‘Lebensraum’ politika u novom ključu

Dan kada je u novembu 2012. godine Haški tribunal, međunarodni sud za ratne zločine, oslobodio svake odgovornosti hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača, svakako će ući u istoriju - kao jasan signal raspada međunarodnog pravnog poretka. 

Apelacioni sud ovog tribunala je poništio prvostepenu presudu kojom su oni osuđeni na višegodišnje kazne zbog proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske i veliki broj ubijenih i nestalih srpskih civila – pa je tako odgovornost za ovo ostala na samim izbeglim Srbima.

Otimanje životnog prostora

Po prvi put od Drugog svetskog rata, jedan sud je proterivanje manjinskog stanovništva proglasio opravdanim i tako legalizovao ‘Lebensraum’ strategiju od pre osamdeset godina. Za one koji to nisu učili u školi, kratko podsećanje iz enciklopedije:

“Lebensraum” (nemački - za “životni prostor”) je bio jedan od genocidnih političkih ciljeva Adolfa Hitlera, i važna komponenta nacističke ideologije. Ona je poslužila kao motivacija za ekspanzionističku politiku nacističke Nemačke, sa ciljem da se obezbedi dodatni prostor za rast nemačke populacije, za Veliku Nemačku.

U Hitlerovoj knjizi Mein Kampf on detaljno obrazlaže uverenje da je Nemcima neophodan Lebensraum (“životni prostor” to jest zemljište i sirovine) i da se oni nalaze u Istočnoj Evropi. To je bila utvrđena politika nacista, da se pobiju, deportuju, ili porobe Poljaci, Ukrajinci, Rusi i drugi slovenski narodi koje su oni smatrali inferiornim, i da se na njihovoj zemlji naseli nemačko stanovništvo. Ukupno gradsko stanovništvo trebalo je da bude istrebljeno glađu, da bi se na taj način stvorili poljoprivredni viškovi za ishranu Nemačke, i da se tako omogući njihova zamena sa nemačkom višom klasom.    

(http://en.wikipedia.org/wiki/lebensraum)

Kolone izbeglica iz Hrvatske, posle ‘Oluje’ i pogroma srpskog zivlja sredinom devedesetih, podsećaju na sličan pogrom Srba sa početka Drugog svetskog rata. To ima mnogo sličnosti i sa skorašnjim proterivanjem Srba sa Kosova, koje opet podseća na slične događaje na tom prostoru od pre sedamdeset godina.

Zajedničko za njih je da se zapravo radi o staroj ili nešto ‘modernijoj’ verziji rata razvijenih zemalja Zapada za prirodne resurse koji su potrebni njihovoj privredi.  Naučna i tehnološka razvijenost Zapada ipak se pokazala samo kao lažni mit – razvijene industrijske zemlje u još većoj meri danas zavise od neobnovljivih prirodnih resursa, koje troše ogromnom brzinom. 

Pomenuta inferiornost Srba danas se nažalost ogleda u nesposobnosti njihove političke i intelektualne elite da jasno raspoznaju ciljeve rata na prostoru bivše Jugoslavije, kao i da razumeju ishod i razloge stalnih pritisaka Evropske unije na Srbiju.      

U traganju za razlozima ovakve haške presude

Obrazloženje za ovakvu presudu Haškog tribunala danas se u Srbiji tumači političkim razlozima i sumom od  tridesetak miliona evra koje je Hrvatska uložila za odbranu svojih generala. Možda bi ipak trebalo reći da se izraz ‘politički razlozi’ koristi uglavnom u slučajevima kada autor ne zna ili ne želi da otkrije koji su pravi razlozi nekakvog političkog akta - politika je ipak samo sredstvo za postizanje nekog praktičnog cilja i nije, sama po sebi, nekakav cilj.

A što se tiče cene za oslobađenje hrvatskih generala – ona je bila mnogo veća, ali je Hrvatska nije platila iz svog džepa.

