Mogu li se posle 100 godina promeniti krivci za Prvi svetski rat

Miloš Obradović

Odluka o tome šta će se činiti u slučaju rata Austrougarske i Srbije nije se donosila u julu 1914. godine, kao što se sada može čuti, već mnogo godina ranije u Berlinu, ocenio je istoričar Džon Rol
(foto, Beograd, 13.06.2014 - svečano otvaranje Međunarodnog naučnog skupa povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata 1914–1918. "Srbi i Prvi svetski rat 1914–1918" u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti)

Na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, napadom Austrougarske na Srbiju 1914. Godine, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti održan je naučni skup “Srbi i Prvi svetski rat 1914-1918 godine” na kojem su naučnici raspravljali o počecima rata, političkim uslovima u kojima je do rata došlo i ulozi Srbije u njemu, posebno u svetlu pokušaja revizije odgovornosti i uzroka početka velike tragedije koja je pogodila celu Evropu, a iz koje je kasnije proizašao i Drugi svetski rat.

Skupu je prisustvovao i predsednik Srbije Tomislav Nikolić koji je ocenio da bi pomirenje među narodima trebalo da se desi, ali do njega neće doći plasiranjem laži umesto istine i traženjem krivca među pravednima.

sanu 1.rat gosti

Beograd, 13.06.2014 - predsednik Srbije Tomislav Nikolić, poglavar Srpske pravoslavne crkve (SPC) patrijarh Irinej i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik na otvaranju Međunarodnog naučnog skupa povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata 1914–1918. "Srbi i Prvi svetski rat 1914–1918" u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)

“Pobeda srca i poštovanja”

“Niko ozbiljan ne optužuje Srbiju kao uzročnika Velikog rata. Srbija nije ušla u taj rat da bi osvojila nove teritorije, nova rudna bogatstva i ekonomsku dobit. Srbija je ušla u rat da bi opstala. Ušla je u rat zato što alternativu nije imala. Svima nama je dobro poznato koliko je odgovor Srbije austrougarskom ultimatumu bio pomirljiv”, istakao je Nikolić.
On je ukazao i na Poćorekovo pismo od 28. maja 1913. godine u kome kaže da “moramo svoj glavni zadatak videti u tome da se za nekoliko godina sistematski spremamo za jedan neminovan veliki rat koji će biti vođen u do krajnosti teškim prilikama”, govoreći o odnosima sa Srbijom.
Nikolić je ponovio i besedu protestantskog pastora Fridriha Grisendorfa koji je rekao da su oni izgubili rat, da su pobedili Rusi, Amerikanci, Englezi koji su pobedu odneli boljim oružjem i većom vojskom.
“Tu pobedu su oni odneli. Ali ovde među nama, ima jedan narod koji je izvojevao jednu drugačiju i mnogo lepšu pobedu - pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi. Mi smo ih ranije samo donekle poznavali”, podsetio je Nikolić na reči Grisendorfa.

Krivica nemačkog cara 

Istoričar Džon Rol, profesor na Univerzitetu Saseks, jedan je od najvećih poznavalaca lika i dela Kajzera Vilhelma II, nemačkog cara za koga je Rol utvrdio da je donosio odluke na osnovu ličnih percepcija i poznanstava. Rol je u svom kapitalnom trotomnom delu o Kajzeru Vilhelmu zaključio da lično on snosi najveću odgovornost za Prvi svetski rat.

Iako se poslednjih godina u radovima nekih istoričara sve češće odgovornost prebacuje sa Nemačke i Austrougarske na neke druge zemlje, pre svega Rusiju i Srbiju, Rol je ocenio da oni svesno zaobilaze istorijsku građu koja ukazuje na planiranje rata i napad na Srbiju mnogo pre julske krize i atentata na prestolonaslednika Austrougarske monarhije Franca Ferdinanda. U svojevrsnoj reviziji istorije i uzroka Prvog svetskog rata ističe se knjiga engleskog istoričara Krisa Klarka (nedavno bio u Srbiji na skupu o Prvom svetskom ratu) koji tvrdi da Evropa u to vreme bila mnogo kompleksnija nego što se to do sada predstavlja i da nikako ne može Nemačka sama snositi odgovornost.

Rol je istakao da se Klark u svojoj knjizi “Mesečari” ne bavi prepiskom i dokumentacijom između Nemačke i Austrougarske u kojoj se govori o napadu Austrougarske na Srbiju, o podršci koju je Nemačka sve vreme obećavala, o razmatranju ulaska u rat Rusije i Francuske - jer to ne podržava njegovu tezu da su za rat pre svega odgovorni Srbija, Rusija, Francuska i Engleska i to tim redosledom, dok se Nemačka i Austrougarska skoro ni ne razmatraju.

To je i revizija radova nemačkog istoričara Franca Fišera koji je dugo bio opšteprihvaćeni pogled na uzroke Prvog svetskog rata u kojm je Nemačka htela rat i pripremala se za njega.

Kako je Rol istakao na naučnom skupu u SANU, Kajzer Vilhelm II je mnogo pre sarajevskog atentata davao podršku Austrougarskoj za napad na Srbiju, pri tom upozoravajući Rusiju da ukoliko interveniše na Balkanu, Nemačka će stati na stranu austrougarske monarhije.

