Šta čeka izbeglice iz Sirije tokom 2018.

Prvi dani i nedelje u Novoj godini tradicionalno inspirišu ljude da donose odluke i prave planove za sledeću. To, međutim, ne važi za izbeglice iz Sirije.

Iako izbeglička kriza nije punila naslovne strane tokom 2017. u onoj meri u kojoj je ta tema bila zastupljena u medijima prethodnih godina, stotine ljudi se i dalje svakodnevno iskrcavalo na evropsku obalu. Gotovo 600.000 Sirijaca je ušlo u Tursku prošle godine (a to su samo oni koji su prošli registraciju), čime je broj izbeglica u ovoj zemlji prešao 3,4 miliona. Manji deo njih je uspeo da nastavi put prema Evropi ili da se skrasi u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj i Britaniji. Putovanje je i dalje više nego rizično i često dovodi do razdvajanja porodica, povreda, čak i smrti.

Posle još jedne naporne godine u potrazi za sigurnošću i mirom, „šta čeka sirijske izbeglice na kapijama Evrope u ovoj novoj 2018“, pita renomirani portal Midlist monitor.

Čamac sa sirijskim izbeglicama na grčkom Lezbosu u oktobru 2015. (Ggia-Midlist monitor)

Prevoženje čamcima ređe

U poređenju sa prethodnim godinama, manje državljana Sirije je 2017. zatražilo azil u pojedinim zemljama. Iako konačni podaci još nisu poznati, nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Majzier je u decembru saopštio da je tokom 2017. bilo manje od očekivanih 200.000 tražilaca azila. Ovo je pripisano projektima koji su ohrabrivali izbeglice da se vrate svojim kućama. Takođe, tokom prve polovine godine, prevoženje čamcima i brodovima iz Turske u Grčku opalo je za čak 94 odsto, naročito posle dogovora EU u martu 2016, prema kojem je Turska morala da prihvati nazad sve koji su odavde kretali put grčkih obala.

Ipak, hiljade izbeglica je svejedno nastavilo da se sliva iz Sirije, često i plaćajući usluge krijumčarima. Dok ljudi čekaju da im se odobri status azilanata u određenoj zemlji, oni su često na meti zlopoutreba i maltretiranja.

Prošle godine se dogodilo i da je određeni broj zemalja počeo sasvim da odbija ulazak sirijskih izbeglica na svoju teritoriju, te je tako i Australija odbila zahteve 500 ljudi „iz bezbednosnih razloga“. Američki sud je pride usvojio predlog predsednika Donalda Trampa o „muslimanskoj zabrani“, kojim je zabranjen ulazak ljudima u SAD ukoliko dolaze iz šest muslimanskih zemalja. Među njima se našla i Sirija. I ovaj je potez pravdan „nacionalnom bezbednošću“.

Većina i dalje u Turskoj

Većina sirijskih izbeglica i dalje se većinom nalazi u Turskoj, koja je otvorila svoju granicu za one koji su bežali od sukoba i rata. Ankara oseća jak pritisak zbog ovakve situacije, prozivajući EU da se ne pridržava dogovora da će Turskoj biti odobrena vizna liberalizacija, kao i novčana sredstva, ukoliko uspe da zadrži izbeglice na svojoj teritoriji. Ankara je pretila i da će prekinuti dogovor zbog podrške Brisela koaliciji koju predvodi SAD u Siriji, a koju prevashodno čine snage Kurda, uključujući tu i ogranak Radničke partije Kurdistana koja je u Turskoj proglašena za terorističku organizaciju.

Krajem 2017. godine usledila je i pretnja da će Turska pustiti stotine hiljada izbeglica da pređu u Evropu, ali je onda ambasador EU u Ankari Kristijan Berger najavio da je pola dogovorene sume – tri milijarde evra – prebačeno Turskoj i da su u toku dogovori da se dostavi i ostatak.

Sudbina sirijskih izbeglica još jednom zavisi od bilateralnih političkih dogovora, koji velikim delom nemaju veze sa njihovom pričom.

Migranti u redu za registraciju na grčkom ostrvu Kos (AP-Fanak)

Pristrasni mediji i desničari

Muke izbeglica se, međutim, ne završavaju ni kada uspeju da stignu do Evrope, podseća Midlist monitor. Pristrasni medijski izveštaji i jačanje desničarskih grupa širom kontinenta, upravo svoj vrhunac imaju u zlostavljanju novopridošlica. Prema pojedinim procenama, više od 1.240 politički motivisanih napada na izbegličke kampove prijavljeno je u Nemačkoj do polovine decembra 2017. Ultradesničar je upravo u ovoj zemlji u februaru osuđen na osam godina - jer je spalio sportsku halu u kojoj je trebalo da se uspostavi prihvatilište za izbeglice.

Ni Grčka nije zaostala u antimigrantskom političkom raspoloženju od 2015. Organizacija Helenska liga za ljudska prava saopštila je prošle godine da je posle mnogo godina potpune neaktivnosti, grčka neonacistička partija „Zlatna zora“ ponovo počela da regrutuje ljude i da obučava jedinice za akcije protiv migranata.

Čak su i u Turskoj počeli da se događaju neočekivani incidenti u strahu da se ne promeni „demografija stanovništva“. U Istanbulu je tako sirijskom vlasniku naloženo da skine natpis iznad restorana koji je bio na arapskom, zarad „zaštite kulturnih vrednosti“.

Protest protiv zabrane ulaska muslimanima u SAD, januar 2017. (Anadolu-Midlist monitor)

Keš za povratak kući

Pojedine zemlje su tokom 2017, kako podseća portal, počele da primenjuju i različite taktike kojima su pokušavale da ubede izbeglice da se vrate u svoju zemlju. U Nemačkoj se ovo manifestovalo u februaru kao isplaćivanje gotovog novca ljudima koji bi se vratili u Siriju. Porodice koje su pristale na ovo, u roku od mesec dana bi dobile donaciju od 3.600 dolara, uz pristanak da će napustiti Nemačku. Ovo, ipak, nije održivo na duže staze i teško je primenjivo na veliki broj ljudi i samu Siriju, ako se ima u vidu da Nemačka pokušava da vrati ljude u područja koja više nisu direktno pogođena sukobima.

Međutim, najave da bi povratak mogao prisilno da se odigra ukoliko im se do juna ne odobri status azilanata, više je nego zabrinjavajući, imajući u vidu da je situacija u zemlji i dalje daleko od bezbedne i mirne, iako su uspostavljene takozvane „bezbedne zone“. Dodatnu zabrinutost izazivaju i sporadične pretnje establišmenta iz Damaska onima koji su otišli iz zemlje, a pride podržavali pobunjenike i opoziciju.

Kako sudbina sirijskih izbeglica i dalje visi u vazduhu, 2018. godina će biti još jedna prilika za Evropu da vidi izbegličku krizu onakvom kakva ona zapravo jeste – hiljade ranjivih ljudi koji su pobegli od horora u svojim zemljama, bilo da je u pitanju rat ili siromaštvo. Zapadne zemlje moraju i da priznaju svoju ulogu u odlukama i potezima koje su vukle, decenijama unazad, u zemljama koje su im neretko bile kolonije, siromašne i zaraćene.  

„Dolazeća godina će takođe pružiti priliku Evropi da pokaže da nema tolerancije prema desničarskim nastojanjima, i da se okrene toleranciji i jednakosti koje tako pobožno propoveda ostatku sveta. U ovo vreme nesigurnosti, svetu ne treba još neki Donald Tramp“, piše Midlist monitor.