TALAS DEINDUSTRIJALIZACIJE

Model privatizacije kakav se sprovodi u Srbiji, odavno je kritikovan u stručnoj javnosti. U naučnim krugovima opisane su mane ovakve privatizacije i ponudjena rešenja, ali u životu nema posledica takvih ukazivanja, ni u politici. Privatizacija se odvija dosledno, brže ili sporije, ali sa posledicama koje izgledaju kao rezultat nekakve strategije za uništavanje srpske privrede.

Očekivalo se da će model prodaje preduzeća doneti povećanje efikasnosti u privatizovanim firmama i napredak srpske privrede. To se, medjutim, nije dogodilo. Oko četvrtine prodaja je poništeno, a jedan broj preduzeća nikada nije ni nastavio da radi. Takodje, izvestan broj preduzeća kupljen je sa ciljem koji nije unapredjenje proizvodnje nego zauzimanje gradjevinskog zemljišta, objekata ili slično.

"Očekivanja da će se ekonomskom politikom privatizacije, kao jedne od ključnih tačaka deregulacije i liberalizacije po receptu MMF-a, obezbediti sveukupni ekonomski napredak – pokazala su se kao nerealna. Problemi nezaposlenosti, rasta siromaštva, negativnog trgovinskog bilansa i spoljne zaduženosti ostaju i dalje kao osnovne razvojne teškoće koje se, očito, samo prodajom društvenih i državnih preduzeća ne mogu rešiti",

upozorio je još pre tri godine Božo Drašković iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, na savetovanju Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005. (Ekonomski anali 2006. str. 219).

„Umesto povećanja efikasnosti, u velikom procentu se može govoriti o neuspešnim privatizacijama koje su dodatno pogoršale strukturu i performanse srpske privrede“, smatra danas Božidar Cerović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. (Srbija u tranziciji i – krizi, str. 23, u zborniku Tranzicija u Srbiji, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2009.)

"Naša dosadašnja tranzicija, putem privatizacije, dovela je do maksimizacije svojine malog broja privilegovanih i kriminalizovanih pojedinaca, tj. do tajkunske eksproprijacije ranije stvorenog društvenog kapitala i lišavanja svojine najvećeg dijela stanovništva. Umjesto usmjerenosti na stvaranje bogatstva, usavršavaju se mehanizmi njegove redistribucije i prisvajanja renti", zaključuje Marko Sekulović, sa Ekonomskog fakulteta u Nišu (Tranzicija u ogledalu krize, str. 222, isto).

Deindustrijalizacija

„Privatizacija se u Srbiji odvijala na način da su preduzeća isuviše često prodavana vlasnicima sa sumnjivim kapitalom i nedovoljnim poslovnim kompetencijama“, ocenjuje Dejan Šoškić (Privredna struktura posle tranzicije, str. 31, isto). „Naočigled svih nas, „razvojni model“ u Srbiji se dominantno svodio na otvaranje banaka, šoping molova, kladionica i izgradnju luksuznih poslovnih i stambenih objekata“, navodi Šoškić i ukazuje da u našoj strukturi bruto dodate vrednosti (podatak za 2006. godinu, statistički godišnjak Srbije, 2008, str. 134), gotovo 60 % potiče od usluga a tek 29% od industrije i gradjevinarstva. U odnosu na zemlje EU koje su po nivou BDP po glavi stanovnika bliže Srbiji, vidi se da one imaju daleko viši procenat učešća industrije i gradjevinarstva nego što je u Srbiji.

Zemlja                                      učešće ind. i gradj. u BDP (u %)

Češka Republika                         38,3

Slovačka                                     35,0

Rumunija                                    34,5

Slovenija                                    34,1

Poljska                                       31,7

Bugarska                                   31,5

Madjarska                                 30,7

Srbija                                        29,1

(Eurostat, godišnjak 2008, str. 104)

„Ono što se desilo u našoj zemlji je dramatičan pad industrijske proizvodnje, tj. deindustrijalizacija, tokom ’90-ih godina, od koje se ni izbliza nismo oporavili tokom poslednje reformske decenije“, iznosi Šoškić.

U pogledu zaposlenosti rezultati su takodje daleko od željenih pošto se nije desio očekivani talas otvaranja novih radnih mesta kao rezultat reformskih procesa. Od 2000. do danas bez posla u Srbiji ostalo više od 500.000 radnika (V. novosti, 20. 9. 2009.). Stopa nezaposlenosti, prema podacima RZS, povećana je sa 13, 3 % u 2002. godini na 14, 7 % u 2008. i to uz promenjenu metodologiju u poslednjoj posmatranoj godini, koja daje povoljnije pokazatelje.

