Nemački farmeri u Rusiji

Na tronu ruskog mlekarstva od prošle godine je jedan Nemac – Štefan Dir, poljoprivredni preduzetnik čija je “EkoNiva” završila godinu 2014. sa 154 hiljade tona sopstveno proizvedenog i prodatog mleka, istisnuvši na drugo i na treće mesto gigante ruskog mlekarstva u ruskom vlasništvu “Krasni vastok agro” i “Rus malako”.  “Vastok”, štaviše, još je i vlasništvo potpredsednika Dume Rusije Ajrata Hajrulina.

Štefanu Diru je dodeljena nagrada “Ruske agrokulurne elite Pjotr Stolipin” – prvo takvo priznanje dato jednom strancu a prošle godine s njim se sastao i razgovarao i Vladimir Putin.

Rekord “EkoNive” skrenuo je pak fokus javnosti na prilično neobičan slučaj Štefana Dira, pedesetgodišnjeg osnivača i vlasnika ove firme. Dir je sanjao o farmerstvu još kao momak na poljoprivrednim studijama – ali, u vezi s tim, o povratku u Odenberg, i pokušaju da tamo na neki način ekonomski održi u životu maleno imanje od dvanaest hektara, nasleđe od predaka. 

Nije slutio obrt u kome će, četvrt veka kasnije, sebe zateći u Rusiji, kao velikoposednika zemlje o kojoj nije ni razmišljao. Pretežni je vlasnik “EkoNive”, ogranka njegove u Nemačkoj zasnovane firme, u čijem je posedu površina bezmalo veličine Luksemburga – blizu dve stotine hiljada hektara poljoprivredno najkvalitetnije crnice u Voronježskoj oblasti, u Kalugi bliže Moskvi, kao i u Kursku i u Sibiru, u Novosibirsku. 

Štala, jedna od četiri, u Masljanskom rejonu u Sibiru, vlasništvo Dirove firme “Sibirska Niva”

Student u razmeni

Prvi režiser Dirovog karijernog romana je Slučaj – koji, 1. maja 1989. godine mladog Nemca zatiče u Vajdenbergu, u Bavarskoj, kao studenta poljoprivrede, s kriglom prazničnog piva i u veselom društvu. Ćaskaju. I Dir tako doznaje da su Mihajil Gorbačov i Helmut Kol upravo potpisali sporazum o razmeni studenata, da su interesantni studenti poljoprivrede i da momak, ako želi, može u Sovjetski Savez. Kao student u razmeni.

Mladić hoće, i jedva malo kasnije, “stažista sa Zapada” širokim očima gleda oko sebe unutar jednog tipično socijalističkog kolektivnog dobra sa 110 hiljada svinja u uzgoju. I još pet hiljada hektara zemlje pod pšenicom! “Perestrojka”, Gorbačova, u punom jeku. Nemac pita šefa kolhoza, zašto ne bi, kada zemlje već ima, sejali i uljanu repicu, a ne samo pšenicu? A socijalistički bos sleže ramenima i kaže:

“Harašo! Posejaćemo. Ali za probu na samo 50 hektara!” Praktikant u razmeni u šoku. Pedeset hektara “samo za probu”, a njegovo imanje kod kuće celo celcato ima dvanaest hektara. Šta se može sa dvanaest hektara, u današnjim uslovima?

Međutim, to je Rusija. U njoj ovog časa ima 23 miliona hektara odlične, a neobrađene zemlje, kaže nemački setler. Početkom devedesetih, propalih imanja na sve strane, a država uvozi žito, priseća se Dir. Kremlj poljoprivredu svrstava u prioritet i nastoji da stručnjake za rad na zemlji pribavi sa Zapada. Rusima treba neko ko zna da to zemljište na savremen način iskoristi. I tako se Štefan Dir “inficirao ruskim virusom”.

Premijer Rusije Dmitrij Medvedev u poseti imanju Štefana Dira

Dalje od “tržišnih radikala”

Posle tri meseca u Rusiji student iz Nemačke govorio je ruski. Njegov staž u razmeni potrajao je pola godine – međutim, pre odlaska, pokušao je da  ruskoj “agrikulturnoj administraciji” objasni na koji način su, prethodno kolektivna imanja privatizovana u Istočnoj Nemačkoj. Ne kao u Rusiji. Dok je u Nemačkoj, vrativši se, animirao tamošnje Ministarstvo poljoprivrede da se prihvati pokroviteljstva nad jednom posetom Rusa koji bi obišli imanja u dve nemačke savezne države s jakim farmerstvom. Događaj je uspeo, i nemački agro resor se potom prihvatio čak i produženog aranžmana – sada pod naslovom “Nemačko-ruski dijalog o agrikulturnoj politici”. U Ministarstvu poljoprivrede , Štefanu Diru poveravaju misiju i platu. Misija je bila da sarađuje s Rusima, kao njihov nemački savetodavac u poljoprivredi.

