Kuda nas vodi ekonomski potpuno neracionalna rasprodaja nacionalnih resursa Srbije?

Vlada Srbije, njeni resorni ministri, a posebno premijer Aleksandar Vučić su odlučili da prodaju „Telekom“, PKB i druge poljoprivredne kombinate, Komercijalnu banku, RTB Bor, a do kraja mandata i niz drugih preostalih, za naše uslove, solidnih preduzeća. I oni ističu da će nakon toga Srbija postati prava tržišna privreda. Te prodaje, bolje reći rasprodaje, nemaju ekonomsku logiku i njihova eventualna realizacija će dovesti Srbiju u status nove kolonije. S obzirom na raspoloživi prostor, u ovom tekstu ću ukazati da je prodaja „Telekoma“, potpuna ekonomska besmislica i da će njena, verovatna realizacija imati vrlo neprijatne posledice.

Prvo, što pada u oči jeste potpuna, drastična razlika u opredeljenjima tadašnjih lidera opozicionih stranaka, kada se radilo o odluci vlade na čijem čelu je bio Mirko Cvetković da raspiše tender za prodaju „Telekoma“ i njihovih sadašnjih izjava u vezi sa tom prodajom, ali sada, kao najvažnijih funkcioneri. Naime, tada su bili žestoki protivnici prodaje, a sada su ostrašćeni zagovornici prodaje tog najprofitabilnijeg preduzeća u Srbiji.

Telekom Srbija: mada je nabolje srpsko javno preduzeće, vlasti odavno pokušavaju da ga prodaju

Drugo, sadašnji resorni ministri, pa i premijer svojim postupcima i izjavama, vezanim za prodaju „Telekoma“ iskazuje kompleks inferiornosti ili krajnje poslušnosti prema zahtevima Međunarodnog monetarnog fonda.

Treće, postavlja se pitanje koja je logika uzeti za investicionog savetnika jedinog prijavljenog, pogotovu ako je tačno da je u toj firmi izvršni direktor za finansijsko savetovanje bivši ministar za finansije u vladi Z. Đinđića i podpredsednik u vladi M. Cvetkovića B.Đelić, koji je obećavao „srpsko privredno čudo“, a po njegovom silasku sa političke scene u Srbiji je ostala pustoš, spržena zemlja i privredno čudovište.

Četvrto, ako nema konkurencije za investicionog savetnika, zašto Vlada ne bi poverila Akademiji inženjerskih nauka i Akademiji ekonomskih nauka (ili Naučnom društvu ekonomista Srbije) da formiraju indisciplinarni tim koji bi utvrdio (ne)opravdanost prodaje tog, pored EPS, najvažnijeg preduzeća Srbije?

Peto, zašto država pre svog opredeljenja o prodaji i raspisivanja konkursa o investicionom savetniku, nije našla za shodno da konsultuje ostale suvlasnike „Telekoma“ koji poseduju preko 40% akcija tog preduzeća?

Šesto, zašto Vlada i premijer nisu našli za shodno da bar prokomentarišu stav Akademije inženjerskih nauka o potpunoj neopravdanosti i nedopustivosti prodaje „Telekoma“, na čijem je čelu, vrlo ugledni profesor sada dekan Elektrotehničkog fakulteta, bivši rektor Beogradskog univerziteta dr Branko Kovačević.

Komercijalna banka Beograd, jedna od najboljih banaka u Srbiji, odavno je na meti stranih kupaca i, po svoj prilici, iz srpskog većinskog vlasništva uskoro će preći u vlasništvo nemačkog kapitala

U brojnim svojim komentarima o ovoj prodaji premijer i ministar za privredu iskazuju krajnju inferiornost i tretiraju sebe kao maloletnike i sve prepuštaju tom jedinom savetniku, i ne interesuje ih da li su suvlasnici protiv prodaje? Postavlja se pitanje da li će biti ozbiljnih stranih telekomunikacionih firmi koje će u takvim uslovima ponuditi prihvatljivu cenu ako takve uopšte i ima. Neće li se ponoviti farsa sa neuspelom prodajom „Telekoma“ austrijskom „Telekomu“?