„Beležimo kontinuirani pad zaposlenosti, uprkos reformama koje se sprovode“, poziva se Šoškić na podatke Republičkog zavoda za statistiku iz 2008. Uz to, u Srbiji je procenat (6,98%) ukupnog stanovništva zaposlenog u preradjivačkoj industriji gotovo upola manji nego u Češkoj (13,36%) ili Sloveniji (13,31%) a za oko trećinu niži nego u Bugarskoj (9,62%) ili Rumuniji (9,15%).

Da bi slika bila potpunija treba dodati da je izvoz Srbije pokrivao 77 % uvoza 1990. godine a za 2007. godinu taj procenat bio je 47,6. Drugim rečima, gotovo je prepolovljena stopa pokrivenosti uvoza izvozom (Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 275).

Krajem juna ove godine spoljni dug Srbije povećan je za 2,4 odsto u odnosu na maj, dostigao je 30,67 milijardi dolara i bio je za 2,8 puta veći nego 2000. godine, koja je prethodila tranziciji privrede, ukazali su stručnjaci Instituta za tržišna istraživanja IZIT, javio je Tanjug 12. septembra. Prema rečima direktora IZITA Miloja Kanjevca, očigledno je da je osnova tranzicije bila prekomerno zaduživanje i neproduktivno trošenje fisnansijskih sredstava, uz "kazino privatizaciju" koja je pogodovala krupnom kapitalu i stvaranju monopolsko-kartelskih grupa.

Izneverena obećanja i buduća razočaranja

Danas je jasno da su izneverena očekivanja od privatizacije – bar najvećeg dela stanovništva. To možda najbolje pokazuje armija od blizu pet miliona stanovnika Srbije koji su se prijavili na poziv za upis za dobijanje bespaltnih akcija u vrednosti od po hiljadu evra. Sve je izglednije da će i to obećanje biti iznevereno.

Istraživanje iz 50 privatizovanih preduzeća koje je proveo Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost (Centar za obrazovanje, istraživanje i privatizaciju u saradnji sa Progetto Sviluppo) pokazalo je da je apsolutna većina - oko dve trećine ispitanika (62,5%) – nezadovoljna efektima privatizacije.

Privatizacija se nastavlja, uprkos ovakvim rezultatima i mada se već javno postavlja pitanje njenog legitimiteta (Privatizacija bez legitimiteta, Politika, 19.6.2009.). Ono što sada najavljuju poznavaoci, jeste talas preuzimanja firmi zbog pada cena akcija od skoro 80% za godinu dana (Talas preuzimanja tek će uzeti maha, Blic, 28.3.2009.). Kakve će najčešće posledice imati taj "drugi talas privatizacije" može da se pretpostavi iz analize preduzeća - akcionarskih društava koja su nastala iz društvenog sektora svojinskom transformacijom, najpre kroz masovnu insajdersku privatizaciju sa velikim brojem malih akcionara, da bi se potom došlo do koncentracije kapitala, odnosno prodajom akcija na berzi uspostavljena je "gazdinska" kontrola nad kapitalom.

Do nestabilnosti, rasta zaduženosti i pada zaposlenosti u ovim preduzećima došlo je nakon koncentracije vlasničke strukture, navode autori analize Drašković, Kostić i Rajković (Tranzicija u Srbiji, str.265). "Koncentracija vlasničke strukture nad privatizovanim preduzećima, naročito u slučajevima kada u privatizaciji nisu učestvovale multinacionalne kompanije, nije vodila ka rastu konkurentnosti, ekonomskoj efikasnosti i rastu zaposlenosti", zaključuju autori.

Procenjuje se da će oko dve stotine preduzeća do kraja godine "dobiti novog gazdu ili akcionara", preuzimanjem firmi ili dokupljivanjem akcija (Blic, isto). Tu je reč o jeftinoj kupovini vlasništva, ali je sada razvijena i nova, špekulantska tehnologija za preuzimanje firmi. Takav je primer sa preduzećem Informatika ad iz Beograda, gde je investiciona i brokerska kuća Citadel, uz samo 2,6 vlasništva akcija, prikupljala ovlašćenja drugih fondove i malih akcionara, uveravajući ih – manipulacijama i nerealnim obećanjnima - da preko akcionarske skupštine izglasaju promenu uprave preduzeća i postavljanje svojih ljudi u upravni odbor i menadžment. Mogu samo da se pretpostavljaju razmere katastrofe za preduzeće da je ovaj poduhvat uspeo.