Moskva, po drugi put. Nemac je sada u stalnom kontaktu s posebnim telom Dume, obrazovanim da bi se istraživao koncept zemljišne reforme. U sećanjima kazanim kasnije štampi, nemački posednik navodi da je ono što je on tada zastupao bilo krajnje suprotno zalaganjima ruskih “tržišnih radikala”. Bio je, kaže, energični protivnik “haotične privatizacije”, podozrevajući da će državna zemlja na taj način lako postati plen  “špekulanata” i završiti kod “oligarha”. Presretnut kontra-opaskom, da kao vlasnik “EkoNive” i njenog lepog imanja ipak i on sam liči na “oligarha”, nemački preduzetnik poriče.

 “Ne, ja ne spekulišem zemljom. Ja uzgajam za berbu, živim od poljoprivrede i stvaram radna mesta!”, odgovorio je Špiglu.

Štefan Dir

Imanje na Donu

Dirov interes za Rusiju nije ipak bio savetodavno već poslovno motivisan, i Nemac je, okrenuvši se u novoj sredini, potražio način da stekne inicijalni kapital – latio se trgovine. Krenuo je s uvozom i prodajom setvenog semena, a potom i pljoprivrednih mašina, u početku polovnih, repariranih, kombajna za stočnu hranu. Istočno-nemačka firma “Progres” prodavala je neispravne mašine za po hiljadu maraka po komadu. Dir je organizovao remont u Nemačkoj, i onda je mašine dovozio u Rusiju, prodajući ih po 13.000 maraka jednu. Njegov pogled bio je međutim uz imanja na rasprodajama. Pošao je u “šoping” čim je stekao “gomilicu”, najpre u Voronješkoj oblasti, kupivši jedanaest kolektivnih imanja odjednom!

Prvi pribavljeni posed bilo je bivše socijalističko dobro “Tihi Don”.

“Debela crna oranica s visokim nabojem prirodno nataloženog humusa, puna hrčaka, krtica i glisti – idealno za farmu”, pohvalio je investitor svoju nabavku i prionuo na rad. Već prvi prinosi bili su zavidno veliki, sa po 120 hiljada tona šećerne repe, više od 50 hiljada tona kukuruza i 180 hiljada litara dnevno proizvedenog mleka.

To je bila vrsta onih brojki koje su nemačkog poljoprivrednika i podigle na put prema Rusiji – mogućnost rada na ogromnim površinama.

“Što veća farma sve efikasnije kultivisanje”, objasnio je Špiglu. “Zahvaljujući dži-pi-es-u i satelitima, farmerstvo je uveliko automatizovano. Plus dizel, u Rusiji značajno jeftiniji nego u Namačkoj, a još tamo nema ‘mlečne kvote’. U Nemačkoj, cela litra mleka je 30 evro-centi, u Rusiji je ponekad i 42. Osim toga država subvencijama pokriva kamate, minimalne cene i uvozne carine, da ublaži inostranu konkurenciju. U 2010. EkoNiva je od vlade primila osam miliona evra subvencija. Pet milijardi evra odlazi na subvencije agro-sektora”, pohvalio je ruske uslove nemački preduzetnik.

Štefan Dir na ruskoj televiziji govori o sankijama Rusije na uvoz sa Zapada

Tragom Katarine Velike

Istorijski, Nemci nisu novi u Rusiji, u pokušajima njene imperije da “prepiše” recepte zapadnog progresa. Nemačke setlere pozvala je bila u Rusiju još Katarina Velika, te nije čudo što ih se, posle nekadašnjeg dvora u Petrogradu, setio i post-komunistički Kremlj.

U osamnaestom veku desetine hiljada Nemaca je podstaknuto da dođu i nastane se u plodnim krajevima Rusije, na moderan način radeći na zemlji. Nekadašnji Ribensdorf, u Orenburškoj oblasti, danas je Ribjenskoje. Pre nego što je bilo Ribjenskoje, nastanjivali su ga setleri prispeli iz Sulcfelda 1765. Prilikom nemačkih poseta mestu, a otkako je tu Eko Niva, ruska  učiteljica u Ribjenskom donosi i pokazuje arhivske fotografije – iz vremena kada su tu stigle 54 prve nemačke setlerske porodice. Počeli su da sade duvan i uzgajali su svilene bube.

U jeku naseljavanja 1875, u oblasti je bilo 2.400 Nemaca u nekoliko satelitskih kolonija Mikaelstal, Olgenfeld, Ruetal... Za nevolju, ovakve međusobno korisne rusko-nemačke početke i zamisli kvarila je “istorija”. U Drugom svetskom ratu Nemačka je posejala strah i teror baš u okolini Voronježa.