U nekim sredstvima informisanja, pa i na večernjem dnevniku RTS Srbije ističe se da su ekonomisti za prodaju „Telekoma“ što je samo delimično tačno. Za prodaju su ekstremni pobornici primene ideologije neoliberalizma čija je primena, od Argentine, Čilea, Mađarske, Hrvatske, Bugarske, pa i Srbije ostavila ekonomsku pustoš. Za prodaju su i ekonomisti koji su se, kao politički podobne ličnosti, našli u važnim institucijama, pa čak i u Savetu guvernera NBS i Fiskalnom savetu.

Zanimljiva, ali za mene neprihvatljiva je priča člana Fiskalnog saveta i istovremeno urednika časopisa MAT prof. dr Vladimira Vučkovića koje glasi: „'Telekom' na duže staze, u sledećih nekoliko godina ne bi mogao da izdrži konkurenciju. Pozivanje na primere drugih država koje u svom vlasništvu imaju slične kompanije, a uspešne su, kod nas ne stoji, jer mi uporno dokazujemo da nismo sposobni da imamo državu kao dobrog vlasnika“. I kao dokaz ovoj tvrdnji on ističe „da se „Telekomu“ nameće preveliki broj zaposlenih, kao i troškovi koji po prirodi ne pripadaju telekomunikacijama, kao i različiti projekti koje ta kompanija ne bi trebalo da finansira“ (Privredni pregled, 11. mart 2015, str.3).

Član Saveta guvernera NBS, u svojstvu saradnika Ekonomskog instituta i MAT-a Stojan Stamenković smatra da bi prodaja „Telekoma“ „bila dobra stvar ako je kupi kompanija kao što je „Dojče Telekom“ (Privredni pregled, 11. mart 2015, str.3).

Navedene njihove tvrdnje su zbog mnogo čega krajnje problematične. Broj zaposlenih u odnosu na broj korisnika usluga „Telekoma“ je sigurno manji nego u Austriji ili Nemačkoj. Uz to, cene usluga koje pruža „Telekom“, kao i plata zaposlenih su znatno niže nego i u razvijenim zemljama. Verujem da „Telekom“ finansira ponešto što nije u domenu njegove delatnosti, ali je najveći deo toga ulaganja, sa stanovišta društva i zemlje u celini – korisno i da on to ne čini, morala bi da to čini država preko budžeta. Postavlja se pitanje kako norveška državna kompanija „Telenor“ uspešno poseduje u matičnoj zemlji, pa i u Srbiji, a to navodno neće moći domaći „Telekom“. Odgovor je: i „Telekom“ uspešno posluje, što pokazuje visok profit koji, u vrlo teškim internim i eksternim uslovima, on ostvaruje. „Telekom“ ostvaruje dvostruko veći prihod od „Telenora“, četiri puta veći od VIP-a i SBB-a i ubedljivo je najkonkurentnija firma na telekomunikacionom tržištu Srbije.

U intervju u februarskom broju mesečnika Geopolitika, profesorka Elektrotehničkog fakulteta i bivša ministarka za telekomunikacije dr Aleksandra Smiljanić sa puno prava postavi sledeće pitanje „Ukoliko Vlada ne ume da izabere stručni menadžment i da preko njega uspešno upravlja „Telekomom“, kako onda može da upravlja celom Srbijom?“