Izgleda da sličnu sudbinu doživljava Energoprojekt u čiji su Upravni odbor nedavno ušla dva člana gradjevinske firme Napred, mada se nezvanično smatra da je Napred dobio čak sedam članova, odnosno većinu. Udruženje akcionara Energoprojekta pozvalo je akcionare na "odbranu od tihog preuzimanja" i da ne dozvole da Energoprojket postane plen akcionara koji ima samo tri odsto kapitala. Napred je vlasnik 3,2 odsto akcija Energoprojekta (Napred preuzima Energoprojekt, Blic, 18.7.2009.).

Gotovo nikakva zakonska zaštita ne postoji od takvih neodgovornih špekulacija pa se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da će mnoga preduzeća u vlasništvu brojnih malih akcionara, postati žrtve ovakvog preuzimanja – čak i bez kupovine krizom obezvredjenih akcija. Ovakve transakcije samo će pogoršati ukupno stanje srpske privrede i smanjiti šansu Srbije da postigne ekonomsku i socijalnu stabilnost.

Kako pružiti otpor

Na šta mogu da računaju "objekti privatizacije"? Ljudi koji su pogodjeni gubitkom posla i životne perspektive, mogu da se bore samo za goli opstanak, da prežive ali ne i da pobede. Na vapaje unesrećenih i dalje se javno odgovara da su "borci za utopiju", da traže "prevazidjena prava na rad", da "čuvaju neradničke privilegije iz socijalizma" itd. Još se ne priznaje da je reč o prekršenim privatizacionim ugovorima, neosmišljenim privatizacijama i izneverenim početnim ciljevima čitavog poduhvata.

"Od početka primene programa privatizacije preporučeno je da se model privatizacije u nastavku diversifikuje i uključi i druge moguće modele kako bi se proces ubrzao i decentralizovao. To se nije dogodilo već se nastavilo sa modelom prodaje", podseća Cerović (Tranzicija u Srbiji, str 23) i postavlja pitanje da li je bilo bolje preći na neki od decentralizovanih modela privatizacije po kojima bi zaposleni, a delom i gradjani, postali vlasnici akcija. To bi omogućilo oporavak preduzeća ili dalju prodaju ili likvidaciju ako nema drugog rešenja.

Strateško partnerstvo (proklamovano a vrlo retko ostvareno), korporativna svojina, konzorcijumsko vlasništvo, zadrugarstvo ili razni modeli participacije i saupravljana mogli su da budu alternativa – ali nisu omogućeni.

Kreatori sadašnjeg stanja u Srbiji i dalje se ne libe da se hvale svojim delima. Predstavnici pomenute firme Citadel organizovali su letos panel diskusiju pod naslovom "Privatizacija ili podržavljenje" (Medija centar, Beograd, 6.7.2009.) i ocenili da je u Srbiji "atmosfera prema privatizaciji kao da je '48. godina". Pored ostalog, Milutin Nikolić, direktor Citadel investmenta, pohvalio se kako je njegova firma za proteklih osam godina učestvovala u privatizacijama čija je vrednost transakcija u Srbiji osam milijardi evra, i da je najčešći savetnik države i najvećih kupaca srpskih firmi. Po njegovom mišljenju, prilikom prodaje nije važno koliko košta – vredi firma, važno je da se proda, makar i za jedan evro. Takodje, da nije važno je li firma profitabilna ili nije. Konačno, ako i mora da postoji monopolsko preduzeće, onda neka bude privatno (http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/ozalosceni_posustalom_privatizacijom.html). Objašnjavajući kako su "mediji često u zabludi", Nikolić je pomenuo primer Galenike, gde je njegova firma - privatizacioni savetnik države, i rekao da ga novinari i radnici stalno pitaju za cenu ove fabrike lekova, "a cena nije najvažnija, mi procenu nismo ni uradili".

"Poznati zagovornici neoliberalne politike, poput bivšeg ministra za privatizaciju i suvlasnika konsultantske revizorske firme, koja je bila uključena u sporne prodaje "Sartida" i "Knjaz Miloša", i dalje zastupaju elitističko uverenje da spadaju u odabranu manjinu političara koji znaju bolje od većine gradjana - šta je dobro za njih i da je njihova odgovornost upravo da pokušaju da nametnu većini ono što prepoznaju kao "buduće vrednosti", piše Vera Vratuša, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (Privatizacija bez legitimiteta, Politika, 19.6.2009.).

