Ekonomska pozadina Bregzita: Što gore za EU, to bolje za SAD

Britanska kraljica danas treba da potvrdi zakon kojim se zabranjuje Bregzit bez dogovora sa EU. Ovaj zakon obavezuje premijera Džonsona da od Brisela traži novo odlaganje izlaska iz EU predviđeno za 31. oktobar.

Gornji dom je prethodno, u petak potvrdio predlog ovog zakona.  Kada to danas učini kraljica – zakon će stupiti na snagu.

Džonson će, dakle, biti u obavezi da ide u Brisel i traži drugo odgađanje Bregzita predviđenog za 31. oktobar, iako je izjavio da „ni mrtav“ to ne bi učinio, čime je najavio da ne namerava da poštuje zakon.  

Rat premijera i parlamenta 

Premijer Džonson je tako uhvaćen u zamku parlamenta, iako je hteo da se dogodi upravo obrnuto – da parlament bude taj koji će se uhvatiti u njegovu zamku.

Prvo je proglasio da će krajem ove nedelje na mesec dana suspendovati parlament. Zakon mu to dozvoljava iako je nezamislivo da u jednoj demokratiji poslanici odu na rasput tokom pet nedelja kada se donose istorijske odluke za zemlju.

Džonsonova računica je svima jasna: odlučio je da suspenduje parlament da bi dobio odrešene ruke da izvede Veliku Britaniju iz EU bez ikakvog dogovora. Parlament na raspustu neće moći da ga ometa.

Osim toga zapretio je vanrednim izborima koji bi bili održani pre 31.  oktobra. Računao je da će na tim izborima pobediti i postići cilj – izvešće Veliku Britaniju iz EU bez dogovora i bez odlaganja.

U ovoj neviđenoj zavadi i odmeravanju snaga između vlade i parlamenta, ni poslanici, međutim, nisu sedeli skrštenih ruku.

Čim je prošlog ponedeljka otvoreno jesenje zasedanje, počela je bitka za vreme. Rezultat: poslanici su preduhitrili premijera.

Džonsonova agresivna i destruktivna deviza „Bregzit po svaku cenu i bez dogovora ako treba“ izazvala je neslaganje u redovima njegove Konzervativne partije. Premijera je napustio 21 „partijski drug“ iz Konzervativne partije zamerajući mu „pretvaranje stranke u frakciju“ kojom „dominiraju engleski nacionalisti“. 

Tako je izgubio većinsku podršku u parlamentu.

Na najavu da će da raspusti parlament, poslanici su odgovorili protiv-udarom. U utorak su već doneli odluku da preuzimaju „vlast“ nad dnevnim redom i redosledom tema na dnevnom redu.

Odmah zatim, u sredu su izglasali zakon koji zabranjuje Bregzit bez dogovora i obavezuje premijera da od Brisela traži drugo po redu odlaganje izlaska Velike Britanije iz EU.

Uhvaćen u zamku i već vezanih ruku, Boris Džonson je istog dana od parlamenta tražio da se raspišu vanredni izbori. Kasno. Poslanici su to odbili većinom glasova.

Laburistička opozicija (levi centar) glasala je protiv. Njihov lider Džeremi Korbin jasno je dao do znanja da će podržati izbore tek kada već izglasani zakon o zabrani Bregzita bez dogovora sa EU stupi na snagu, to jest kada ga odobre Gornji dom i kraljica. To je procedura koja bi danas trebalo da bude okončana formalnim odobravanjem kraljice.

Niko mu ne veruje

Boris Džonson odbacuje i pomisao da podnese ostavku. Tvrdi da će ići na samit lidera EU u Brisel 17. septembra, da će navodno postići dogovor i da će Velika Britanija ipak napustiti EU 31. oktobra.

Malo ko, međutim, veruje u njegovu priču da želi dogovor „drugačiji“ od onog koji je ispregovarala njegova prethodnica Tereza Mej, a parlament odbacio i primorao je na ostavku.

Džonson je u sredu izjavio da je postignut „znatan napredak“ u pregovorima sa EU, ali je istog dana portparol Evropske komisije izjavila da Džonson nije izneo „nijedan predlog“.

Čak je i Džo Džonson, premijerov brat, odlučio da dâ ostavku na ministarsko mesto u vladi jer se našao rastrgnut između „porodične lojalnosti i nacionalnog interesa“. Drugim rečima, i on misli da Boris Džonson za cilj ima Bregzit bez dogovora sa EU, što dovodi u opasnost interese države.

Džonson i njegovi istomišljenici, među kojima je sve više radikalnih engleskih nacionalista, međutim, imaju podršku Vašingtona. Predsednik Tramp mu šalje učestale poruke podrške preko društvene mreže tviter.