Ako se država opredelila za angažovanje stranih menadžera koji će rukovoditi Železarom, zašto to ne bi, ako se oceni kao najbolje rešenje, bilo primenjeno i u slučaju „Telekoma“? I verovanje da bi bilo dobro rešenje da se „Telekom“ proda „Dojče Telekomu“ je vrlo problematično. Vrlo su nepovoljna iskustva Mađarske i Makedonije koje su svoje telekomunikacione kompanije prodali nemačkom „Telekomu“. I nakon toga broj zaposlenih je osetno smanjen, pa je opterećenost zaposlenih znatno povećana i znatno je veća nego u Nemačkoj. Iz jedne studije koja je urađena pre nekoliko godina vidi se je broj korisnika po jednom zaposlenom u nemačkom „Telekomu“ iznosio 289, u Makedoniji 800, a u Mađarskoj čak 806. I , naravno, da se podrazumeva da su plate zaposlenih u Mađarskoj i Makedoniji znatno niže. I što je važno naglasiti jeste činjenica da su cene telekomunikacionih usluga, nakon privatizacije, odnosno kupovine nemačkog „Telekoma“ u obe navedene zemlje - znatno povećane. Sve u svemu, za prodaju „Telekoma“ su oni akademski ekonomisti koji su u vlasti, na nekim državnim funkcijama, kao što su Fiskalni savet i Savet guvernera NBS i oni koje je malj ideologije neoliberalizma tako udario po glavi, pa još uvek ne mogu trezveno razmišljati.

Kada je bila aktuelna prethodna prodaja „Telekoma“, bio sam jedan od akademskih ekonomista koji su u raznim sredstvima informisanja, iznosili argumente protiv te prodaje, ali su se ti naši argumenti arogantno, sa nipodaštavanjem odbacivali, a jedan od ekstremnih neoliberala je (dr Boris Begović), povodom naših pisanja, u Politici je napisao članak koji je glasio „Radovanci trče počasni krug“. Ili, u emisiji „Utisak nedelje“ došli su samo zagovornici prodaje „Telekoma“ i voditeljka je rekla da su pozivani i protivnici prodaje ali oni nisu došli, što se kasnije pokazalo da je to bila dezinformacija, jer ni jedan od njih nije bio pozvan. Zbog svega navedenog, akademski ekonomisti, i pored sve većeg ubeđenja da je ekonomski potpuno neopravdano prodati jednu od preostalih „zlatnih koka“, niti su traženi da iznesu svoje mišljenje niti vide smisao samoinicijalnog pisanja o toj temi. I pored svega navedenog, smatram svojom profesionalnom, pa i patritoskom obavezom (ako to smem da kažem), da iznesem argumente protiv prodaje „Telekoma“.

Prvo, potpuno se slažem sa stavom Akademije inženjerske akademije da se „Telekom“ ni po koju cenu ne sme prodati, jer će štete biti znatno veće od vrlo skromne sume deviza koje bi se dobile od te prodaje. Uz to, pisci tog apela su potpuno u pravu kada ističu da će, nakon te eventualne prodaje, broj radnika u samom „Telekomu“ ali i u nizu firmi koje su u njegovom vlasništvu i u firmama koje imaju status dobavljača i podizvođača biti znatno smanjen, što pokazuju primeri prodaje telekomunikacionih preduzeća u vrlo velikom broju zemalja, a među njima su i Hrvatska, Mađarska, Makedonija itd. Tu dolazi do izražaja tzv. ekonomski patriotizam koji ima za cilj maksimizaciju profita firme i njenih vlasnika, a na štetu domaćeg stanovništva. U tom cilju cene telekomunikacionih usluga će biti znatno povećane, a obrazložene će biti da nigde u okruženju cene nisu tako niske, ali će se pri tome zanemarivati činjenica da nigde plate i penzije nisu tako niske. Vrlo je verovatno da će se u poslovnoj saradnji sa partnerima iz zemlje porekla kupca koristiti tzv. „transferne“ cene koje se veštački podižu sa ciljem da se računovodstveno profit smanji i da se i tako smanji osnovica za plaćanje poreza. Akademija inženjerskih nauka je takođe u pravu kada izražava sumnju da će kupac „Telekoma“ ulagati u modernizaciju. Zar iz vrlo neprijatnog iskustva sa Ju-e-Stilom nije izvučena nikakva pouka.