Možda je, u slučaju srpskih elita, zaista reč o nesposobnosti da se povežu neke činjenice, objavljene čak i u srpskoj štampi:

-      Srpske izbeglice iz Hrvatske, koje su se bavile poljoprivredom, ostavile su tamo imanja od ukupno skoro milion hektara oranica;

-      Nekoliko dana pre ove presude u Hagu, hrvatska država je najavila da će oduzimati poljoprivredno zemljište koje stoji neobrađeno. Reč je, uglavnom, o zemljištu koje pripada izbeglim Srbima koji se nisu vratili u Hrvatsku;

-      Hrvatska je, pred ulazak u Evropsku uniju, donela odluku da ne dozvoli prodaju svojih oranica strancima za narednih desetak godina – ali to ne isključuje mogućnost davanja tog zemljišta u zakup, svojim građanima ili strancima;

Da bi se složile kockice oko budućnosti  tog poljoprivrednog zemljišta u Hrvatskoj, potrebne su dodatne informacije o tome – kome je potrebno ovakvo plodno zemljište. Hrvatski seljaci jedva da uspevaju da obrade svoje sopstvene oranice pa je Hrvatska zapravo uvoznik poljoprivrednih proizvoda.

Za one koji prate poljoprivredu EU - nije tajna da Evropi trebaju dodatne oranice. Ona sada izvozi poljoprivredne proizvode za čiju proizvodnju koristi 14 miliona hektara oranica, ali i uvozi iste – za čiju proizvodnju je potrebno oko 49 miliona hektara oranica. Nove mere Zajedničke poljoprivredne politike EU (CAP) traže da evropski farmeri ostave neobrađeno 7% oranica – ukupno oko 7 miliona hektara – da bi se oporavilo zemljište iscrpeno višegodišnjim insistiranjem na što većim prinosima. 

Međunarodna organizacija Oksfam (Oxfam) kaže da su u toku poslednje decenije bogate i razvijene zemlje jeftino pokupovale, ili dugoročno zakupile, u više hiljada polujavnih i tajnih sporazuma, preko 200 miliona hektara plodnog zemljista u siromašnim zemljama.

Naravno da niko ne brani izbeglim Srbima da se vrate na svoja imanja u Hrvatskoj, ukoliko nisu počinili nekakav ratni zločin. Nažalost, na terenu je situacija malo drugačija – posle ove haške presude ni Srbi-povratnici u Hrvatskoj se ne usuđuju da izađu iz svojih kuća, jedva da odu do prodavnice, a čak i njihovu decu u školi danas zovu ‘četnicima’.

Koliko će srpskih izbeglica-seljaka posle ovoga želeti da se vrati u Hrvatsku? 

Neobaveštenost srpskih elita

Teško da je ikad ranije srpska elita bila manje obaveštena o ključnim stvarima koje se dešavaju u svetu pa zato više ne obavlja svoju osnovnu funkciju obaveštavanja naroda i pribavljanja informacija za izgradnju nacionalne strategije razvoja. Ona nije razumela na čemu stoje privrede razvijenih industrijskih zemalja Zapada, niti da je u toku novi rat za prirodne resurse - pa zato nije ni razumela šta je bio pravi razlog rata u nekadašnjoj Jugoslaviji, a ni do današnjeg dana nije shvatila razloge podrške Zapada za otcepljenje Kosova.

Nisu događaji u Hrvatskoj i na Kosovu jedinstveni u svetu – ima još mnogo takvih primera. 

Domaće elite zapravo ne znaju da su neobnovljivi prirodni resursi – a posebno plodno zemljište, fosilna energija, rude, pitka voda – ključni za privredni razvoj neke zemlje. Očigledno je da su previdele da su razvijene industrijske zemlje najveći potrošači prirodnih resursa, kao i da su njihove domaće rezerve ovih resursa dramatično opale. Čak i kada ih imaju dovoljno, velike zemlje se bore za kontrolu nad preostalim prirodnim resursima u svetu. To se inače zove geostrategija, ili jednostavnije – one žele da odlučuju ko može da poseduje ili kupuje ove prirodne sirovine i po kojoj ceni, što isto tako donosi profit.

