Neoliberalizam u Srbiji – uspon i pad (3)

Prof. dr Mlađen Kovačević

Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi u Srbiji, možda iz ubeđenja, ili su morali, ignorisali su sva upozorenja stranih i domaćih ekonomista da se klone MMF i njegovih recepata

Poslednje dve decenije života u Srbiji obeležene su prodiranjem neoliberalne ideje u reformi privrede i države. Posle kratkotrajnog, opšteg prihvatanja pojavili su se u domaćoj nauci otpori i kritike neoliberalnog koncepta a danas je već moguće reći da je ova ideja doživela poraz oličen u katastrofalnom stanju srpske privrede i države. Profesor Mlađen Kovačević učestvovao je u raspravama od pojave ove ideje pa do danas. U svom radu Primena neoliberalizma i uloga države u privredi Srbije, profesor Kovačević opisuje uspon i pad ove ideje u našoj zemlji. Objavljujemo pet nastavaka iz ovog rada uz redakcijsku opremu.

Pošto se početkom novog veka pojam ekonomske šok terapije potpuno kompromitovao i pošto se i sam Džefri Saks distancirao od te kovanice, i pored povremenog njenog pominjanja, ona u njenom originalnom izdanju, pogotovu kako ju je zamišljao M. Fridman - nije dolazila u obzir prilikom koncipiranja tranzicije u Srbiji.

Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi u Srbiji, možda iz ubeđenja, ili su morali, ignorisali su sva upozorenja stranih i domaćih ekonomista da se klone MMF i njegovih recepata. Oni su takođe potpuno ignorisali teške ekonomske krize Rusije, nekih zemalja Jugoistočne Azije i Argentine, do čega je došlo zbog praktikovanja modela reformi i makroekonomske politike u skladu sa neoliberalizmom koji, od dolaska na vlast R. Regana i M. Tačer, propagiraju MMF i Svetska banka.

Vrlo je verovatno da su pomenuti vizionari bili uvereni da je neoliberalizam, koji forsira MMF u svim zemljama koje pretenduju da dobiju kredite od te institucije, najbolje rešenje i za Srbiju. Uz to, bili su opsednuti i željom da SR Jugoslavija postane članica MMF i Svetske banke. Korišćenje sredstava Fonda pretpostavljalo je izradu i sprovođenje programa stabilizacije prema njegovoj metodologiji predviđenoj za sklapanje tzv. “Aranžmana o produženom finansiranju” (Extended Arrangement) ili “olakšica za pojačano strukturno prilagođavanje” (ESAF).

“Srbija na pravom putu”

Dobijanje pomoći po osnovu aranžmana o produženom finansiranju, pretpostavljalo je izradu i prihvatanje srednjoročnog programa makroekonomskih i strukturnih reformi, uravnoteženje budžeta, odgovarajuću politiku valutnog kursa i kamatnih stopa, ukidanje najvećeg dela spoljnotrgovinskih ograničenja, odnosno liberalizaciju spoljne trgovine, a pre svega uvoza, utvrđivanje limita uzimanja novih kredita u inostranstvu od strane države, liberalizaciju režima stranih direktnih investicija, brzu i sveobuhvatnu privatizaciju, liberalizaciju cena, održavanje dogovorenog nivoa deviznih rezervi, itd. Drugim rečima, pravila “Vašingtonskog konsenzusa” su i u ovom aranžmanu došla do punog izražaja.

Na sva zvona se isticalo da je “Srbija na pravom putu” i da će ovim programom, preko tzv. makroekonomske stabilizacije, liberalizacije spoljnotrgovinskog sistema i sistema koji reguliše strane direktne investicije i brze i sveobuhvatne privatizacije, biti obezbeđen dinamičan rast i razvoj privrede, a time i životnog standarda, rast spoljnotrgovinske razmene, posebno izvoza, visok priliv stranog kapitala u formi stranih direktnih investicija i samim tim bitno smanjenje spoljnog duga za nekoliko narednih godina. Zvaničnici, a i niz ekonomista, isticali su da će sporazum sa Fondom i Svetskom bankom imati za rezultat vrlo dinamičan priliv stranih direktnih investicija i da će sve to doprineti bitnom poboljšanju imidža Srbije u svetu.

