DISKRETNI ŠARM BIROKRATIJE

Početkom ove godine u Brisel je stigla "bujica" od 12.000 prijava za jedno od najpoželjnijih radnih mesta na Starom kontinentu: posao birokrate. Pošto je bilo samo 125 slobodnih mesta, konkurencija je bila žestoka a na konkurs su je javili mnogi Evropljani sa sjajnim radnim biografijama. Kandidati su morali odlično da znaju dva evropska jezika, pored svog maternjeg, i da izuzetno dobro poznaju sistem uprave Evropske unije sa svim njegovim brojnim začkoljicama. Međutim, čak i izabranim srećnicima posao nije automatski zagarantovan - pripalo im je samo mesto na "listi rezervi" za mesta koja će tek biti otvorena. Međutim, niko se zbog toga nije žalio. Plate su relativno visoke, počev od 48.000 evra godišnje uz darežljivih 16 procenata dodatka za rad izvan matične zemlje. Radna mesta se u principu dobijaju doživotno. Pored toga, Brisel je među gradovima s najboljim uslovima za život u Evropi. Stanarine su male, a grad ima više restorana po glavi stanovnika nego bilo koja druga evropska prestonica. Svake večeri barovi na nedavno obnovljenom trgu Place de Luxembourg su prepuni mladih "evrokrata".

Međutim, dani sjaja i glamura se bliže kraju. Posle 50 godina donošenja zakona i propisa - i optužbi da Evropska unija nema nikakav kontakt sa svojim stanovnicima - moć polako izmiče iz ruku nedodirljivih birokrata. Nov sporazum o reformama, koji su ovog meseca usvojili lideri EU, dodeljuje veća prava Evropskom parlamentu, čiji se poslanici biraju na neposrednim izborima. Za stanovnike Evropske unije to je korak bliže demokratiji a korak dalje od vladavine birokratije - a zaista, to nije obična birokratija.

Administrativna elita - koja danas ima 32.000 pripadnika - uživa u vlasti i ovlašćenjima koje državni činovnici skoro nigde nemaju. Za razliku od drugih demokratskih sistema, samo ti funkcioneri mogu da predlažu zakone - ne i neposredno izabrani predstavnici građana. Očigledno neosetljivi na javno mnjenje, uspešno su "gurali" viziju "još tešnje unije", koju su obećali osnivači EU, i to pomoću neverovatno složenog i zamršenog zakonodavnog sistema. Samo ti insajderi mogli su u potpunosti da shvate šta zapravo znači "glasanje kvalifikovanom većinom" ili "donošenje zajedničkih odluka". Nekim zakonima su trebale decenije da bi bili usvojeni u konačnoj formi jer su ih kao vruć krompir jedni drugima prebacivali Evropska komisija, Parlament i Savet ministara.

U središtu svega je zgrada Berlaymont, sedište Evropske komisije. Najstariji po stažu među birokratama zauzimaju gornje spratove koji gledaju na Evropsku četvrt s kancelarijama za oko 80.000 ljudi, uključujući 15.000 onih koji se bave lobiranjem, nekoliko stotina novinara i čitavo jedno "pleme" pomoćnika, parlamentaraca i diplomata iz Evrope i sveta.

Imajući u vidu tu skoro manastirski zatvorenu zajednicu, ne iznenađuje da mnoge izvan nje vređa uticaj Brisela. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada je EU gradila jedinstveno ekonomsko tržište, evrokrate su volele da donose zakone i propise tako da je, primera radi, doneto više od 80 direktiva o pakovanju proizvoda i profesionalnim kvalifikacijama. Britanska štampa naročito voli da navode primere (često izvan konteksta) birokratskih "bisera" kao što su pokušaji da se odredi prihvatljiva zakrivljenost banana ili nivo buke koju proizvode kosilice za travu. Zato je Ginter Ferhojgen, potpredsednik Evropske komisije, jednom rekao: "Postoji rašireno shvatanje da je EU 'Nesi iz Brisela', birokratsko čudovište koje nema ništa pametnije da radi već da ukida razlike i da ih utapa u evropsku čorbu".

To je razlog što Evropska unija pokušava da popravi svoju sliku u javnosti. Bonusi za birokrate su skresani; tročasovna pauza za ručak već je samo uspomena. U zvaničnim krugovima govori se isključivo o "tri D" - demokratija, debata i dijalog. U praksi to znači bolju komunikaciju. Poslednji veliki konkurs za nove birokrate bio je namenjen medijskim stručnjacima i profesionalcima iz oblasti odnosa s javnošću koji bi trebalo da na sve strane pošalju poruku o novoj EU koja postaje prijatelj svojim stanovnicima. Nedavno objavljena brošura, koja se može naći u svakom ćošku informativnog centra u Briselu, ističe dostignuća Evropske unije u proteklih 50 godina, uključujući uvođenja evra kao zajedničke valute.

U Briselu kažu da je naglasak sada na boljem - ne na obimnijem - zakonodavstvu. Deset zemalja primljenih u Uniju 2004. godine takođe ima pragmatičniji pogled na ulogu EU, a proširena Unija je manje podložna vladavini diktata. "Kada u zajednici imate 27 država članica, nemoguće je reći da 'tata sve zna najbolje'", kaže jedan od veterana iz briselske birokratske hobotnice. Referendum iz 2005. godine, na kojem su glasači u Francuskoj i Holandiji odbili predloženi Ustav EU, takođe je poslužio kao alarm za sve one koji teže velikom evropskom idealu, navodno ugrađenom u taj dokument. "Bili su prisiljeni da se pogledaju u ogledalu i da se zapitaju 'Ko smo mi?' i 'Šta mi to radimo?'", kaže Derk-Jan Epink, bivši službenik evropske administracije i autor knjige "Život evropskog mandarina", kritičkog osvrta na svoje službovanje u Briselu. Jedan odgovor bi bio "Previše radite". I zaista godinama je izgledalo da je birokratija jedini posao briselskih birokrata.