hrane to je uradila uoči izbora ili nekih drugih političkih događaja.

Više cene hrane povećale su inflaciju širom sveta, ali u različitim iznosima u različitim zemljama. U Evropi i Americi hrana čini samo oko desetine potrošačkog indeksa cena, tako da iako cene rastu oko 5% godišnje u bogatim zemljama, to nije napravilo veliku razliku. Naprotiv, u siromašnim zemljama, hrana čini pola ili više potrošačkog indeksa cena (u Bangladešu i Nigeriji preko dve trećine) i više cene hrane imaju mnogo veći uticaj. Inflacija u cenama hrane u novim tržištima skoro se udvostručila prošle godine i došla do 11%. Cene mesa i jaja u Kini popele su se skoro za 50% (iako je to delom zato što su se cene svinjetine povećale zbog bolesti svinja). U mnogim zemljama, inflacija je na svom najvišem nivou za ovu deceniju.

Centralni bankari su odlučni u tome da osiguraju da ono što bi mogla biti jednokratna promena u cenama hrane ne stvori kontinuiranu inflaciju, povećavajući nadnice ili očekivanja viših cena. Zato oni stežu monetarnu politiku. Kina je povećala interesne stope u avgustu, Čile u julu, Meksiko u maju i to je suprotno od onoga šta se dešavalo u bogatim zemljama. Federalne američke rezerve smanjile su stope u septembru i u oktobru. Indirektni efekat povećanja cena hrane bio je da proširi interesne stope koje čine razliku između bogatih i novih tržišta.

I sve se ovo događa kako se ekonomska ravnoteža moći pomera. Rast u Americi i Evropi se usporava. Kina i Indija imaju veliki uspeh. Finansijsko poverenje na Zapadu je uzdrmano hipotekarnim krizama.

Ova promena biće zamršena da bi se izašlo sa njom na kraj. Tranzicije ove vrste uvek su takve. Rizik je obmana u novim tržištima. Kako Simon Džonson, direktor MMF za istraživanje, uz osmeh ističe, "svaka obmana počinje promenom u stvarnoj ekonomiji". Tržišta hrane su očigledno mesto za početak. Kako se nove zemlje hrane i kako siromašni potrošači izlaze na kraj sa cenama, zavisi od njihove ekonomske politike. Nametanje kontrole na cenu hrane nije baš bio najbolji početak.

Izvor: The Economist, br. 8560