TEATAR APSURDA PRILIKOM PADA KOMUNISTIČKOG REŽIMA
Podsećanje: pre 20 godina komunistički parlament izabrao Havela za šefa države (fotografija: Havel potpisuje predsedničku zakletvu)
Čuvena Vladislavska sala praških Hradčana bila je na današnji dan pre 20 godina pozornica najapsurdnijeg zbivanja u drami urušavanja komunističkog režima tokom „plišane revolucije“ u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Pisac drama apsurda i paradoksa, lider disidentskog pokreta, „neprijatelj socijalizma“, „strani plaćenik i propalica“...Vaclav Havel nije mogao ni u snu da zamisli ono što će se desiti – tadašnji Federalni parlament, sastavljen isključivo od komunističkih poslanika, izabrao ga je jednoglasno, na sednici, koju je idirektno prenosila nacionalna televizija, za predsednika republike!
Havel: proglašenje za predsednika
Odlazak kompromitovanih političara na čelu sa tadašnjim generalnim sekretarom KP ČSSR Milošem Jakešom i predsednikom republike Gustavom Husakom, bio je ključni zahtev Građanskog formuma (OF) koji je predvodio široki opozicioni pokret, stvoren u seriji demonstracija i protesta, započetih 17.novembra 1989. Oni su to sami i bez velikog pritiska učinili, a Husak, simbol tzv normalizacije posle vojne intrevencije Varšavskog pakta 1968, je već bio i teško bolestan...
Oko funkcije šefa države razvio se zakulisni boj. Sve političke snage su bile svesne da to mesto može u prelaznom razdoblju imati odlučujući značaj. OF je kandidovao Vaclava Havela koji je izjavio da on, „naravno ne želi da bude predsednik ali to može biti u izvesnom kratkom, prelaznom periodu, ako je to interesu zemlje“. Kao kandidati su se pominjali i Aleksandar Dubček, lider reformskih komunista 1968, i Čestmir Cisar, takođe, jedan od glavnih ljudi „Praškog proleća 68“. Dubček, koji je poginuo dve godine kasnije u saobraćajnoj nesreći, ipak je dobio izvesnu satsifakciju – 27.decembra je izabran za predsednika parlamenta...
No, glavnu ulogu iza kulisa odigrao je novi premijer, dotada ne mnogo poznati komunistički funkcioner, Marian Čalfa, koji je verovatno najzaslužniji za glatku i brzu promenu vlasti i političkog režima. Potpuno je stao iza Havela i OF i što milom, što silom, uspeo da komunistički poslanici odustanu od ideje da se predsednik ima birati nepopsredno, kao i da i glasaju bez reči za Havela. Sam Čalfa je kasnije priznao da nije „postupao u rukavicama“ i da je s nekima „morao biti brutalan“.
I tako je Havel postao poslednji predsednik zajedničke države Čeha i Slovaka (dao je ostavku u leto 1992. kada je bilo jasno da podela Federacije postaje neminovna). A taj, „izvesni, kratak period“ u kome bi, kako je rekao, mogao biti šef države, produžio se sve do 2003. kada mu je istekao i drugi mandat na funkciji predsednik samostalne Češke... Možda ni to nije hteo, ali eto tako je bilo.