Premijer, a i neki ekonomisti koji su plaćeni od strane vlasti, ističu da „Telekom“ treba što pre prodati jer „zaostaje u razvoju“. Povodom tih izjava trebalo bi istaći sledeće: Prvo, i pre pokušaja prve prodaje, ostrašćeni neoliberali iz Srbije i tadašnji političari su isticali da „Telekom“ srlja u propast i da ga treba prodati po principu „daj šta daš“. I zato nije čudno što je austrijski „Telekom“ ponudio totalno neprihvatljivu, ponižavajuću cenu. I sada se ponavlja ista priča. Na primer, u dnevniku Prvog programa RTS Srbije, član Fiskalnog saveta dr Vladimir Vučković ponovo ističe da se „Telekom“ nalazi u silaznoj putanji razvoja i da ga zbog toga treba prodati. Naravno, da će jedini investicioni savetnik iz firme gde je Đelić izvršni direktor za finansijsko savetovanje, o svemu tome biti obavešten. U principu je potpuno besmisleno, pa i nedopustivo iznositi takve, potpuno neosnovane tvrdnje. Ne veruje da postoji neki glup seljak koji će pri prodaji svoje krave na pijaci isticati da nju prodaje zbog toga što daje sve manje mleka. U narodu se odavno zna da na pijaci „svaki ciga, (prodavac) hvali svog konja“.

Premijer očekuje „najveću cenu koju je u istoriji „Telekom“ mogao da dobije“. I ta tvrdnja je po mnogo čemu besmislena. Prvo, zna se da je samo austrijski „Telekom“ pre tri godine za 40% akcijskog kapitala ponudio samo 950 miliona evra i obećavao je neka ulaganja, a da je tadašnja vlada tražila bar milijardu i 400 miliona evra. Pošto je „Telekom“ u međuvremenu otkupio udeo grčkog OTE-a i pošto sada država ima učešće od 58,11%, normalno je da je vrednost udela države u „Telekomu“ po tom osnovu osetno povećana. Uz to, postavlja se pitanje da li će eventualni budući kupac, uz ponuđenu cenu preuzeti i obavezu da isplati preostali deo duga „Telekoma“ po osnovu otkupa dela grčkog OTE-a. Ako Srbija, kao u slučaju prodaje „Sartida“, preuzme i taj dug, prodajna cena će biti de facto manja za taj iznos preostalog duga. I što je tragikomično, kao i u prošlosti, dobijene pare od eventualne prodaje „zlatne koke“ biće proglašena „stranim direktnim investicijama“, što je zaista krajnje nemoralno. Uz sve to, trebalo bi imati u vidu da je vrednost evra u odnosu na druge najvažnije valute, posebno u odnosu na dolar i švajcarski franak, dratično pala. Na primer, u odnosu na kraj marta iz 2008.g. vrednost evra u odnosu na dolar je smanjena za preko 50%.