I kao rezultat zaključenog sporazuma sa MMF, lansiraju se obećanja razvijenih zemalja da će SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju, znatno finansijski pomoći i to preko četiri donatorske konferencije, ali i na druge načine. “Srpsko-crnogorski momci” su se trijumfalno vraćali iz Vašingtona i obasipali narod bombastim obećanjima koja su tamo, navodno, dobili. Oni su isticali da će biti održane četiri donatorske konferencije a na svakoj od njih će se dobiti po milijardu i 300 miliona dolara, s tim da bi dve trećine bile donacije a jedna trećina povoljni krediti. Oni su isticali da će MMF obezbediti otpis dve trećine ogromnog duga prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca i sl.

Verovatno nije slučajno što se negde u to vreme formiraju dve institucije jezički čudnih i običnom čoveku teško razumljivih naziva: Centar za liberalno-demokratske studije i Institut za slobodno tržište kojima je, pretpostavljam, osnovni zadatak bio da “stručno” doprinesu uvođenju neoliberalizma u Srbiji.

U skladu sa svim navedenim, tokom 2001. godine u Srbiji se usvajaju zakoni koji znače konkretizaciju “preporuka” koje su date u navedenim sporazumima sa MMF. Međutim, pri usvajanju tih zakona neki “vizionari” ekonomskih reformi koji su se, sticajem okolnosti, našli na čelu resora gde se kreiraju nacrti tih zakona - često su se pravili “većim katolicima od Pape”. Na primer, prof. dr M. Labus, kao ministar saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom i njegov savetnik dr Boris Begović (koji se ranije bavio urbanom ekonomijom, a doktorirao je na, najblaže rečeno, vrlo čudno formulisanoj temi “Optimalna veličina grada, mreža gradova i efikasnost privrede Jugoslavije”, 1990.g.) su u proleće 2001. godine nametnuli preteranu i naglu liberalizaciju uvoza.

Posledice ukidanja carina

Uz ukidanje brojnih vancarinskih barijera, prosečna neponderisana carinska stopa je smanjena na 9,4%, a ponderisana na oko 4,5% i to se obrazlagalo da ćemo na taj način brzo postati punopravne članice Svetske trgovinske organizacije, ali i da će to vršiti pozitivan pritisak na privredu, odnosno preduzeća da se bore da snize jedinične troškove proizvodnje i da se bore za viši kvalitet proizvoda i usluga kako bi zadržali, pa čak i povećali cenovnu konkurentnost na domaćem i stranom tržištu. To je bila vrlo štetna, nagla liberalizacija uvoza, ako se zna u kakvim uslovima je radila privreda u prethodnih desetak godina i ako se zna da je tada masa zemalja koje su bile na sličnom, pa čak i na znatno višem nivou razvijenosti od SR Jugoslavije, odnosno Srbije - a bile i članice Svetske trgovinske organizacije, kao što su Bugarska, Rumunija, Brazil, Republika Koreja, Tajvan, pa čak i Australija imale znatno višu prosečnu carinsku stopu. I evo, nakon deset godina Srbija nije postala punopravna članica STO a njena ponderisana prosečna carinska stopa u 2010. god. iznosila je 5,5%, dok su odgovarajuće stope iznosile u Tajvanu 5,6%, Južnoj Africi 5,9%, Tajlandu 6,4%, Maleziji 6,4%, Republici Koreji 7,2%, Meksiku 8,1%, Argentini 10,7%, Rusiji 11,0%, Brazilu 11,5%, Kini 13,0%, Indiji 13,2%, Alžiru 13,8%, a Tunisu čak 15,9%  (WEF (2011), p.461). Dvanaest od ovih zemalja su bolje plasirane od Srbije na rang listi po konkurentnosti privrede, a većina, tj. 8 su na višem nivou razvijenosti (mereno per capita dohotkom) i, sem Rusije, sve su članice STO.