Kolektivizacija i privatizacija

Odabrani učesnici na pomenutom skupu u Medija centru iznosili su i razne druge argumente u prilog podrške nastavljanju dosadašnje privatizacije. Na primer, "kapitalizam je inherentan ljudskoj prirodi" i "štetno je radovanje što je kapitalizam u krizi" (Goran Nikolić, Institut za ekonomske studije) ili "bizoni nisu imali gazde pa su izumrli, a krave su preživele pošto su imale gazde" (Miroslav Prokopijević, Centar za slobodno tržište) ili "ljudi kod nas ne žele da rade, istorijat srpske lenjosti seže iz života u srednjevekovnim zadrugama gde su muškarci radili samo dva meseca godišnje" (Mijat Lakićević, urednik u Blicu).

Kod ovakvih argumenata, možda je zgodno pomenuti i jednu od omiljenih fraza obožavalaca slobodnog tržišta, "Vuk na ovcu svoje pravo ima", koja treba da potvrdi pravo jačega i princip evolucije i prirodne selekcije svuda pa i u ljudskim poslovima. Trebalo bi da znači da jači radi što hoće a slabiji trpi što mora. Tome su skeptici smislili sledeće primedbe: ako imamo svest o racionalnom ponašanju onda "vuk na ovcu svoje pravo ima" da bi opstao, ali samo na jednu, a ne i da zakolje celo stado što on nagonski čini. A ako vodimo računa o pravednosti - sit vuk nema pravo ni na to svoje jedno jagnje nego samo vuk koji je gladan…(Finansijske i pravne špekulacije, Dragoslav Slović, Fineks, Beograd, 2009. str. 22).

Očigledno je da je neophodno preispitivanje dosadašnje privatizacije i povratak početnim ciljevima.

"U okolnostima zaoštravanja krize i neokenzijanskih mera podržavljenja finasijskih institucija i industrrijskih korporacija u centrima svetskog kapitalističkog sistema, ne bi li trebalo i u Srbiji makar zaustaviti dalje sprovodjenje neoliberalnog koncepta prinudne i ubrzane privatizacije, koji je pretvorio Srbiju u prezaduženo polukolonijalno tržište za uvoznu robu, gotovo zatrte vlastite industrijske proizvodnje i razbaštinjenog, obespravljenog, osiromašenog i nezaposlenog stanovništva", pita Vera Vratuša.

"Ako naša kriza, uz sve nevolje, bol i patnje ojadjenog naroda, bude produkovala i elemente kreativne destrukcije, onda se može očekivati da će dosadašnjni pogubni tok tranzicije, krizom biti zaustavljen i da će se stvoriti pretpostavke za otpočinjanje novog, svrsishodnijeg kursa tranzicije", smatra Marko Sekulović.

Da li se i kako može za ovo pridobiti "politički faktor"? Kada je u Srbiji sprovodjena ubrzana i prinudna kolektivizacija sela pre više od pola veka, bilo je nekih sličnosti sa današnjim prilikama. Na pitanje kako je to nasilje nad razumom i životom prestalo, poznavaoci toga vremena – pored ostalog – ukazuju da se masovno nasilje nad stanovništvom u jednom trenutku okrenulo i ka vlastodršcima. To je dovelo do tihog ali konačnog napuštanja "čupanja brkova i guše" seljacima. Ima li danas nagoveštaja da se nasilje - koje trpe najširi slojevi – približava i vladajućim krugovima? Da li su novostvoreni centri moći, do kojih se stiže preko adresa tajkuna, finasijskih špekulanata i drugih "tranzicionih dobitnika", postali opasni za nosioce vlasti? Ko danas stvara i obara vlade u Srbiji?

Američki predsednik Obama najavljuje državnu kontrolu finansijskih tržišta i sprovodi mere državne pomoći posrnulim gigantima američke industrije. U Srbiji, promoteri neoliberalne dogme kažu da su to "luckasti" potezi američkog predsednika (M. Prokopijević, pomenuti skup u Medija centru). Šta li oni tek govore o srpskom predsedniku?

(objavljeno u Republici br. 462-463, 1-31. 10. 2009.)