Kada se govori o eventualnoj, ali nažalost i verovatnoj prodaji „Telekoma“ (pa i PKB, RTB Bora, Komercijalne banke i sl.) postavlja se sledeće zdravorazumsko pitanje: kada će seljak, dobar domaćin prodati najbolju njivu ili najbolju kravu. Prodaće je ako dobijenim parama, uz ostalu ušteđevinu, kupi neku mašinu kojom će ostvarivati veći pozitivan finansijski efekat od onog koji je imao po osnovu posedovanja i korišćenja te njive ili krave. Ili će ih morati da proda da bi pokrio visoke troškove lečenja sebe ili nekog od članova njegove porodice. On je potpuno svestan da u vremenima teške ekonomske krize te prodaje podrazumevaju niske cene. Te elementarne logike izgleda da nisu svesni, ili se prave da nisu svesni, ni premijer ni ministar za privredu (koji poseduju vrlo skromno znanje iz ekonomije, a oslanjaju se na vrlo problematične inostrane „stručnjake“ á la Štros Kan). Iz njihovih izjava stiče se utisak da će oni biti zadovoljni, ako investicioni savetnik oceni da je realna cena za 58,11% „Telekoma“ 2-2,5 milijarde evra, ali uz uslov da Srbija isplati preostali dug grčkom OTE-u i da će ona angažovati tog savetnika za realizuje tu prodaju. Međutim, veliko je pitanje da li će, u uslovima teške ekonomske krize u Evropskoj uniji, posebno u Srbiji, potencijalni kupci biti spremni da plate, i za objektivne ekonomiste i inženjere, tu vrlo nisku cenu. A ta eventualna cena je zaista vrlo niska, ako se zna da je pre mesec dana Portugalija prodala (ne znam da li u celini ili većinski deo) svoj „Telekom“ za čak 7,4 milijarde evra. Uz sve to, postavlja se pitanje u šta bi država Srbija uložila dobijene pare od prodaje 58% „Telekoma“, a da taj ulog donosi godišnji profit od bar 250 miliona evra, što čini 58% profita ovog preduzeća po sadašnjoj vrednosti evra).

Premijer ističe da će se pola dobijenih sredstava biti uloženo u vraćanje najnepovoljnijih dobijenih straih kredita i druga polovina za infrastrukturu. To ponavlja i ministar za privredu, ali ističe „da je ta proporcija u načelu dogovorena sa Međunarodnim monetarnim fodom“. Povodom tih opredeljenja i proporcija, postavlja se niz vrlo neprijatnih pitanja. Prvo, ako su ti krediti u evrima, nije racionalno njih prevremeno vraćati ako se zna da je vrlo velika verovatnoća da će vrednost evra u odnosu na druge najvažnije valute i dalje padati i zato se treba boriti da kreditori prihvate našu molbu da im plaćamo samo dospele iznose kamata. Pitanje je da li će strani kreditori prihvatiti eventualni predlog Srbije da im vrati preostali dug i prispelu kamatu, jer je vrlo verovatno da oni, u uslovima niskih kamata na svetskom finansijskom tržištu, neće moći da dobijena sredstva plasiraju po tako visokim kamatama. Zbog toga, vrlo je verovatno da će oni insistirati da im se, uz otplatu glavnice, isplati i deo ili čak i u celini ugovorena suma kamata za ceo ugovoreni period, pa je veliko pitanje da li bi se, bilo kom dužniku, pa i Srbiji, to prevremeno vraćanje isplatilo. Ja sam ubeđen da se prevremeno vraćanje spoljnih dugova u evrima koje prate visoke kamate – Srbiji – ne isplati. S druge strane, zbog dosadašnjeg, a vrlo verovatnog daljeg pada vrednosti evra, profit „Telekoma“, izražen u evrima, uz dobar menadžment, bi mogao biti osetno povećan, a i vrednost „Telekoma“ izraženog u toj valuti bi vrlo verovatno bila takođe znatno povećana. Dakle, glavnica duga u evrima de facto bi se smanjivala, a profit „Telekoma“ u toj valuti bi rastao, pa je potpuno neracionalno njega prodavati u uslovima teške ekonomske krize u svetu i Srbiji. U prilog dokaza ekonomske neracionalnosti prodaje „Telekoma“, PKB i drugih poljoprivrednih kombinata, RTB Bor-a, Komercijalne banke i drugih vrednih preduzeća i kvalitetnog zemljišta govore i sledeće činjenice. I pored ogromnog pritiska Evropske komisije, MMF i Evropske centralne banke Italija, Slovenija i Grčka su obustavile prodaju vrednih državnih preduzeća. Poljska je odluku o obustavljanju dalje privatizacije donela već u momentu pojave svetske ekonomske krize. Argentina je izvršila nacionalizaciju velike naftne kompanije. Nova vlada Grčke je jasno iskazala svoje opredeljenje protiv dalje prodaje prirodnih resursa i najavila je i nacionalizaciju nekih banaka.