I po zastupljenosti vancarinskih barijera, ispred Srbije se nalazi čitav niz razvijenijih zemalja koje su ispred Srbije po nivou razvijenosti, kao i po konkurentnosti i koje su članice Svetske trgovinske organizacije. Naime, po Svetskom ekonomskom forumu, Srbija je u 2010. godini, po zastupljenosti vancarinskih barijera bila na 90 mestu (od 142 zemlje), tj. 89 zemalja je imalo manju zastupljenost ovih barijera. Veću zastupljenost vancarinskih barijera imale su Indija, Bugarska, Japan (na 100 mestu), Norveška (na 108), Brazil, Republika Koreja (118), Island (123), Ruska federacija (134) i Argentina (na 142 mestu). I sem Indije, sve ove zemlje su imale znatno viši nivo per capita dohotka, pogotovu kada su u pitanju Norveška (84.440 dolara per capita u 2010.g.) i Japan (42.820 dolara) (WEF 2011, p.386).

U jednom detaljnom empirijskom istraživanju prof. dr Predrag Bjelić je otkrio da Srbija u celini, a pogotovu kod nekih sektora ima znatno liberalniji carinski režim, od proseka carinskih režima, njenih najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera. Drugim rečima, izvoznici iz Srbije su najvažnijim stranim aranžmanima više opterećeni tamošnjim uvoznim carinama nego što je slučaj sa carinskim opterećenjima u Srbiji. Po ovom istraživanju prosečne, neponderisane carinske stope u Srbiji su preko ili gotovo dva puta niže nego u zemljama, njenim najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerima. Na primer, odnos neponderisasnih carinskih stopa u 2009. je iznosio 3,1% prema 8,4% kod motornih vozila i druge transportne opreme 4,7% prema 9,5%, kod drveta i proizvoda od drveta 3,9% prema 9,5%, kod metala i proizvoda od metala 4,8% prema 8,4%, kod elektro i elektronske opreme 5,8%, prema 9,0%, hemijskih proizvoda 2,7% prema 6,0 itd. (Bjelić, 2010, str. 95).

Propagatori neoliberalne dogme i model privatizacije

Drugi element neoliberalizma koji je nakon navedenih sporazuma sa MMF, došao brzo na red - bila je privatizacija. Centar za demokratsko-liberalne studije je već 2000. godine objavio rad Novi model privatizacije u Srbiji, čiji su autori Boris Begović, Boško Mijatović i Boško Živković, pa je u javnosti on nazvan “Model tri B”. Pri izboru materije za doktorske disertacije ni jedan od njih se nije opredelio za temu koja ima neke veze sa privatizacijom, iako je ona u to vreme bila vrlo aktuelna u mnogim zemljama. Ni jedan od njih nije našao za shodno da se opredeli za temu koja se, na primer, odnosila na teoriju neoliberalizma ili primenu šok terapije u zemljama Latinske Amerike, ili na metode i efekte privatizacije u Velikoj Britaniji, ili na probleme privrednog sistema Jugoslavije i sl. Naprotiv, sva trojica su izabrali, bar za mene, teme sa vrlo čudnim naslovima. Kao što smo napomenuli, B. Begovićeva tema je glasila “Optimalna veličina grada, mreža gradova i efikasnost privrede Jugoslavije” (odbranjena 1990.). I tema B. Živkovića je, bar za mene, bila čudno formulisana “Reforma privrednog sistema SSSR-a i Strategija urbanog rasta sa posebnim osvrtom na sistem cena” (odbranjena, 1988). Dodajmo da je doktorska tema B. Mijatovića glasila “Efekti poreske politike SFRJ - pristup opšte ravnoteže” (1990). Nije mi poznato kada su se ovi ekonomisti opredelili za oblast neoliberalizma, odnosno privatizacije, ali na savetovanjima koja je u tim godinama organizovalo Naučno društvo ekonomista, koliko znam - nisu učestvovali.

I sticajem raznih okolnosti, „cunami“ zvani neoliberalizmi svom silinom je mlatnuo po glavama jedan, ne mali broj ekonomista u Srbiji koji su, kako jednom prilikom reče prof. dr Lj. Madžar, znatno više od ostalih ekonomista, čitali stranu literaturu (a tu, naravno spada i on) i oni postaju ostrašćeni propagatori te ideologije, ili dogme. Tu su se našla i trojica navedenih ekonomista. I naravno, pošto je u toj ideologiji državna, društvena, pa i zadružna svojina potpuno neprihvatljiva i pošto su u Srbiji u tim godinama to bili, uzeto u celini, dominantni oblici svojine i pošto je tada „božija zapovest“ ili „zavet“ M. Fridmana upućena zemljama u tranziciji bila „privatizujte, privatizujte i samo privatizujte“ i navedeni „trio magnifiko“ predložio je taj novi model privatizacije, a iza njih je stajao, u to vreme široj javnosti nepoznati, Centar za liberalno-demokratske studije.

