Šta bi bilo da je Princip promašio?
Spekulacija je utoliko osnovanija jer su postojale samo male šanse da Princip ubije austrijskog prestolnaslednika. A da mu nije došao na nišan, ili da je promašio, istorija bi pošla drugim tokom, da vidimo kojim...
(foto, praški profesor Ljuboš Velek)
Austro-ugarski prestolonaslednik, nadvojvoda Franc Ferdinand nije morao da pogine u Sarajevu 28. juna 1914. Njegova smrt je više sticaj raznih slučajnosti. Austrijske vlasti su potcenile bezbednosne rizike, a atentatori su imali mnogo sreće u svom naumu. Posle prvog neuspešnog pokušaja Čabrinovića, vojna komanda nije preduzela nikakve dodatne mere, jedina promena plana je bila promena trase, ali o tome komanda je zaboravila da informiše vozača. I tako je nadvojvoda došao na nišan mladom i neiskusnom Gavrilu Principu kome ruka, ipak, nije zadrhtala...
A da je promašio Ferdinanda i, na primer, pogodio još jednim metkom njegovu suprugu Sofiju, zvanu Žofi? Ili da je vozaču rečeno da je trasa povratka promenjena? Ili... Ukratko, šta bi bilo da je nadvojvovoda ostao živ posle neuspelog i drugog atentata? To pitanje je sebi postavio još pre nekoliko godina, uoči Vidovdana, češki istoričar Luboš Velek. On potom „konstruiše“ istoriju koja se nije, a mogla se dogoditi, čak je bila možda i verovatnija od one koja se dogodila. (Ova konstrukcija je zaintrigirala javnost i kolege pa je potom bila i moda da se spekulira „šta bi bi bilo da je bilo“, tojest o tome šta bi, na primer, bilo da su Česi odbili Minhenski sporazum velikih sila i oružano se oduprili Hitleru, ili da je 1944. uspeo atentat na Hitlera...)
Ukratko, evo šta bi se, po Veleku dogodilo. Posle atentata izbili su nemiri u Sarajevu, potom se proširili na celu Bosnu. Granica sa Srbijom je zatvorena, izbili su pogranični incidenti. Ferdinand je, po povratku u Beč, svog strica cara Franca Jozefa indirektno okrivio za atentat i smrt svoje žene i za ubrzano raspadanje habsburške monarhije. Odmah potom je car doživeo težak moždani udar i umro, recimo, ujutro 31. juna 1914. Novi car Franc Ferdinand je najavio duboku rekonstrukciju i federalizaciju monarhije, dovodeći u pitanje njen dualni, isključivo austrijsko-ugarski karakter. Zato je odložio svoje krunisanje za ugarskog kralja, na šta su usledile masovne demonstarcije i protesti Mađara. Car je odgovorio uvođenjem vanrednog stanja i internacijom vodećih mađarskih političara, a potom i poništavanjem austrijsko-mađarskog dualnog sporazuma i raspuštanjem ugarskog parlamenta. U Češkoj su se probudile nade u priznanje ravnopravnosti u okviru habsburške monarhije ali su se Nemci u Češkoj tome protivili pa su izbili sukobi koji su doveli do proglašenja vanrednog stanja u Pragu u okolini.
Usred tih burnih događaja Austriji, krajem jula 1914. Srbija objavljuje rat, reagujući time ne samo na optužbe za „državni terorizam“ nego i na muslimanske i hrvatske napade na prekodrinske Srbe. Za srpsku vojsku u Bosni, razbijenoj unutrašnjim međunacionalnim sukobima, nije bilo prepreka u napredovanju. Situacija u Ugarskoj je eskalirala u faktički rat Hrvata i Mađara. Rusija je počela s preventivnom mobilizacijom, u pripravnosti je i vojska Italije koja ističe svoje revandikacije prema Tirolu, Trstu, Istri, Primorju i Dalmaciji. Nemačka napeto prati raspad svog saveznika, car Viljem II razmišlja da li da interveniše u korist Franca Ferdinanda, sudetski Nemci u Češkoj traže da Nemačka izvrši anšlus sudetske oblasti... Francuska i Britanija pozivaju na međunarodnu konferenciju koja bi kompleksno rešila srednjevropsko pitanje ali sledi šokantna vest – Nemačka i Rusija su sklopile pakt o faktičkoj podeli Austrije. Nemačkoj je pripao Halič tj Galicija (danas severozapadna Ukrajina) i Bukovina a ruski saveznik, Srbija dobija Bosnu. Nemci su dobili Austriju i Češku. To što su su tražili, uglavnom, dobili su i Italijani. Pošto su Rusi pacifikovali situaciju u Ugarskoj tamo je na kraljevski presto seo mladi nadvojvoda Karl Habsburški sa suprugom Zitom, a Franc Ferdinand je dobio „utešnu nagradu“ – samostalno Hrvatsko kraljevstvo.
Česi su, ipak, nešto kasnije u okviru federalizovane Nemačke dobili nacionalnu i političku autonomiju. Jedino je ostao problem s nezadovoljnim Francom Ferdinandom, koji je smatrao da je izdan, i odbio da ode iz Konopišta, svoje rezidencije u Češkoj, na presto u Zagreb. O njegovoj sudbini je konačno odlučila međunarodna konferencija, održana u Madridu, koja je za kralja Hrvatske, postavila sina Ferdinanda, uz međunarodni nadzor do punoletstva. A Ferdinand je poslat u egzil na špansku Maderu, gde je umro 1929. tojest 15 godina po sarajevskom atentatu.
Nekima se možda neće svideti ovo „nenaučno“ i „neozbiljno“ poigravanje sa istorijom. Istorija se, na sreću, ne ponavlja i s njom se ne može eksperimentisati i zato je toliko i zanimljiva ta „učiteljica života“ koja ne može odgovoriti objektivno samo na jedno veoma zanimljivo pitanje - šta bi bilo, kad bi… od koga ima možda samo jedno zanimljivije – čega ima posle smrti?