Tramp je i u vreme Tereze Mej dosledno podržavao lik i delo Džonsona kojeg mnogi smatraju njegovi „britanskim dvojnikom“, kako zbog ekscentričnosti, nepridvidljivosti tako i zbog upečatljive frizure i ofarbane kose.

Pre dve nedelje na sastanku G-7 u Bijaricu Džonson i Tramp su pred novinarima najavili sveobuhvatni britansko-američki ugovor o slobodnoj trgovinskoj razmeni „samo dok Boris još savlada ove prepreke“. U očekivanju tog sveobuhvatnog  ugovora Velika Britanija i SAD sklopile su nedavno jedan „uži“ ugovor.

Sveobuhvatni ugovor biće moguć tek kada se Velika Britanija otcepi od EU i tako napusti norme EU o uvozu hrane. To bi onda omogućilo da Velika Britanija slobodno počne da uvozi proizvode američke prehrambene industrije koji, inače, nemaju pravo prolaza na tržište EU. Po normama EU, na primer, stoka ne sme da se hrani hormonima kako to stočari čine masovno u SAD da bi „naduvali“ težinu.

Što se izlazak Velike Britanije bude više odlagao - to će norme EU duže važiti, a britansko tržište ostaće duže zatvoreno za brojne američke proizvode. Jasno je, dakle, zbog čega Tramp podržava Džonsona i zbog čega su brojne lobističke grupe angažovane u Velikoj Britaniji, zagovarajući Bregzit. Manje zbog demokratije, a više zbog ekonomskog interesa.

Kada je Tramp izabran za predsednika 2016. godine SAD su imale deficit od 122 milijarde evra u trgovinskoj razmeni sa EU. Strateška podrška SAD Bregzitu i angažman lobističkih grupa američke industrije proizilazi iz činjenice da je Trampov cilj da izađe na kraj sa ovim deficitom.

Neizvesna strategija 

Kriza oko Bregzita je ujedno i kriza Evropske unije. Izlazak Velike Britanije iz EU bez dogovora i bez organizacije bio bi šok ne samo za Veliku Britaniju već i za ostatak EU. Češka, Nemačka i Francuska osetile bi takođe snažan potres, uprkos prognozama francuskog predsednika Makrona da će se finansijski sektor preseliti iz Sitija u Pariz.

Za SAD bi to značilo potpuno otvaranje britanskog tržišta i ukidanje evropskih normi koje su bile prepreka za američki izvoz. Ukratko, što gore za EU, to bolje za SAD.

Stručnjaci imaju različita mišljenja o ekonomskim posledicama Bregzita bez dogovora, ali se u jednom uglavnom slažu: u početku će biti vrlo teško. Većina predviđanja govori o eksplozivnom koktelu: ekonomski rast i trgovinska razmena u zastoju, poreski prihodi u padu.

Iz Brisela stižu procene da bi između kontinenta i Velike Britanije 31. oktobra mogle da se stvore kolone kamiona koji bi više nedelja bili u zastoju.

Procena je državnog trezora Velike Britanije da će, navodno, ukupan BDP 2030. godine iznositi 6 odsto manje nego što bi to bio slučaj da Velika Britanija nije izašla iz EU.

Ako bi Velika Britanija, posle Bregzita, ispregovarala dogovor o slobodnoj razmeni sa EU – to bi svako domaćinstvo britansko koštalo oko 5.300 evra. Institut za studije budžeta predviđa da će poreska kasa biti olakšana za 20 do 40 milijardi funti.

Međunarodni monetarni fond objavio je dva scenarija od kojih jedan predviđa recesiju u Velikoj Britaniji.

Kakva je strategija Bregzitovaca i Džonsona koji smatraju da treba izaći iz EU makar i bez dogovora?

Iz mase prognoza i analiza, koje se mogu pročitati, nazire se plan po kome će britanska ekonomija pretrpeti početni šok ali će posle toga uslediti period prosperiteta, otvaranja novih tržišta i masovnih investicija. Ključna neizvesnost je upravo u tome – da li će britanska ekonomija moći ponovo da raste, ubrzo posle početnog šoka?

Strategija zagovornika Bregzita „izaći iz EU makar i bez dogovora“ zasniva se na orjentaciji na visoke tehnologije. Nije, međutim, izvesno da će posle krize koju će izazvati Bregzit - britanska ekonomija moći dovoljno brzo da uzleti i da će privući masovne investicije koje su joj za to potrebne.

Državne finansije naći će se pod pritiskom recesije, biće prekida u snabdevanju i kašnjenja sa isporukama. Nije izvesno da će u ovakvom kontekstu investitori masovno pohrliti u Veliku Britaniju.