Borba za prirodne resurse je kroz istoriju zapravo bila glavni uzrok ratova, još od vremena starog Rima, pa i pre njega.

Domaća javnost je, zahvaljujući privatizaciji izdavaštva, ostala prikraćena za knjige koje su pisali Richard Heinberg, Michael Klare (Ratovi za resurse), Joseph Tainter kao i niz drugih istrazivača koji se bave posledicama krize prirodnih resursa. – (3)       

Kao i u slučaju rasprodaje štampe strancima, ova privatizacija izdavaštva je, umesto upoznavanja građana sa ključnim dešavanjima u svetu, donela samo povez preko očiju za srpsku javnost.

Mora se priznati da su ratove za prirodne resurse kroz istoriju većim delom vodile zemlje Zapada. Njima je nekako bilo urođeno da kroz istoriju, bez obzira na vladajucu religiju, sistem vladavine ili naučno-tehnološki stepen razvoja, ove darove prirode uvek troše nemilice, ne misleći o sutra, ili kako bi se to danas reklo – da ih troše na neodrživ način.

U prilogu na sajtu Organizacije za hranu i poljoprivredu UN (UN FAO), naslovljenom sa ‘Spasavanje zemljišta’ u delu ‘Erozija i iscrpljivanje: neprijatelji od davnina’, stoji: “Degradacija zemljišta nije novost. Stari Rimljani su tako iscrpeli zemljište na većem delu Italije da su bili prinudjeni da uvoze žitarice iz Severne Afrike. Ali su ubrzo iscrpeli i to zemljište. Moderna mehanizovana poljoprivreda je imala veliki uticaj… sa znatnim povećanjem prinosa – ali, samo za izvesno vreme… a tada je priroda ispostavila račun u obliku erozije, gubitka plodnosti zemljišta i opadanja prinosa…” – (4)  

Jedino što je Zapad usavršio, uz svoju nauku i tehnologiju, bili su metodi otimanja prirodnih resursa od onih koji ih imaju – oružjem, korupcijom, prevarom, podsticanjem sukoba i ratova za resurse među raznim lokalnim plemenima, narodima i religijama.

Zaista je pravo čudo kako to ostatak sveta još nije razumeo – možda zato što su te strategije stalno obnavljane i usavršavane.

‘Lebensraum’ u novom ključu - strategija neodređenosti

Đaci u Srbji su nekada učili u školi da je Prvi svetski rat bio rat za kolonije, a da je Drugi svetski rat bio rat protiv nemačkog fašizma. Teško da su đaci uspeli da povežu da su zapravo oba rata bili ratovi za prirodne resurse – rude, plodnu zemlju i naftu pre svega – koje je pokrenula Nemačka u borbi za resurse koji su bili potrebni njenoj industriji. 

Svakako da postoji izvesna razlika između prethodnih svetskih ratova i ovih današnjih:

Prvi i Drugi svetski rat vođeni su uz prethodne objave rata, a Hitlerov ‘Mein Kampf’ je, po današnjem, bio pravi ‘Plan o namerama’. Posle vojnih osvajanja sledila je dugotrajna okupacija u kojoj su okupacione vlasti uspostavljale zakone, kontrolisale osvojene narode i crple njihove resurse i privredu.

Bez obzira na svu surovost, ovi ratovi su imali nekakva ratna pravila, pravila o tretmanu zarobljenih (koji je doduše Nemačka poštovala samo u slučaju zarobljenih zapadnjaka), a okupacione vlasti su strogo kažnjavale kriminal. Ratovi su, drugim rečima, vođeni uz veliku dozu unapred naznačene određenosti – javno su proklamovani ciljevi rata i znalo se šta vas čeka ako ste slovenskog porekla ili ako ste Francuz ili Englez, naprimer.

