Ne prijavljuju rad na crno jer se boje otkaza

Kada se kaže siva ekonomija trećina građana misli pre svega na rad na crno. Oko četvrtine, sivu ekonomiju definiše kao neplaćanje poreza državi i prodaju robe na crno, bez fiskalnog računa i plaćanja poreza.

Međutim, na pitanje da li bi prijavili firmu zbog zapošljavanja na crno, dve trećine to ne bi uradilo i to pre svega zbog straha za posao, pokazuje anketa o sivoj ekonomiji koju je sproveo NALED.

S druge strane ljudi kupuju tekstil, garderobu, hemiju, proizvode za održavanje higijene - na tezgama, buvljacima, u nelegalnim radnjama iz nužde, zato što je jeftinije. Sa svojim skromnim prihodima gledaju da kupe što više, inače, osnovnih stvari tako da ne samo da im nije ni na kraj pameti da li se državi plaća porez, već ne brinu ni o svom zdravlju i bezbednosti.

Ko je kriv?

Siva ekonomija nema suštinski negativan uticaj na život običnih građana, smatra 40 odsto ljudi mada su svesni (u preko 90 odsto slučajeva) da kada neko radi na crno on nema ni zdravstveno ni penziono osiguranje ili da kada se ne plati porez neće biti para za školstvo ili zdravstvo.

Jedan od najvažnijih razloga zašto građani sami ne reaguju na izbegavanje plaćanja poreza - na primer, iako 55 odsto građana ne dobija fiskalni račun u ugostiteljskim objektima, tek četiri odsto je spremno da traži račun - je što imaju stav da to nije posao njihov, već posao države. Takođe, svega 20 odsto građana kaže da bi prijavili inspekciji objekat koji ne izdaje fiskalne račune.

I mada više od polovine ispitanih smatra da je država odlučna u borbi protiv sive ekonomije, kada se postavi pitanje zašto se ne čini dovoljno po tom pitanju jasan je krivac, pre svega Vlada Srbije, a onda i ostale državne institucije kao što su inspekcije, ministarstva, Poreska uprava, sudovi... Glavni razlog zašto država ne uspeva da se obračuna sa sivom ekonomijom, za većinu (skoro 70 odsto) je to što su kazne neadekvatne.

Na primer, prema anketi privrednika, samo 20 odsto njih smatra da će prekršioci biti uhvaćeni, a svega osam odsto, da će zaista platiti kaznu. To znači da čak i kada inspekcije urade svoj posao, uhvate prekršioce, tužilaštvo podnese optužnice, na kraju sudije ne izriču kazne. Prema rečima stručnjaka, postoji problem da sudije prosto ne prihvataju dokaze koje im dostavljaju inspekcije pa se tako „šverceri“ brzo nalaze na slobodi i bez kazne.

Prema podacima iz Nacionalnog programa za suzbijanje sive ekonomije koji je napravljen krajem prošle godine, na primer u toku 2013. godine okončano je svega 46 odsto pokrenutih prekršajnih postupaka sa prosečnim trajanjem od 168 dana, a od izrečenih kazni naplaćeno je svega 40,5 odsto.

Ako znamo da se porez izbegava da bi se ostvarila materijalna korist, svako ko radi na crno ili sivo procenjuje da li mu se više isplati da krši zakon ili bude uhvaćen. Prema obimu sive ekonomije jasno je da je rizik od kazne prilično mali.

Građani nemaju puno poverenja u državu ni kada se radi o trošenju tih poreskih prihoda. Na primer, 38 odsto smatra da se poreskim prihodima ne raspolaže pravilno, a još toliko kaže da ne zna, jer se novcem ne raspolaže ne transparentno. S druge strane, tek 12 odsto smatra da se novcem dobro upravlja i takvi su odgovori udvostručeni u poslednjih godinu dana.

Mere za suzbijanje sive ekonomije

U Srbiji siva ekonomija dostiže nivo od oko 30 odsto BDP-a, što pri BDP-u od oko 30 milijardi evra znači da se oko devet milijardi evra godišnje okrene u sivoj ili crnoj zoni, mimo legalnih tokova. S obzirom na taj iznos, procenjuje se da državni budžet ostane uskraćen za prihode od oko tri milijarde evra.

Ovoliki nivo sive ekonomije je za skoro trećinu veći od zemalja centralne i istočne Evrope sa kojima možemo da se poredimo (oko 22 odsto BDP), a dvostruko više od razvijenih zemalja EU gde je oko 15 odsto BDP-a u sivoj zoni. Inače Nacionalni program suzbijanja sive ekonomije predviđa smanjenje sive ekonomije sa 30 na 26,7 odsto BDP-a do 2020. godine, a jedna od prvih akcija biće uvođenje nagradne igre za one koji prijavljuju prodaju robe bez računa.

Sivoj ekonomiji ne doprinosi ni ogroman broj fiskalnih i parafiskalnih nameta. U NALED-u su prebrojali 384 parafiskalna nameta što značajno otežava i poskupljuje poslovanje. Predlog da se osnuje registar naknada i registar administratvinih usluga, gde bi se tačno znalo gde se, šta i kome plaća - za sada nije prošao.

Dragana Ilić, pravni savetnik NALED-a ističe da brojne i komplikovane procedure teraju male firme i preduzetnike u sivu zonu. Pojednostavljenjem procedura i naknada odvojili bi se oni koji namerno i planski izbegavaju plaćanje poreza od onih koji se prosto ne snalaze u šumi propisa.