I na kraju, samo po sebi se nameće pitanje zašto premijer, resorni ministri, ekonomisti u vlasti i plaćeni od vlasti, ističu potrebu i „opravdanost“ što brže privatizacije „Telekoma“, PKB, Komercijalne banke i sl. Jedan od odgovora je da su spoljni dugovi i iznos dospelih obaveza po tom osnovu vrlo visoki i da se oni mogu otplatiti samo, iznuđenom njihovom prodajom. Ne sporim da je to zaista vrlo težak problem i žao mi je što moje višegodišnje kritike na račun nepodnošljive lakoće zaduživanja niko nije uvažavao. Ali taj problem se može rešavati uzimanjem novih kredita sa nižim kamatama (na primer od Kine i drugih zemalja BRIKS-a), ili reprogramiranjem, pa čak i objavljivanjem bankrota zemlje.

Potpuno je besmisleno opredeljenje da će se polovina dobijenih sredstava od prodaje „Telekoma“ upotrebiti za velike infrastrukturne projekte, ako se zna da je Srbiji za te svrhe odobreno a stoji neiskorićeno 3,5 milijarde dolara i da ona zbog toga plaća i penale. Uz to, premijer je ovih dana izjavio da čak i da imamo para, ne bismo znali gde da ih ekonomično uložimo, jer nema kvalitetnih projekata. I u takvim uslovima Vlada i premijer Vučić i ministar za privredu ističu da će se od prodaje „Telekoma“ bar milijarda evra usmeriti u Fond za izgradnju infrastrukture, a rok povraćaja uloženih sredstava biće nekoliko decenija. I u takvoj situaciji razumljivo je da će Srbija, u cilju izbegavanja daljeg plaćanja penala, pre svega, po osnovu dobijenih kredita za razvoj infrastrukture koristi kredite međunarodnih finansijskih institucija, a pare dobijene od prodaje „Telekoma“ će, zbog daljeg pada vrednosti evra i očekivane inflacije u evrozoni , gubiti svoju vrednost, jer se ne mogu brzo uložiti, pogotovu u neke infrastrukturne objekte koji će ostvarivati visoku profitnu stopu. Zbog toga, ali i zbog budućih očekivanih ogromnih problema sa servisiranjem spoljnog i javnog duga, realna je opasnost da se ta sredstva, preusmere u budžetsku potrošnju i da će se prodaja „Telekoma“ svesti na onu narodnu bećarsku pesmu „Ajmo Jano kuću da prodamo, ajmo Jano konja da prodamo - samo da igramo“. Postoji ipak jedan skriven razlog zašto se „Telekom“ (pa i PKB, RTB Bor, Komercijalna banka, drugi poljoprivredni kombinati i preostala dobra preduzeća prodaju. To je diktat MMF, a delom i drugih međunarodnih finansijskih institucija. Evo samo nekoliko činjenica koje to indirektno dokazuju:

►Prvo, mesec dana pre zaključenja sporazuma iz predostrožnosti, direktor EPS-a, na pitanje novinara da li će i ako će, koliko će poskupiti električna energija odgovara „O tome ćemo se dogovoriti sa ekspertima iz MMF“. Ili, ministar za privredu Sertić kaže „Vlada Srbije u načelu ima dogovor s Međunarodnim monetarnim fondom da jedan deo sredstava (od prodaje „Telekoma“) odnosno polovina ode na isplatu zaostalih dugova, a ostatak bude uložen u velike infrastrukturne investicije“ (Privredni pregled, 9-10.03.2015).

►Ovih dana su završeni razgovori predstavnika MMF i Vlade Rumunije, koja se nalazi u vrlo teškoj ekonomskoj i finansijskoj krizi, pa je prinuđena da traži produženje sporazuma sa tom institucijom i dobijanje novih kredita. I predstavnici MMF su, kao uslov za dobijanje novog kredita „sugerisali“ privatizaciju, čak i preduzeća iz sektora energetike i rudarstva.