Današnja borba zapadnih zemalja za prirodne resurse, posle kratkih i preciznih vojnih udara bez zvanične objave rata, više ne koristi skupe metode klasične okupacije. Za te svrhe pokazalo se efikasnijim uspostavljanje lokalne vlasti uz pomoc dela stanovništva koje želi da spere grehe učešća u prethodnom režimu, korišćenje ljudi koji su skloni korupciji ili prosto nekompetentnih a ambicioznih ljudi koji su željni vlasti i privilegija koje ona donosi.   

Uz to, naravno, ide i preuzimanje domaćih medija i uništenje domaćih banaka - jer se na taj način uspešno kontroliše narod (uskraćivanjem značajnih informacija ili širenjem lažnih) a lokalna privreda se iscrpljuje visokim kamatama.

Kao pretekst za sam okupacioni rat, kao i za kontrolisanje posleratnog razvoja nevidljivo okupirane zemlje, koriste se metode izazivanja nacionalnih i verskih sukoba među lokalnim stanovništvom, koji se samo prividno smiruju uz održavanje kontrolisane tenzije – što po potrebi uvek može da preraste u ozbiljnije sukobe. 

Nedavna paljevina srpske zastave u Novom Pazaru odlično ilustruje ovu strategiju. Da li znate da se inače na Pešteru nalaze druge po veličini (posle Kosova) rezerve uglja u Srbiji?

Ovakva strategija osvajanja jasno se može raspoznati u čitavom nizu zemalja – od današnjeg Iraka i rezultata ‘Arapskog proleća’ u Africi do niza starijih, skoro vec zaboravljenih sukoba, koji su još uvek otvoreni - kao što je, naprimer, rat za odvajanje Zapadne Sahare od Maroka. 

Prokletstvo resursa i “borba za demokratiju”

Zajedničko za sve ove pomenuta zemlje je da poseduju značajne prirodne resurse, kojih ima sve manje u svetu, i da se rušenje starih režima uvek pravdalo razlozima za uspostavljanjem demokratije.   

Irak i Libija raspolažu značajnim resursima nafte koju danas vade zapadne kompanije; Iran, koji je na nišanu Izraela i SAD, isto tako raspolaže velikim naftnim rezervama; Zapadnu  Saharu u Maroku, koja se bori za otcepljenje, priznalo je do sada 33 zemlje u svetu. Iako ima samo 370.000 stanovnika, ova teritorija raspolaže sa najvećim rezervama fosfornog kamena u svetu, po procenama od jedne trećine do polovine ukupnih svetskih rezervi. Fosfor je, inače, neophodan za proizvodnju veštačkih đubriva za poljoprivredu, a rezervama  fosfornog kamena raspolaže veoma mali broj zemalja u svetu – među kojima se nalazi i Sirija. – (5)   

Na prvi pogled samo kameniti, Avganistan raspolaže značajnim rezervama ruda (posebno bakra) koje njihova vlada procenjuje na preko pet biliona dolara.

Sramotno je da o količini prirodnih resursa Kosova danas više znaju stranci nego stanovništvo Srbije. Kosovo raspolaže jednim od najvećih svetskih rezervi lako dostupnog uglja i značajnim količinama minerala (ruda) - neophodnim za reindustrijalizaciju Srbije. Krivicu za prikrivanje ovih podataka svakako nose dosadašnje srpske vlasti kao i mediji koji su do sada o tome ćutali.

Veliko je pitanje koliko zemalja u svetu, koje su već priznale nezavisnost Kosova, zapravo zna da se tu radi o najznačajnijim rezervama sirovina Srbije.   

Razgovori o budućnosti Kosova sigurno bi bili uspešniji kada bi domaća i svetska javnost bili bolje upoznati sa tim – zato je teško razumeti ovakvo ponašanje srpskih vlasti.