Ključno je pitanje, po svemu sudeći, koliko će trajati period početne krize. Prema nekim procenama Svetske trgovinske organizacije, podizanje carinskih barijera sa EU moglo bi da izazove deindustrijalizaciju Velike Britanije.

Zbog carinskih barijera došlo bi do kašnjenja u snabdevanju i u isporukama proizvoda kao automobili čiji se jedan deo pravi u jednoj državi EU, drugi deo u drugoj a sklapa se, na primer, u Velikoj Britaniji. Vrlo je verovatno bi se u ovakvoj situaciji britanske filijale Er basa i BMW-a, na primer, „iselile“ tamo gde su uslovi jeftiniji i pouzdaniji.

Brisel, navodno, spreman

Evropska komisija pozvala je ovih dana sve zemlje članice da se ne oslanjaju na pretpostavku o trećem odlaganju Bregzita i preporučila im da se pripreme na Bregzit bez dogovora. U isto vreme, teško je i zamisliti da bi Savet Evropske unije, koji okuplja šefove država i vlada, mogao da odbije zahtev britanskog premijera za novo odlaganje. Prema tome odlganje Bregzita ne samo da ne može da se isključi, već je ono vrlo verovatno.

Premijera Velike Britanije sada i zakon obavezuje da traži odlaganje Bregzita za 31. januar najverovatnije. EU, međutim, šalje različite poruke koje treba da nas uvere da ona ima čvrst stav: ako Velika Britanija hoće da napusti EU bez dogovora – neka tako bude, lepo smo ih upozoravali na posledice.

Evropska komisija je prošle nedelje najavila da je spremila 600 miliona evra iz fonda solidarnosti kako bi pomogla zemljama koje bi bile najviše pogođene zbog izlaska Velike Britanije bez dogovora. Zanimljivo je da je novac iz ovog fonda namenjen žrtvama uragana i poplava. Iz fonda za ublažavanje efekata globalizacije biće izdvojeno 180 miliona evra. U normalnim okolnostima ovaj fond pomaže radnike koji izgube posao kada njihovo preduzeće bankrotira.

Evropska komisija je takođe nagovestila da bi „žrtvama“ Bregzita moglo da se pomogne i novcem iz fondova za poljoprivredu i za ribarstvo.

Pariski L Mond duhovito primećuje da Evropska komisija izgleda tretira Bregzit kao neku meterološku nepogodu ili kao kolateralnu štetu globalizacije.

Zagonetna EU

Uloga Evropske unije u pretvaranju Bregzita u razorni politički eksploziv u najmanju ruku je zagonetna.

Podsetimo, iskusni francuski političar, bivši ministar i bivši evropski komesar Mišel Barnie (Mićel Barnier) bio je šef pregovaračkog tima EU o Bregzitu. Barnije uživa veliki ugled kao čovek od integriteta kakvih među evropskim političarima i funkcionerima EU nema mnogo.

Za vođenje pregovora sa Velikom Britanijom i dogovor koji je postigao i na koji je pristala premijerka Tereza Mej krajem prošle godine, obasipan je pohvalama sa svih strana i to pre nego što se britanski parlament izjasnio. Kao da je uspehom smatrano to što je dogovor prihvatila premijerka Tereza Mej koja je, inače, bila protivnik izlaska Velike Britanije iz EU.  

Na kraju, britanski parlament je odbio taj dogovor, premijerka je podnela ostavku. Velika Britanija je skliznula u jednu od najvećih političkih kriza u svojoj istoriji. Ne zna se da li će iz nje izaći cela ili bez provincije Severne Irske i bez Škotske koje će, možda, odlučiti da ostanu u EU.

Ostaje ipak još zagonetno kako je tako iskusan i sposoban političar kao Barnie uopšte mogao da pomisli da će Britanci prihvatiti dogovor u kojem im EU nameće ostanak u carinskoj uniji u toku prelaznog perioda od 21 mesec (koji bi mogao i da se produži). U prvoj verziji EU je bukvalno nacrtala novu granicu Velike Britanije u toku prelaznog perioda, ostavljajući britansku provinciju Severnu Irsku u carinskoj uniji sa EU.

Kako je Barnie mogao da očkuje da će u parlamentu proći dogovor kojim se traži od Velike Britanije da tokom prelaznog perioda uplaćuje novac u evropski budžet, oduzimajući joj pri tom pravo učešća u donošenju odluka.

Konačno, kako je moguće da nisu predvideli da će takav dogovor izazvati reakcije i političku radikalizaciju. Kao da se EU rukovodila načelom „što gore – to bolje“?