►Od prihvatanja ideologije neoliberalizma tj. od početka 80-ih godina prošlog veka MMF je prihvatio poruku gurua te ideologije Miltona Fridmana upućenu zemljama u tranziciji, koja je glasila: „privatizujte, privatizujte i samo privatizujte“. Iako je on pri kraju života priznao da je to bila pogrešna poruka i da je važnije prvo stvoriti pravne institucije – MMF je nastavio forsiranje bolje reći nametanje te poruke, a istovremeno se, on pretvorio u međunarodnog isterivača dugova (MID).

►Šefica Misije MMF za Srbiju Zuzana Murgasova je ovih dana izjavila da je poskupljenje struje od 15% deo dogovora sa Srbijom, što je i napisano u memorandumu koji je srpska strana dostavila pre nego što je odobren aranžman sa MMF (Privredni pregled, 12. mart 2015, str.1).

►I same činjenice da premijer hvali savete predsednika MMF i da oni hvale reforme u Srbiji koje se sprovode u poslednje vreme same po sebi puno govore. U vezi svega toga prosto se nameće poređenje sadašnje Srbije sa Argentinom sa početka 90-ih godina prošlog veka. Naime, tada je Argentina pala pod potpuni uticaj MMF, Svetske banke i SAD i kao posledica svega toga krenula je sveobuhvatna, što brža privatizacija, nagla liberalizacija uvoza, politika fiksnog valutnog  kursa i to je bio koncept spržene zemlje koji je imao za posledicu enorman rast uvoza, ogroman, sve veći spoljnotrgovinski deficit, sve veći i inače ogroman deficit platnog  bilansa, fantastičan rast spoljnog duga i zapadanje u dužničku krizu, sve veće siromaštvo, i sve veća glad i umiranje sve većeg broja dece zbog pothranjenosti, preuzimanje najkvalitetnije zemlje od strane američke „čuvene“ firme „Monsanto“ koja forsira proizvodnju genetski modifikovanog semena i hrane, što ima katastrofalne ekonomske, zdravstvene i ekološke posledice.

I što je tragikomično i krajnje licemerno jeste činjenica da se u američkoj štampi tada pisalo o „argentinskom“ ili „Menemovom privrednom čudu“. Vrhunac tog nemorala jeste izjava tadašnjeg direktora MMF, ostrašćenog neoliberala Mišela Kemdesija koji je na godišnjoj skupštini te institucije 2000. g. izjavio da primer Argentine treba da uđe u sve makroekonomske udžbenike kao ilustrativan slučaj kako jedna zemlja i njena privreda uspešno napreduju kada primenjuju recepte MMF. Na žalost argentinskog naroda, ta zemlja je već sledeća, a pogotovu 2002. g. doživela potpuni sunovrat. Zbog svega toga, ali i činjenice da je MMF, a posebno zamenik direktora En Kruger 2003. i 2004. isticala impresivne rezultate privrednih reformi u SFRJ, odnosno Srbiji, i da je Svetska banka 2005. g. proglasila Srbiju liderom reformi u regionu – njihove najnovije pohvale na račun reformi u Srbiji treba uzeti sa ogromnom rezervom. Samim tim i njihove „preporuke“ o privatizaciji „Telekoma“, PKB, Komercijalne banke i td., po mom dubokom ubeđenju, vode Srbiju u status nove kolonije, jer će se sva vrednija preduzeća, prirodni resursi, infrastruktura, kvalitetno zemljište i sve drugo što vredi naći u vlasništvu stranih firmi u kojima će raditi vrlo jeftina domaća radna snaga, a sve veći deo radne snage dolaziće iz zemalja Azije. Bilo koja, pa i sadašnja vlast ne bi nikako smela da dozvoli takav scenario, jer bi to bio nedopustiv greh prema sadašnjim i budućim generacijama koje žive i koje će živeti na području naše domovine – Srbije.

Preneto iz Privrednog pregleda