Teško je bilo razumeti šta su to „liberalne“ ili šta su „demokratske studije“? Jasno je da su kumovi naziva tog Centra želeli da kažu da će raditi samo „studije“. I to one, ako sam dobro razumeo, koje promovišu i unapređuju demokratiju i liberalizam. I našli su za shodno - ili ih je neko, kao podobnu grupu građana angažovao - da urade „studiju“ pod nazivom Novi model privatizacije, jer je ona (privatizacija) bitan element neoliberalizma i to sa ciljem da („studija“) posluži kao osnova za novi zakon kojim će se obaviti brza i sveobuhvatna privatizacija.

Naravno, kako i sami kažu, prihvatili su sugestije stručnjaka Svetske banke. Oni posebno naglašavaju da „opšte iskustvo sa državnim vlasništvom vrlo je negativno“ (CLDS, str.199). I oni ističu da je „Model prodaje društvenog i državnog bio odabran sa idejom da se pokušaju naći pravi kupci u smislu onih koji će iz preduzeća koje se privatizuje (ekonomskih resursa) izvući najviše. Jer, standardan rezon u ekonomskoj nauci je, da onaj ko plaća i da onaj ko najviše plati najverovatnije ume najbolje sa tim resursima. A to donosi efikasnost“ (CLDS, str.189).

Nekoliko meseci nakon pojave ove studije formirana je prva demokratska vlada Srbije, a ministar za privredu i privatizaciju postaje asistent u Ekonomskom institutu Srbije, Aleksandar Vlahović koji se u tom Institutu do tada bavio konsultantskom delatnošću. Direktor Agencije za privatizaciju postaje dr Mirko Cvetković koji je doktorirao, za mene, na čudnoj temi „Prilog metodologiji projektovanja energetskog sektora Jugoslavije“ (1987.). U Rudarskom institutu i Ekonomskom institutu se bavio takođe nekom konsultantskom delatnošću. Dakle, ni jedan ni drugi nisu se bavili problematikom privatizacije, kako u zemljama u tranziciji, tako ni u SR Jugoslaviji ili zemljama nastalim na području bivše SFRJ.

Normalno je pretpostaviti da je ova petorka imala odlučujuću ulogu u formulisanju nacrta zakona o privatizaciji koji je na sva zvona promovisan u proleće 2001. godine. Međutim, mora se napomenuti da je u nacrtu tog zakona bilo niz elemenata koji nisu bili u skladu, a ponekad su bili suprotni stavovima u „studiji“ Centra.

Izgradnja privatnog sektora i likvidacija banaka

Na savetovanju ekonomista koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista SR Jugoslavije, krajem marta 2001. ministar za privredu i privatizaciju A. Vlahović podneo je uvodni referat „Novi koncept privatizacije Vlade Srbije“[1]. I naravno on je obećavao da će usvajanjem ovog nacrta zakona, poteći „med i mleko“. On je odmah naglasio da  „Naš zadatak je jednostavan – izgradnja privatnog sektora“ (str.15). On je istakao da će zakon o privatizaciji „Biti socijalno prihvatljiv. Prvi put u privatizaciji će biti uključeni ne samo zaposleni i penzioneri već i građani – čak i nezaposleni. Imamo čitavu armiju nezaposlenih – 800.000 plus veliki broj punoletnih građana koji po svemu zaslužuju da aktivno participiraju u privatizaciji. Ovaj zakon mora da bude podržan od svih koji će sutra participirati u njegovom sprovođenju, zbog toga što ni najbolji zakon o privatizaciji ne može da bude uspešan ukoliko nema podršku onih koji učestvuju u njegovom sprovođenju“ (str.15). On je istakao da su ciljevi privatizacije: a) efikasnost, b) što veći priliv stranog kapitala, c) jako korporativno upravljanje, d) građenje liberalne i otvorene privrede i sl. Smatram da je važno naglasiti da je on tada rekao da „fiskalni prihod nije ključni za odabir strateških partnera pri privatizaciji“ i „da nije dobro otvarati pitanje restitucije na početku procesa privatizacije neke firme zato što bi to zaustavilo privatizaciju, a obeštećenje starih vlasnika, kada su u pitanju, nacionalizovana preduzeća, treba da se uradi u novcu“ (str.15). I on je tada najavio da se u nacrtu zakona predviđa da je privatizacija obavezna i da je oročena na četiri godine.

