Srpska obzorja Ruskоg proleća

Odavno ništa nismo čuli o Srbiji. Ali Srbija je naš bol. Odvažna nepokolebljiva pravoslavna zemlja. Začaran do smrti, ogoljen mukama i ponosu slovenski narod koji nije obarao glavu ni pred otomanskim gospodarima, ni pred američkim Novim svetskim poretkom. Za nas je primer i u nečemu prekor. Srbi su jedini narod koji istinski voli Ruse. I sve pamti, i sve prašta.

Narod junaka i njegova tragedija

Istorija Srba – to je istorija veličanstvenosti i tragedije. Kosovo polje je za Srbe simvol kraja Trećeg Rima, srpskog Rima. Jer se u izvesnom trenutku u XV veku činilo da će upravo srpski vladari preuzeti na sebe misiju Vizantijske imperije na zalasku. Ali drugačija iskušenja zadesila su veliki narod. Srbi su stolećima bili prinuđeni da se za svoju pravoslavnu samosvojnost bore u ropstvu. I učinili su to – po cenu neverovatnih stradanja, čitavih okeana prolivene slovenske krvi, mučeništvom i odvažnošću.

Krajem XX veka ponovo se na Srbe obrušio novi bič – Zapad. Zarad Novog svetskog poretka Jugoslavija je raskomadana i rastrgnuta. Tako su Vašington i Evropska unija davali znak šta u slučaju nepokornosti čeka drugu slovensku pravoslavnu Državu – Rusiju – ako pokuša da preuzme nasledstvo Trećeg Rima. I Srbi su primili taj udar na sebe. Čekali su pomoć od Moskve. Tog puta pomoć nije stigla. I platili su – ponovo, po ko zna koji put u istoriji! – punu cenu za svoju veru, svoju postojanost i svoju slobodu. Jugoslavija se urušila. Srpski narod je postao podeljeni narod. Pobednici nisu prosto kaznili Srbe, oni su ih ponizili. Njihove vođe dospele su iza rešetaka. Njihovi junaci cinično su uhvaćeni i osuđeni. Njihove zemlje surovo su otrgnute i bačene pod noge sitnim zavidljivcima i neprijateljima. I sve to uz prećutni pristanak Moskve, koja se od 1990-ih godina obrela u sličnom položaju, ali – za razliku od Srbije – nije u potpunosti izgubila potencijal moći. Ispostavilo se da je Rusija isuviše velika za to.

Srbi su pokušavali da pružaju otpor u bilo kojim uslovima i posle bombardovanja Beograda od strane avijacije NATO-a. I posle otimanja Kosova. Išli su do kraja. Ali, najzad je njihova volja bila potkopana. Na čelo zemlje došli su lideri koji su klonuli, smatrajući da je dalji otpor besmislen.

Upravo zato u poslednje vreme i ne čujemo ništa iz Srbije. Jer nas je sramota. Srbe – zbog sebe, Ruse – zbog sebe. Srbi su prekinuli otpor. Mi ih nismo podržali. I ako imamo savesti, teško nam je da jedni druge pogledamo u oči. Obaramo pogled u pod. Milošević je ubijen. Šešelj je u zatvoru. Karadžić – isto tamo. A poslednje političke stranke verne srpskoj ideji, Trećem srpskom Rimu, na poslednjim izborima nisu uspele čak ni da uđu u skupštinu. Gotovo?

Milorad Dodik: ličnost dubinske Srbije

Nije gotovo. Oni koji poznaju istoriju velikog srpskog naroda shvataju da sa njim nikada neće biti „gotovo“. On prima strašne udarce sudbine, ali svaki put ponovo ustaje. Srbi su i u tome slični nama. Mi stižemo do poslednje crte, čak zalazimo iza nje, ali se potom opet vraćamo u istorijski bitak – posle poraza, revolucija, Smutnih vremena. Tako dišu slovenske grudi – udah / izdah. Na izdahu uzdrhti svet.

Srbi su živi, ali taj istorijski život više ne teče u samoj Srbiji kao Državi, već u dubinskoj Srbiji, u iskonskoj Srbiji, u „tajnoj Srbiji“, u onoj „ognjenoj Srbiji“, Svetoj nevesti, o kojoj je dirljivo pisao srpski pesnik i slikar Milić od Mačve. Истинskа Србиja sada зрi u Косовскоj Митровицi, u Републиci Срpскоj. I upravo odatle – iz dubine svetog naroda – treba da stigne preporod, враćanje Srba u историju.

