Svaka čast žandarmerijo otadžbine naše!

Ima jedna scena u Žitiju Brajanovom (Monti Pajton, naravno) gde Brajana – Hrista koji je na svom krstu - obilaze razni, među kojima i strašni odred u crnom. Baš kao ovi koji su trenutno dole na Kosovu. Stušti se odred tik do Hrista i krsta i ti sad misliš, ima da se razbeže legionari rimski majku im njihovu, kad ono odred stane, ukopa se i izvrši kolektivno samoubistvo.

Kad bi došla srpska žandarmerija...

Ima jedna scena, posle skoro petnaest dugih godina sanjanja došla srpska žandarmerija na Kosovo. Sva u crnom, ko u lošem filmu (a film je ruku na srce zaista loš, radi se o neuspelom pokušaju samoironije – publika se rasplakla) raštrkala se po zloglasnom Severu i mrko gleda, za oružje se 'vata, svi se prestravili. Kvazikosovska se policija povukla, razbežala se po mišjim rupama. I tačno je – evo, sad se vidi – kad se srpski žandarm stušti na Kosovo nema ni izdajnik ni neprijatelj da pisnu.

I kao onaj strašni odred samoubica iz Monti Pajton filma, navalio srpski žandarm na Srbina. I svaka čast, hrabro on (žandarm) to izvodi. Ne zna mučenik – žalosna mu plata – protiv koga ni za šta, al kad je pa znao žandarm? Vikneš mu s balkona „juriš“, i on trči ko lud (evo probajte... ustvari, nemojte, napeta su vremena), narediš mu da ruši – on ruši, narediš mu da bije onog koji ruši – on bije, narediš mu da bije sam sebe – on šta će... bije sam sebe. On jedino ume, to kad malo poraste, da kontrološe poslove od kojih ima direktnu materijalnu korist. Recimo, trgovinu drogom. Rado se viđa s trgovcima ljudima, takođe. Nikad srećniji nego kad u gadnu vremenu sarađuje sa neprijateljima naroda svog. Ili sa patriotama sumnjivog morala. Šta ima veze...

Preporuka za izbore u Mitrovici

Popravljanje državnog aparata

Nego, nisu krivi ti mučenici u crnom koji su malo rušili, pa onda nabedili građane da su to radili, pa onda došli da štite građane od – e sad ovde ti reši jednačinu – nekoga ko je to radio. Nisu krivi, kao ni oni večiti „huligani“ što nisu krivi jer su davno uzeti. Nisu oni svoje vlasništvo, da tako kažem – zaposednuti su. Uzeti od strane istog mehanizma. Zovite ga „vrag“ ako  vam je tako lakše. Ako ste morbidnog raspoloženja, nazovite stvari pravim imenom i recite lepo „država“.

To je onaj aparat koji napravi od nekog mesta, uzmimo sever Kosova na primer, gadniju verziju Kazablanke i onda preko tog mesta zarađuje i zarađuje i zarađuje baveći se prljavim poslovima poput šverca, politike i tome slično.

Onda dođe zeman da se računi plate. Onda aparat kaže „u redu“ i navali na nesrećnike koji su se zadesili da žive na tom mestu. Zbuni ih načisto, ali da bi pokazao kako se popravio – uzme pa na njima demonstrira silu. Sada će, obećao je taj aparat zvani država, u red da ih dovede.

Pošto građanin Kosova ne živi ni u XX a ne u XXI veku, možeš da mu radiš šta hoćeš. Prvo, nema kome da se žali. Drugo, ako i ima neće se snaći. Da ga školuješ nisi bio lud, da ga osposobiš da zaista vlada sobom nije ti palo na pamet, on je tvoja omiljena igračka koje sada moraš da se odrekneš. I ljut si na nju zbog toga. 

