Venecuela, Tramp i nafta

Petar Popović

U primeni scenarija SAD za rušenje Nikolasa Madura tehnički problem - vojska je još uz predsednika. Učestalo se iskazuje očekivanje posmatrača da ipak sledi vojna intervencija spolja. Tramp želi naftu Venecuele
(La Parada, 24.02.2019 - kolumbijska vojska dolazi na granicu sa Venecuelom, kod mesta Kukuta, posle jučerašnjih sukoba vojske Venecuele i građana)

Zašto Amerika nije u ratu s Venecuelom, kada “oni imaju svu tu naftu i još su kod naših zadnjih vrata”, upitao je jula 2017. Donald Tramp, tokom poverljivog brifinga predsednika od strane američkih obaveštajnih službenika.

Pošto američki organizovan masakr Venecuele izgleda neposredno predstoji, u Americi ima komentatora koji sada podsećaju na to Trampovo pitanje. U njemu je sama srž stvari. Nije mogućno da se sa manje reči iskaže pravi razlog kataklizme koju, eto, možda baš ovog trenutka započinje Vašington.

Venecuela u njegovim mislima

“Venecuela nikada nije bila daleko od Trampovih misli”, piše tim povodom jedan od autora (“Venezuela and Trump’s Plunder Doctrine”, theamericanconservative.com). Tramp se, ideji koju je imao vraćao iznova i iznova, “pri svojim privatnim sastancima sa savetnicima i regionalnim liderima”, i bez obzira što bi mu poneko rekao “da bi to bila katastrofa”.

Dva su razloga predsednikove opsednutosti Venecuelom. Prvo, Tramp uopšte nije protivnik intervencionzma. Drugo, on zemlje koje su bogate prirodnim resursima “smatra ciljevima poželjim za pljačku”.

U slučaju intervencije u Libiji, smatrao je da SAD treba da preuzmu libijsku naftu, “kao nagradu” za podršku intervenciji protiv Gadafija. U Iraku, njegovo protivljenje ratu, zasnivalo se na nemirenju s činjenocom “da SAD nisu uzele iračku naftu”.

Izrazio je nadu, “da ćemo možda imati priliku da to učinimo drugi put”.

Nije teško prihvatiti da Tramp, u slučaju Venecuele, stremi “oduzimanju njihovih naftnih rezervi, zato što je sistematski i uporno pokazivao interes za pljačku resursa drugih zemalja, kao za ratni plen.”

Mesec dana krize

Kriza u Karakasu podstaknuta je pre mesec dana, jednim telefonskim pozivom potpredsednika Majka Pensa Huanu Gvaidu, političkom oponentu državnog šefa Venecuele Nikolasa Madura – i obećanjem da će Vašington podržati Gvaida, ako se ovaj proglasi privremenim predsednikom i stavi se na čelo pokreta za rušenje Madura (Pence Pledged U.S. Backing Before Venezuela Opposition Leader’s Move, wsj.com).

Zapad Evrope, Nemačka, Francuska, Britanija, Španija.., požurio je da se postroji uz SAD.

Gvaido je idealan. On je smesta obećao da će se najveće rezerve nafte jedne članice OPEK - učiniti “dostupnim biznisu”.

Stare kolonijalne prestonice sinhrono su izjavile da za predsednika Venecuele priznaju Huana Gvaida. Maduru je poručeno da sile koje su se oglasile ne priznaju njegov predsednički mandat, obnovljen na izborima sa slabim odzivom januara 2018, jer nije stečen “demokratski”.  

Hajd’ “na pravu stranu istorije”

Venecuela koja je stala iza Gvaida, omladina, slabo plaćeni i nezaposleni... – ima ih mnogo, ekonomska kriza zemlje je činjenica, neuspeh Čaves-Madurovog socijalizma je činjenica.., počela je da se oformljuje i okuplja u pokret.

Vašington je računao s tehnologijom svrgavanja režima, isprobanom u Srbiji, Gruziji, Ukrajini.

Celi onaj personalni aparat međunarodnih “aktivista”, angažovan uz američki novac, sada je u Venecueli.

Iz Vašingtona, i građani u Venecueli i zemlje u Evropi, prozivani su, više nego podsećani, da “na vreme” treba “da stanu na pravu stranu istorije”.

Stari, isprobani fabrikat. U njegovu efikasnost nema razloga sumnjati. Ipak, u Venecueli, već tokom prve nedelje kampanje bilo je jasno da će o sudbini Madura, Venecuele pa i o “strani istorije” odlučiti vojska Venecuele. Generali, i kor viših oficira, spleten oko vlasti.

Rubio i okrvavljeni Gadafi

Od pre nedelju dana, oštrica američkog pritiska pretnjama uočljivo je okrenuta prema Maduru lično i vojsci.