Drugi referent na tom savetovanju bio je guverner Narodne banke SR Jugoslavije i tu je u kratkom, ali i konfuznom referatu posvećenom finansijskom stanju banaka, on pored ostalog, rekao:

„Tempo i strategija rehabilitacije bankarskog sistema koja će biti izabrana, zavisi pre svega od raspoloživih finansijskih sredstava. To znači da je broj alternativa u slučaju naših banaka ograničen i u velikoj meri zavisi od spremnosti svetskih finansijskih institucija pre svega Svetske banke da učestvuje i podrži ovaj projekat“ (Dinkić, 2001, str.22, a podvukao M. K.). Uz to, on konstatuje da „u okviru tehničke saradnje sa USAID (podvukao M.K.). – Narodna banka Jugoslavije trenutno sprovodi još detaljniju analizu u tridesetak banaka“. Posebno naglašava da „Bez brze akcije u sferi bankarstva, oporavak cele privrede se dovodi u pitanje“ a da „Hipoteza o tome da bi likvidacija velikih banaka mogla dalje da pogorša finansijsku situaciju preduzeća – praksa ne potvrđuje“ (str.22, podvukao M.K.). Ne znam na koju je praksu on mislio (jer je nije ni bilo), ali je jasno da je on ovim najavio mogućnost ukidanja četiri velike banke.

I kao najvažnija, prezentirana je na ovom savetovanju „studija“ koja je nosila naziv „Novi model privatizacije u Srbiji“, a njeni autori su, naravno, bili Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović. Dakle, isti naslov, kao i naslov referata A. Vlahovića, samo što je on u naslov ubacio reč „Vlade“. U toj, za tadašnje prilike vrlo obimnoj „studiji“ (na 44 gusto kucane stranice) ističe se da su ciljevi privatizacije svih mogućih sektora: a) stvaranje efikasne privrede, b) unapređenje finansijskog stanja privrede i c) ukidanje stalnog favorizovanja društvenog i državnog sektora na račun autohtonog privatnog (str.27).

Ovaj trio ističe da je cilj privatizacije jačanje privatne svojine kao temelja liberalno-demokratskog poretka, jačanje srednjeg sloja, depolitizacije privrede i društva i sl. (str.27). Oni ističu da privatizacija nije sveopšti lek, ali da je njen osnovni cilj – „povećanje efikasnosti preduzeća, proistekle iz zdravih motiva poslovanja, a kroz smanjenje troškova, finansijsku rekapitulaciju, nove investicije“ i sl. Uz to, oni ističu da je drugi cilj poboljšanje finansijske pozicije države i to na tri načina: a) od prihoda od privatizacije, b) od gašenja subvencija državnim i društvenim preduzećima, c) od povećanja poreskih prihoda iz veće ekonomske aktivnosti“ (str.25). U ovoj „studiji“ ističe se poželjnost uključenja kvalitetnih stranih investitora u proces privatizacije i navodi se masa „argumenata“ za to. Oni ističu potrebu donošenja posebne strategije infrastrukturnih delatnosti: telekomunikacija, elektroprivrede, prenos gasa, železnice, putne privrede, pa čak komunalnih delatnosti i vodosnabdevanja (str.39). To bi se obavilo preko „privatizacije kapitala preduzeća i time bi se ostvarili snažni efekti“. Oni ističu da bi pre pristupanja privatizaciji ovih delatnosti, trebalo ostvariti znatno povećanje cena (električne energije, vode i sl.).