Prema njegovim rečima, do rata 1909. godine, nakon aneksije BiH nije došlo samo zato što se Rusija povukla.

“Kajzer je podržavao napredak balkanskih naroda protiv Turske u ratu 1912. godine i smatrao da Turska treba da se izbaci iz Evrope i ograniči na Malu Aziju. Takođe je smatrao da ujedinjene balkanske zemlje treba da budu pod kontrolom Austrougarske i da se suprotstave Rusiji. U jednom trenutku je došao na ideju da Bugarska i Turska treba da se ujedine i da onda Grčka i Srbija nemaju drugog izlaza nego da padnu pod Austrougarski protektorat”, objašnjava Rol.

Zatim je povedena medijska kampanja o zločinima srpske vojske nad Albancima i stvorena je slika kako je napad na Srbe pravedan. Na kraju Balkanskih ratova Austrougarska je zabranila Srbiji da izađe na more iako je to bio deo sporazuma balkanskih saveznika i kasnije je to postao jedan od uzroka za Drugi balkanski rat.

“Nemci su, bez obzira na uzroke i razloge ulaska u Austrougarske, bili na njihovoj strani, jer su smatrali da njihov saveznik mora biti što veći i jači kako bi pretili Rusiji i Francuskoj. Rajmon Poenkare, francuski premijer je u razgovoru sa ruskim ambasadorom pre slanja ultimatuma Srbiji od strane Austrougarske, rekao da ne sumnja da će Nemačka iskoristiti to kao povod za napad na Francusku. Francuska se raspitivala kod Britanije na čiju stranu će stati ukoliko Austrougarska napadne Srbiju, a Rusija i Nemačka se umešaju, a slična pitanja je postavljao i Vilhelm. Britanci su tvrdili da će ostati neutralni”, rekao je Rol, dodajući da je poenta u tome da se odluka šta će se činiti u slučaju rata Austrougarske i Srbije nije donosila u julu 1914. godine već mnogo godina ranije u Berlinu.

Cilj - eliminacija Srbije kao nezavisne sile

Profesor istorije na Oksfordu Hartmut Poge fon Štrandman dodatno potcrtava tezu da je Nemačka želela rat i da se o njenim ratnim ciljevima naširoko raspravljalo u nemačkoj javnosti. Predmeti rasprave u januaru 1914. godine, dakle mesecima pre atentata u Sarajevu, bili su ujedinjenje Srednje Evrope u carinski i trgovinski savez pod nemačkom dominacijom. Zatim, vodila se rasprva o Srednjoj Africi, jer je Nemačka u prvom talasu osvajanja kolonija izostavljena i nadali su se proširenju kolonija u drugom talasu. Treća tema bila je guranje Rusije dalje na istok, daleko od evropskih granica. Oni koji minizuju odgovornost Nemačke i Austrougarske za početak rata, prenebregavaju ratnohuškačke oficire, među kojima je prednjačio general Konrad fon Hucendorf koji je od 1913. do 1914. čak 21 put pozivao monarha na rat. Kako tvrdi Štrandman, vojska je htela da uspostavi vojnu dominaciju u Evropi na osnovu koje bi kasnije uspostavila i ekonomsku.

“Jedan od predratnih ciljeva bila je i eliminacija Srbije kao nezavisne sile. Takođe, iako se uglavnom govori o aspiracijama prema istoku, Nemačka je želela da osvoji i Belgiju i Zapadnu Francusku gde su rudnici uglja što bi ekonomski dokrajčilo Francusku”, istakao je ovaj istoričar.

Logori u Mađarskoj i zverstva mađarske vojske

Pred rat, dominacija Austrogarske nad Srbijom bila je ogromna. KiK monarhija imala je 12,7 puta veću populaciju, 7,6 puta veću površinu i 9 prema 2 odnos vojske u svoju korist, mada je razlika bila i veća jer je Srbija nakon Balkanskih ratova imala mnogo ranjenih iz čega je jasno da Srbija nije želela rat. S druge strane, u vojnoj strategiji u napad se kreće kada imate prednost u odnosu neprijatelja tri prema jedan.

Akademik Vasilije Krestić podsetio je da je oko 4.000 Srba umrlo u logorima u Mađarskoj i da je mađarska vojska u južnom Sremu učinila užasna zverstva i krvoprolića, streljanja, paljenja crkava, da je u Banatu i bačkoj zabranjen rad srpskih društava, a knjižni fond spaljen.

Takođe je ukazao da su Srbi u Autrougarskoj masovno dezertirali i samopovređivali se da se ne bi borili protiv Srbije i Rusije. U dobrovoljačkoj diviziji od 21.000 pripadnika trećina su bili Srbiji iz Austrougarske.

“Krolj Mihalji je nudio Srbima u Vojvodini široku autonomiju 1917. i 1918. kako se ne bi otcepili, ali su ulaskom srpske vojske u Ugarsku ispunjene vekovne težnje Srba da žive u istoj državi sa braćom preko Save i Dunava”, zaključio je Krestić.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...