U Republici Srpskoj su 12. oktobra izbori. Najverovatnije će opet pobediti sadašnji predsednik RS – izuzetno popularni Milorad Dodik. Dodik je oprezan i tanan političar. Ali čitav njegov životni put bio je vezan za jedno: za borbu za očuvanje jedinstva srpskog naroda i za odbranu Srba u Republici Srpskoj, koja se suprotno volji njenog stanovništva obrela u sastavu Bosne i Hercegovine. Uporedo s deportacijom Srba iz Srpske Krajine, predate Hrvatskoj, s otkidanjem Kosova, to potčinjavanje ogromnog srpskog mnoštva njima nenaklonjenim muslimanima-Bošnjacima (uz podršku hrvatskog stanovništva Bosne i Hercegovine) bilo je jedan od elemenata sadističkog kažnjavanja Srba za njihovo slobodoljublje i nepokornost Zapadu. Pritom je Dodik u borbi za srpski narod krenuo svojim sopstvenim putem. Pristao je na neke zahteve Zapada, ograničivši srpski nacionalizam, ali samo zato da bi usredsredio snagu, izgradio „Republiku Srpsku“ i stvorio delotvornu infrastrukturu, neophodnu za konačno sticanje nezavisnosti.

Cilj svih Srba je vaspostavljanje jedinstva. I najozbiljniji pokretač tog procesa je upravo Banja Luka, prestonica Republike Srpske. Ta politička tvorevina je jedinstvena: uspela je da odbrani svoju nezavisnost od bošnjačkog nacionalizma Sarajeva, podržanog od Zapada; da sačuva srpsku socijalnu strukturu, kulturu, školstvo, upravu, veru. Pritom „Republika Srpska“ u vreme Milorada Dodika nije išla putem same Srbije koja poslednjih godina sve više (makar i prinudno) igra kako Zapad svira. Upravo je u Republici Srpskoj sačuvano kritično etnosocijalno jezgro pravih Srba, neslomljenih, neklonulih, koji nisu izdali svoju veru, sebe same. Upravo zato upravo tamo, kao i u Kosovskoj Mitrovici, Srbi i dalje vatreno vole Rusiju, veruju u nju i u sebe same (jer je „Srba i Rusa dvesta miliona“, što zna svaki istinski Srbin). Te zato, ako uskoro ponovo čujemo nešto o Srbiji, biće to upravo iz Banja Luke, iz Republike Srpske, od Milorada Dodika.

I upravo zato izbori 12. oktobra izazivaju takav nemir na Zapadu. Drugi predsednički mandat najjačeg srpskog političara može da postane prekretnica. Njegova popularnost znatno je porasla, njegova snaga ojačala. On čeka izbore kako bi počeo da deluje. I naravno da Zapad na to neće gledati dobroćudno. I on se sprema, i sve NVO, u prvom redu mreže Džordža Soroša, glavnog sponzora „obojenih atlantističkih revolucija“, dovedene su u punu bojevu gotovost. Ali ni rodoljubive snage ne dremaju. Po jednoj verziji, u Banja Luci su viđene neke prepoznatljive ličnosti iz redova krimskih „ljubaznih ljudi“, predstavnika istih onih „dvesta miliona – Srba i Rusa“.

Naša protivofanziva na Balkanu

Šta možemo da očekujemo od Milorada Dodika? Mnogo toga. Teško je verodostojno reći da li su te teme razmatrane na njegovom nedavnom sastanku sa Predsednikom Vladimirom Putinom ili ne. U celini pak geopolitika ionako ukazuje na plan delovanja. U sadašnjoj zaoštrenoj fazi sučeljavanja rusko-pravoslavnog pola sa Zapadom, i pogotovo u svetlu ukrajinske drame i očajničke bitke za Novorusiju, bilo bi logično izvesti uzvratni udar na Balkanu. Republika Srpska zazima središnje mesto u strateškoj arhitekturi Balkana. Ako počne tamo, pokrenuće se svi procesi u regionu.