Odbrana Vorenježa 1942, od napada Grupe Jug nemačke armije bila je krvava. Na toj istoj crnoj oranici, tako atraktivnoj za poljoprivrednu obradu, prebrojano je 370.500 mrtvih crvenoarmejaca, kada je bitka za Voronjež završena. Poljoprivredni region veliko je groblje, istovremeno, prošarano spomenicima od kojih su neki i na njivama EkoNive. Štefan Dir je duboko svestan nasleđa te teške rusko-nemačke prošlosti i nastoji da se to i javno uoči. U selu Ščučje, pre nego što je išta počeo obnovio je spomenik borcima Crvene armije. Na dan 9. maja i nemačke kapitulacije, vlasnik EkoNive obilazi spomenike poginulim Sovjetima i u svih deset sela gde ih ima polaže vence i cveće.

Platio je i obnovio kube crkve Sv Bogorodice Majke Vladimirske. Finansira gradnju crkve u selu Zalučnoje. Dve stotine hiljada evra je potrošio da izgradi obdaniše za lokalnu pretškolsku decu. EkoNiva je sponzor lokalnog fudbalskog tima. Najzad, ne libi se da za sebe kaže “ja sam Rus”, s obzirom da uz nemačko ima i državljanstvo Rusije. Njegovo državljanstvo odobrio je Vladimir Putin. Tokom posete Vorionježu, šef Rusije se sastao sa Štefanom Dirom i razgovarao s njim o politici. Nemac - Rus oženjen je Ruskinjom, imaju troje dece i žive na imanju. Na jednoj steni koja dominira rekom Don, vlasti su dozvolile da na zemljištu preklasifikovanom u građevinsko, gazda Štefan sebi i porodici sazida rezidenciju.

Dir ne odobrava što je Rusija pod sankcijama Zapada. Ubeđen je da Nemci i Rusi treba da sarađuju, a u novinama, citiran je izjavom da se zbog zategnutih odnosa “oseća kao dete razvedenih roditelja”. Privržen je oboma i teško mu je da bira stranu.

Obećana zemlja

U priči o Štefanu Diru, nemački Špigl je primetio “model” obostrane koristi, koji Rusija nudi farmerima Nemačke pozvanim da dođu, rade i obogate se.

“Kada se ministar poljoprivrede Bavarske Helmut Briner vratio iz obilaska Dirovih ogromnih farmi, u toj meri je bio ponet entuzijazmom da je praktično pozvao bavarske farmere da napuste zemlju.

‘Rusi jasno i glasno kažu da žele više bavarskih farmera”, citirao je Špigl. Pomenuo je vestfalijskog barona mesa Klemensa Tenisa, koji je “upravo obelodanio da će investirati milione u Dirovom susedstvu”. Vestfalijski “baron mesa” želi da sa partnerom iz Rusije izgradi deset farmi svinja, koje bi proizvodile 62.500 tona mesa godišnje. To je jedan od najvećih projekata ikada planiranih u Rusiji, i obećava voronješkom regionu više od 100 miliona evra investicija, naveo je magazin.

Ekart Hohman, bivši bankar nemačke državno banke WestLB “već je tamo”. On i njegov poslovni partner iz Meklenburga, na severo-istoku, obrađuju 29 hiljada hektara zemlje na 400 kilometara južno od Moskve. Njegova “Rajnlend farma” proizvodi ječam, semensko žito i pšenicu. “Rusi su nam prosto naturili zemlju”, citiran je Hohman, govoreći da mu je biznis u Rusiji već odavno profitabilan.

“A ne daleko od njegove farme, trojica farmera iz Ingolštata u Bavarskoj, obrađuju četiri hiljade hektara, i namera im je da se prošire”, objavio je nemački magazin. Internet “zuji” od poziva: “Idemo na istok! Pajtosi, idemo! Permafrost koji se otkravljuje čeka na nas iza Urala. Kreći tamo i obrađuj do horizonta!”, citirao je Špigl.

“Pab” u selu Ščučje, 600 kilometara južno od Moskve, odjekuje od glasova, opisuje reporter magazina. Ulica u kojoj je “bircuz” zove se kao i pre pedeset godina Sovjetskaja ali kao i 63 hiljade hektara ziratne zemlje naokolo i 13.500 grla goveda, i “pab” je Štefanov. Krčma puna. Oko stotinu Dirovih poslovnih partnera došlo je u selo da vidi njegove nove štale i zaklone za proizvodne mašine. Lokalni šef administrativnog okruga pozdravlja goste. Domaćin im se obraća na ruskom i nemačkom. Iznose se flaše s votkom “pjat ozer”, kreće se sa zdravicama i Štefan Dir podiže čašu – u zdravlje ruske poljoprivrede! Odgovor nemačkih gostiju horski: Ura! Ura! Ura!

To “ura”, o kojem je posvedočio nemački magazin, zapravo i jeste objašnjenje zašto je Nemačkoj nametnut jaram NATO i zašto je Evropa podeljena.