Međutim, oni žestoko kritikuju ranije obavljenu prodaju dela Telekoma (49%). Navodno zbog prodaje tog dela bez tendera, ostvaren je prihod (milijarda, šest stotina miliona DEM) koji je „daleko manji od prihoda dobijenih privatizacijom telekomunikacija u drugim istočnoevropskim zemljama, a to je bila posledica sumnjivih kvaliteta angažovanih stranih konsultanata i želje tadašnjih političara da se preko finansiranja budžetske potrošnje – stiču kratkoročne politike popularnosti“ (str.40). I na bazi tih nalaza, zaključuju da je to „opasno ugrozilo dalji razvoj ove infrastrukturne delatnosti“ (str.40). Kasnije se pokazalo da su sve te konstatacije bile, najblaže rečeno vrlo problematične.

Pošto su sva tri autora iz Centra koji u svom nazivu imaju i reč „demokratsko“, oni su samo uz put napomenuli „da bi privatizacija bila uspešna, ona mora imati jaku političku podršku.... i konsenzus građana, dakle svih onih koji će imati koristi od privatizacije“ (str.28).

Na kraju, vredi istaći stavove ovih ekonomista vezane za privatizaciju bankarstva. Oni se zalažu za privremeno podržavljenje banaka, a zatim, nakon restruktuiranja, one bi se u roku od 3-5 godina prodale. Oni ističu da je „odlaganje privatizacije kod svih zemalja u tranziciji izazvalo velike štete i da iskustva tih zemalja, posebno Mađarske, pokazuje da su postignuti daleko bolji rezultati u stranih strateških investicija“ (str.57).

Uzaludna upozorenja

Već na samom savetovanju na kome su podneti navedeni radovi, iznet je niz primedbi na račun predloženog novog modela privatizacije. Poznati profesor iz Slovenije, jedan od najistaknutijih „arhitekata“ slovenačke privatizacije, Janez Prašnikar je rekao, „Želim da uspete i nisam ovde došao da vam solim pamet, ali nisam siguran da ste izabrali dobar put“. On dalje konstatuje „da su političari i vrhunski ekonomisti Slovenije, posle svestrane i dugotrajne rasprave, početkom poslednje decenije dvadesetog veka, došli do zaključka da treba odustati od ideje o prodaji društvenih, državnih i javnih preduzeća zbog njihovog ubeđenja da je malo verovatno da će u zemlju doći solidni strani strateški partneri i da se može očekivati dolazak špekulativnog kapitala od koga bi bilo više štete nego koristi, pa su zbog toga odlučili za tzv. insajdersku privatizaciju“[2]. Ako se dobro sećam, bio sam jedan od malobrojnih učesnika na tom savetovanju koji je u diskusiji podržao ove njegove sumnje, ali je bilo nekoliko učesnika koji su njega (a time i mene kritikovali) zbog tih sumnji.

Prof. dr Božidar Cerović je istakao zabrinutost zbog činjenice da se o predloženom modelu, u poslednje vreme, govori prilično nekritički – samo se ističu njegove dobre strane, a zanemaruju problemi usled čega bi moglo da dođe do nepotrebnih razočarenja u ne tako dalekoj budućnosti. On dalje ističe da se „izbegava rasprava o nekim iskustvima i proverenim i dokazanim ograničenjima pomenutog modela“ (Cerović, 2001, str. 108). I on je izrazio „sumnju da će strani strateški partneri pokazati veći interes za ulaganje u Srbiju, a da su rasprave i pohvale novom modelu gurnule u drugi plan pitanje ambijenta i institucionalnog okruženja u kome će model biti primenjen“ (str. 109). I na kraju, on je naglasio da je u modelu i u uvodnim referatima donekle izostala, za privatizaciju vrlo važna problematika, institucionalnog okruženja kao činioca uspešne transformacije državnog i društvenog u privatno vlasništvo (str.110).

Na istom skupu prof. dr Milić Milovanović je izneo niz primedbi i problema koji će iskrsnuti ako se model prihvati, a posebno je istakao da će njegova primena biti praćena povećanjem korupcije (sem ako se ne uvedu vrlo opsežne mere predostrožnosti (Milovanović, 2001, str.119).