Državni izdajnici i državni patriote

Kosovo je najružnije srpsko ogledalo i to nije ništa novo. I nije novo da se u tom ogledalu najlepše vidi sva srpska glupost, obest, pohlepa, kukavučluk...  Kosovo je najdraža srpska pošalica i da pozajmim reči jednog reditelja, Kosovo je najskuplja albanska reč, Albanci su ti koji su se najpoštenije borili za to Kosovo. Naravno, to je prvo shvatio Srbin s juga Kosova i pokušao da objasni, i po cenu da bude izdajnik, svojoj dragoj državi Srbiji da on mora da sarađuje sa Albancem, i po cenu anateme izludele Srbije, išao je na kosovske izbore. Kako je anatema, kao i sve ostalo, bila laž –  pokvaren mehanizam kojem tepamo da je država, samo je upotrebio ovu mutnu vodu i na „čelna mesta“ (rugajući se, naravno) postavio idiote. Dakle, državni izdajnici ratovali su sa državnim patriotama dole na Kosovu, dok se ovde neko slatko smejao „vidi budale, oni zaista veruju u te uloge“ – i to bi bilo Kosovo do pre godinu – dve dana.

Koliko je stvar grozna pokazuju i sve otvoreniji komentari sa Severa, a na račun Srbije koja zabranjuje činjenicu da je u Kosovskoj Mitrovici, zbog male izlaznosti Srba, na mesto gradonačelnika sasvim legalno došao Albanac.

„Ostavite nas na miru, pobedio je čovek i mi nemamo ništa protiv toga“, pišu neki Mitrovčani na društvenim mrežama, kao po zidovima zatvorskih toaleta.

Poslednji ples oronule orlušine

Ima nekoliko godina da se Srbi s juga Kosova na svoje srpske „gradonačelnike“ u selima (gradonačelnik sela – još jedan od kosovskih oksimorona) žale vlastima u Prištini. Tuže ministru kosovske policije, vampiru (tako smo ga mi opisali posle rata) Bajramu Redžepiju.

Da je KPS smešna jedinica naspram srpske sile pokazalo se danas na Severu. Da KPS može samo da pobegne glavom bez obzira kad na Kosovo pojuri srpski žandarm, vidi se po tim crnim momcima koji su zauzeli Sever, koji idu po četvorica, mršte se, iskaču iz nekih crnih kombija (kao neka pokazna vežba, da se ne igra Srbin sa srpskim žandarmom) i odrađuju tu tužnu koreografiju – a da nema tog zakona „teriotorijalno integrisane republike Kosova“ koji bi ih sprečio.

A možda je samo puštaju da se poslednji put pravi važna, ta velika srpska sila, i što bi se petljali i prljali ruke kad niko to ne voli da radi ko srpski žandarm. Ovo je ionako poslednji ples te oronule orlušine, pa neka ga odigra i nek ode. I Srbi kažu. I Albanci. I svako ko gleda taj žalostan prizor.

Da sam na Severu ovaj put bih po principu „pametniji popušta“ glasala odmah za Albanca (pa nek kažu da nisam glasala) i s pravom građanina druge države momentalno prijavila ako gde, posle ovoga, ugledam nešto što mi liči na srpskog pandura. Makar se radilo i o penzionisanoj budali (svojim sam očima videla da su takvi najodvratniji) i makar penzionisana budala zaista samo  sadila paradajz u svojoj rodnoj bašti.

Da sam sa Kosova, takođe, ne bih bila blesava da sada odem. Da budem toliko luda da mi destinacija bude Srbija. Biće bolje onima koji ostanu, kao i do sada. Biće užasno onima koji dođu ovde, kao i do sada. Sve će biti isto, samo više neće biti iluzija i – nadam se – bar na tom prljavom poslu koji se zove političarenje, više neće moći da se zarađuje.

Ne znam kakve će gazde biti Albanci, oni koji su za njih radili do sada se nisu mnogo žalili, i ne znam da li će sada – kada je konačno sva moć u njihovim rukama i de facto i de jure – pokazati neko drugo lice. Za svakoga smo (od Hrvata preko Mađara i Šiptara) voleli da kažemo da je „dobar sluga i zao gospodar“. Možda je istina, sada ćemo moći da kažemo. Albanac se svakako nije pokazao kao tako dobar sluga koliko smo pričali – potcenili smo ga - kao gospodar pokazao se kud i kamo bolji od Srbina. Dok je Srbin zao pa zao, ispostavilo se, bio sluga (tada samog sebe ubija da obraduje gazdu) ili – daleko bilo – godpodar. Tad ubija i sebe i drugog.

Sve u svemu, još malo pa srećan kraj. Za Kosovo. Ako je za utehu, dragi Srbi s Kosova, ti manijaci se vraćaju ovde, odakle su došli. Sada će samo nas ovde moći da šikaniraju.