Iako bi to tražilo više prostora, teško je preći preko činjenice da je inicijalni razlog intervencije razvijenih zemalja u malim zemljama bogatim prirodnim resursima - zapravo ‘borba za demokratiju’. Tek po ‘oslobođenju’ lokalni narodi uvidjaju da žive gore nego pre njega, da su im prirodna blaga pokradena, da su zapravo bezakonje i kriminal zamenili prethodni civilni red i zakone, ma koliko da su oni možda bili diskriminatorni.  

Zato bi možda trebalo reći da je današnji pojam ‘demokratije’ zapravo virtuelan, neodređen i nedefinisan, i da je reč o sistemu koji nikad u istoriji nije postojao – osim kao projekcija želja šireg kruga ljudi (kao zamena za religiju) ili kao sistem koji važi samo za povlašćenu manjinu: Stari Grci su u demokratiji imali robove, ljudska bića istih svojstava i znanja kao i njihovi gospodari; osnivači moderne demokratije, Englezi, su gospodarili skoro polovinom sveta - iz koga su izvlačili prirodna blaga i teško eksploatisali kolonizovane narode; Francuzi, Holanđani, Španci - isto; u slobodarskoj Americi crnci su doskoro bili diskriminisani po više osnova.

Ovako (ne)definisana ‘demokratija’ predstavlja danas izvor konfuzije, prevara i sukoba među lokalnim stanovništvom dok, u isto vreme, služi kao sredstvo manipulacije i opravdanje za pritiske Zapada na razne zemlje. Na taj način on može, po različitim procenama i promenljivim kriterijumima, da kažnjava niz zemalja zbog nepoštovanja ‘demokratije’ kod njih.   

Srpska vlast izmedju pametnih lopova i poštenih neznalica

U demokratskoj Srbiji danas na vlasti pametne lopove smenjuju poštene neznalice, najčešće izmešano – ali teško da će od toga zemlji biti bolje. Nacionalne elite i vlast jednostavno ne znaju na čemu stoji država i ne prepoznaju trendove u svetu. 

‘Približavanje’ Evropi  je ionako osiromašenoj zemlji natovarilo dodatnu birokratiju koja je stvorena za potrebe ‘prilagođavanja’ EU, pa tako još više iznuruje upropašćenu domaću privredu. U procesu priključivanja, već od 2014. godine Srbija bi mogla da ostane bez poslednjeg resursa koji joj je preostao – plodnog zemljišta (Sporazum o saradnji i pridruživanju sa EU).

Svoje oranice, inače, može da izgubi i na drugi način – sve veće dugove država Srbija će očigledno plaćati ostatkom prirodnih resursa kojima raspolaže.        

Domaće elite kao da više ne čitaju strane knjige pa nisu upoznate čak ni sa potpuno otvorenim i jasnim porukama iz sveta – kao što je, naprimer, Heinbergova poruka o strategiji razvijenih zemalja: “Oni će povećati represiju protiv svih koji misle drugačije i povešće rat protiv svake zemlje koja ima resurse koji im trebaju…” – (3)

Reference: 

1. – Brussels urges EU countries to stop energy market ‘distortions’

www.euractiv.com/energy/brussels-urges-eu-countries-ener-news-516075

- “Energy is of paramount importance for the economy” – Philippe de Buck, Director General of BusinessEurope.

2. – Summary Presentation for Full Planet, Empty Plates: The New Geopolitics of Food Scarcity

www.earth-policy.org/press_room/C68/fpep_presentation_

“Food is the new oil. Land is the new gold.”

3. – Srbija u kontekstu svetske krize - (1*): O uzrocima svetske krize: Resursi, klima, ekonomija

www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-41713/srbija-u-kontekstu-svetske-krize-1-o-uzrocima-svetske-krize-resursi-klima-ekonomija

4. – UN FAO: Saving the Earth

www.fao.org/English/newsroom/highlights/2001/011103-e.htm

5. – Looming shortage of key crop nutrient pushes call for conservation

www.euractiv.com/specialreport-agriculture/looming-shortage-key-crop-nutrie-news-516151