Netačnosti iz „studije“

U prethodno navedenoj uvodnoj „studiji“ daju se neke konstatacije koje jednostavno rečeno nisu tačne. Tako je, na primer, navedena konstacija da je odlaganje privatizcije banaka kod svih zemalja u tranziciji izazvalo velike štete. Slovenija je tada bila najbolji primer da ta konstatacija nije tačna. Čak je, glavni „arhitekta“ slovenačke tranzicije tadašnji rektor Ljubljanskog univerziteta, profesor Jože Mencinger jednom prilikom rekao:

„Ja se još uvek ponosim time što imamo vlastiti bankarski sistem. Negde oko 20% banaka, odnosno kapitala je u stranim rukama, a to je odnos koji važi u bilo kojoj zapadnoevropskoj zemlji, maloj ili velikoj, izuzev Luksemburga koji nema svoj bankarski sistem. Slovenija ga ima i to ćemo pokušati zadržati, dok su sve istočnoevropske već izgubile bankarski sistem. Ja za to ne vidim nikakvog razloga. Tu se postavlja pitanje nacionalnog interesa da se poseduje sopstveni bankarski sistem. I u zapadnoevropskim zemljama bankarski sistem je pretežno u domaćim rukama“ (Mencinger, 2001, str.).

Prošlo je deset godina od pisanja ove „čuvene“ trojke ekonomista koji su se zalagali za potpunu privatizaciju banaka, a u tom međuvremenu ukinute su četiri velike domaće banke i došao je vrlo veliki broj stranih banaka, tako da je preko 80% banakrstva u rukama privatnog kapitala – uglavnom stranih banaka. I verovatno, na zaprepašćenje ovog „tria magnifika“, Komercijalna banka, koja je još uvek u većinskom državnom vlasništvu, po međunarodnim kriterijumima, jeste jedna od najboljih, a po nekima i najbolja banka u Srbiji.

Iako je konkurencija na domaćem tržištu vrlo jaka, kamatne stope za kredite namenjene privredi i stanovništvu su bile i ostale na vrlo visokom nivou – navodno zbog velikog rizika. Nije bilo jasno, bar do eskalacije svetske finansijske krize, u uslovima kada su privreda i stanovništvo uredno servisirali svoje kreditne obaveze, zašto su kamate za kredite bile i ostale tako visoke, što je teško pogađalo privredu. Podsetimo se da nobelovac Dž. Stiglic jednom prilikom u razgovoru sa novinarom Politike rekao:

„Precenjena domaća valuta i visoka kamatna stopa su recept za propast“ (Politika, 15. 10. 2001).

Strane banke na teritoriji Srbije su isforsirale davanje kredita uz vrlo problematičnu, opasnu deviznu klauzulu koja je njih zaštitila, ali mnoge korisnike „u crno zavila“. Navedeni „trio B“ je isticao da će privatizacijom poverenje stanovništva i privrede u banke brzo porasti, što se i nakon desetak godina nije desilo. Poverenje stanovništva u većinsku državnu Komercijalnu banku je neuporedivo jače nego u većinu privatnih, stranih banaka na teritoriji Srbije.

Ako je poverenje u banke bilo bitno povećano, kako objasniti da je država 2009. donela odluku da garantuje za svaki devizni ulog do 50.000 evra, bez obzira u kojoj su banci oni deponovani. Ili, kako objasniti činjenicu da u uslovima opšte nelikvidnosti i zaduženosti privrede – bankarstvo u celini ostvaruje profit. I, na kraju, neoliberali Srbije, ni ova trojka ekonomista, nisu našli za shodno da bilo šta kažu povodom onoga što se desilo sa Mađarskom i njenim bankarstvom koje su oni isticali kao uzoran primer, kao ni o nacionalizaciji brojnih banaka u razvijenim zemljama do čega je došlo u periodu 2008-2011.

S obzirom da je trio ovih autora, vrlo verovatno, bio idejni tvorac novog zakona o privatizaciji iz 2001, a pre toga su postali ostrašćeni neoliberali, jasno je zašto su se u ovom radu opredelili za privatizaciju gotovo svih delatnosti. Oni samo napominju da rudnici uglja i deo železničkog saobraćaja ne bi bili brzo privatizovani ali samo zato što, po njihovoj proceni, ne bi bilo interesa za njihovu kupovinu.



[1] Taj i drugi referati sa tog naučnog skupa objavljeni su u časopisu Ekonomski anali, tamatski broj, maj 2001.

[2] U Zborniku referata sa tog savetovanja, diskusije nisu objavljene, ali je ova njegova konstatacija objavljena (30. III 2001.) u nekoliko beogradskih dnevnih listova.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...