Prvo što se može očekivati: održavanje referenduma o nezavisnosti Republike Srpske i njenom izlasku iz sastava Bosne i Hercegovine. To jest, Krimski scenario. Etnički i kulturno ta teritorija je čisto srpska i pravoslavna; granice opština čvrsto su uspostavljene još u vreme ratnih dejstava tokom 1990-ih. Ničija prava neće stradati. A ako Srbi ne žele da se potčine bosanskom nacionalizmu, koji u poslednje vreme jako podseća na kijevsko neonacističko raspoloženje, onda imaju puno pravo na to. Jasno je da Zapad za sve ima dvojna merila: ako su nacisti prozapadni, onda su to „dobri momci“, a ako su rodoljubi za Pravoslavlje i / ili za Rusiju, onda se prikazuju kao „ekstremisti“, „radikalni elementi“ itd. To smo videli i u islamskom svetu, i u bivšoj Ukrajini, i to je, avaj, postalo opšte mesto neokolonijalizma Zapada. Dakle, referendum.

Drugo: početak procesa ponovnog ujedinjenja sa Srbijom. To može radikalno da promeni čitavu politiku u samoj Srbiji. Videvši takav odlučan korak u rodoljubivom smeru, građani Srbije će se osokoliti. Posle tolikih poraza, drama, gubitaka i šteta, to će postati predznak nove zore. Srbi sasvim mogu da se ponovo osokole, a to će imati za posledicu naglu promenu čitave srpske politike. Rodoljubivo antizapadno krilo srpskog društva naglo će ojačati.

U takvim prilikama drugačije će se razvijati odnosi i sa Rusijom. Moskva je posle Krima izgubila poslednje iluzije u pogledu Zapada, i njena odlučnost da gradi svoju sopstvenu politiku višestruko je porasla. Stoga će zbližavanje sa Srbijom koja ulazi u novi krug svoje istorije ovog puta biti jedinstvena šansa za Rusiju da ojača svoj položaj u Evropi. Sasvim zakonomerno može se pojaviti pitanje razmeštanja ruskih vojnih baza na teritoriji Srbije i / ili Republike Srpske. Amerikanci su uspostavili neposrednu kontrolu nad preostalim teritorijama bivše Ukrajine, te Rusiji ne preostaje ništa drugo do da izvede Balkanski prodor. To su ne jednom predlagali rodoljubivi vladari Srbije, ali tada upravo Moskva nije želela zaoštravanje odnosa sa Zapadom. Sada se sve promenilo. Ali sadašnji Beograd je, sa svoje strane, isuviše uvučen u Evropsku uniju. Za sinhronizovanje stavova Moskve / Beograda potreban je dodatni činilac. Taj činilac je Milorad Dodik.

A ako se i to ostvari, pokrenuće se čitava Istočna Evropa, gde živi mnogo pravoslavnih naroda. Dobro se učvrstivši na Balkanu, Rusija će zajedno sa Srbima moći da stvori pol pravoslavnih zemalja Evrope, kome se u određenim okolnostima mogu pridružiti i Rumuni, i Bugari, i Makedonci, i Grci. To bi mogao da bude asimetričan odgovor na složene prilike u Novorusiji. I logičan razvoj linije naznačene (premda potom unekoliko usporene) u Ruskom proleću.

Ko zna, možda „ljubazni ljudi“ u Banja Luci imaju upravo takvu misiju? I možda je Milorad Dodik danas glavna figura u protivofanzivi slovenskog pravoslavnog sveta?

Srbi su velik, srčan i nesalomljiv narod. Od njih se može svašta očekivati. To je aksiom. Oni su naši najpouzdaniji prijatelji na Balkanu. Tako da ćemo najverovatnije uskoro ponovo čuti nešto novo iz Srbije. Daj Bože da Milorad Dodik pobedi. Ako ga je uistinu sudbina obeležila, svi ćemo to ubrzo saznati. I možda će Rusi i Srbi prestati da obaraju pogled pri susretu i u istom porivu se vratiti u našu zajedničku istoriju kao prijatelji, kao saborci, kao braća po krvi, kao jedinstveni pravoslavni slovenski narod.

Prevela Sava Rosić

Izvor: http://evrazia.org/article/2583