Državni sekretar SAD Majk Pompeo izjavio je da su “Maduru dani odbrojani”.

Senator Floride, bivši predsednički kandidat Marko Rubio, objavio je na veb-stranici fotografiju Moamera Gadafija, lidera Libije s licem celim u krvi – da Maduro vidi “šta ga čeka”.

Pritisak mitinzima, nije međutim ni tokom mesec dana doneo željeni rezultat.

U vojsci je bilo nekolko dezerterstava i prebega. Armija Venecuele u celini, do trenutka nabrajanja ovih događaja – i dalje je ipak uz Nikolasa Madura.

Onda je u Venecuelu upućen konvoj “američke humanitarne pomoći narodu”.

Trebalo je da konvoj uđe u zemlju iz Kolumbije. Vojska je međutim blokirala pristup vozilima na graničnim prelazima.

Karakas je objavio da će primiti humanitarnu pomoć odaslatu iz Rusije.

Gvaido i Pens u Bogoti

U američkom scenariju, “pomoć” je trebalo da omasovi izlazak naroda na ulice. Uz inscenirani nered, “humanitarna pomoć” je mogla biti uvod u zamišljeni “obračun režima s narodom”. Izgovor za intervenciju.

U ponedeljak, Huan Gvaido ilegalno je napustio zemlju i prešao u Kolumbiju. U Bogoti, Madurov rival prvi put se sreo s Majkom Pensom – “Amerikancem koji mu je telefonirao”. Jedna etapa njihovog zajedničkog poduhvata protiv Madura okončana je s efektom, slabijim od očekivanog.

Evropa uplašena presedana

Okvir spoljne podrške Americi je u međuvremenu demonstrirao pukotine. Evropa, čiji su lideri požurili s potpisima “na pravoj stranici istorije”, malo se trgla čuvši da se Venecueli i Maduru preti preduzimanjem “svih potrebnih mera”.

Evropa nema unutrašnji konsensus za još jednu Libiju ili Irak.

Saveznici SAD, odjednom su se pobojali opasnog presedana upadanja vojskom u tuđa dvorišta. Osim toga, forum EU u celini odbio je podršku kampanji SAD protiv Madura, ne sledeći za primerom zapadnih prestonica.

Madrid, koji je požurio i pružio ruku Gvaidu, naknadno je još jednom požurio, i među prvima se izjasnio protiv eventualne vojne intervencije u Venecueli.

“Moramo izbeći vojnu intervenciju”, izjavila je u ime Federike Mogerini Maja Kocijančic.

Hoće, neće, biće intervencije

Naprotiv, iz sredine bliže “centru gravitacije”, signali su tog istog dana bili drugi – da je vojna intervencija izglednija nego pre samo tri ili četiri dana.   

“Vojna opcija je mnogo verovatnija sada nego što je bila na početku krize u Venecueli”, izjavio je direktor Inter-američkog dijaloga Majkl Šifter. “Mnogo je verovatnija sada nego što je to bilo 23. februara, zato što je propao pokušaj da se u zemlju ugura (američka) pomoć”, citiran je Gregori Viks, sa univerziteta Severne Karoline (“Venezuela crisis: US military intervention becoming more likely”, dw.com).

Ima mišljenja i da će se Amerika pokolebati i odustati, jer “za takav potez nema podrške u Evropi i u ostatku Latinske Amerike”. Još malo, pa politička kladionica, s listićima “hoće-neće”.

Moskva zapaža vojnu koncentraciju

Moskva izražava zabrinutost zbog obruča koji se steže oko političkog prijatelja Rusije Madura, međutim, ne prognozira.

Rusija radije registuje fakta.

Sekretar Saveta bezbednosti zemlje Nikolaj Patrušev, primetio je da su SAD prebacile u Portoriko deo snaga za specijalne operacije i da su se američke vojne jedinice pojavile u Kolumbiji, u prvom susedstvu Venecuele. Funkcioner ocenjuje da je reč o pripremi “operacije za udaljavanje sa vlasti zakonito izabranog predsednika Venecuele Nikolasa Madura” (“Патрушев: США готовят военное вторжение в Венесуэлу” , rg.ru).

Predsednik SAD Donald Tramp doputovao je u utorak uveče u Vijetnam, gde u sredu i četvrtak predstoji još jedan samit Amerike i Severne Koreje. Veliki događaj. Objektivi svih kamera već su okrenuti u pravcu Vijetnama. Odlična prilika, da se u senci jarkog osvetljenja daleke scene zbije i nešto što Vašington ne bi voleo da odmah bude u planu najveće svetske pažnje. A da predsednik SAD dobije priliku i da zadovolji svoju postojanu nostalgiju za naftom.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...