RUSIJA U VRTLOGU ISTORIJE

Arsenij Roginski, predsednik uprave društva Memorial, organizacije koja sakuplja, tumači i predstavlja podatke o zločinima totalitarnih režima u 20. Veku, održao je u utorak u Rektoratu BU predavanje na temu „Sećanje i budućnost: Istorija i politika u današnjoj Rusiji“u kojem se osvrnuo na posledice Staljinovog terora nad sopstvenim narodom i povratak staljinizma u Rusiju nakon perestrojke. On je istakao kako i zašto su vlasti nakon dolaska Putina na čelo Rusije, koketirale sa Staljinovom zaostavštinom i kako su ga se odrekle nakon toga, ali po cenu stvaranja opozicije od sledbenika staljinizma.

Svemoguća država

Roginski je objasnio kako Rusiju često zovu zemljom sa nepredvidivom prošlošću, ali da to nije nikakva posebnost ove zemlje, već da nepredvidivu prošlost ima svaka zemlja koja je doživela veliku traumu. Prema njegovim rečima, Rusija u 20. veku nije preživela traumu, već pravu katastrofu u kojoj je stradalo na milione ljudi bez prave krivice.

"U periodu od 35 godina, od 1918. do 1953. godine u gulage je oterano na desetine miliona ljudi zbog političkih krivica. Streljano je milion, a 6,5 miliona je završilo u specijlanim lagerima bez ikakve individualne krivice, u projektima masovnih preseljenja. Pored toga, preko šest miliona seljaka, ne samo u Ukrajini, je umrlo 1932. i 1933. godine od veštački stvorene gladi. Teror kao sredstvo upravljanja državom ostaće i kasnije atribut sovjetske realnosti. Nasleđe tih godina je strah malog čoveka pred svemogućom državom. Mnogi i dalje smatraju da vlast ima pravo da uradi sa njima bilo šta. I to je preneseno i na nove generacije. Osim toga, taj period je ostavio iza sebe razjedinjenost društva i otuđenost čak i u unutar porodice", ocenio je Roginski u predavanju u svojoj prvoj poseti Beogradu.

On dodaje da je staljinistički teror u amanet ostavio i ksenofobiju i mržnju prema svemu što je strano.

"I kasnije je država je dobro primila taj kurs i svi psihološki aspekti i danas su u svesti. Teror je i dalje uspešna psihološka mera", ističe Roginski.

Sećanje na staljinizam

Nakon 1953. godine i smrti Staljina u SSSR-u se stvaraju dve struje, staljinisti protiv antistaljinista. Antistaljinisti i sovjetske vlade trudile su se da se ne govori o staljinističkoj eri ali ispod toga u društvu je rasla kolizija između dve grupe.

"Od 1957. godine nastaje "Samizdat", umnožavanje tekstova i knjiga van državne kontrole širom celog SSSR u kojima se diskutuje o staljinizmu. Sećanje na staljinizam podelilo se na dve vrste. Lično sećanje žrtava terora i njihovih bližnjih, ali to je bilo zabranjeno znanje, o kome se nije pričalo i koje je čuvano od mlađih. Druga vrsta je disidentska refleksija, memoari onih koji su rizikovali da kroz "samizdat" diskutuju o tom vremenu. Ove dve vrste sećanja se nikada nisu presekle. Tek tokom perestrojke dolazi do masovnih priča koje se štampaju i izgledalo je da je postignut konsenzus o staljinizmu. Tada se javlja mišljenje da vlast uopšte nije svetinja i da Rusija ima isti put demokratskog razvoja kao i druge evropske zemlje", objašnjava Roginski.

Ipak, prema njegovim rečima, ideje iz vremena perestrojke već devedesetih postaju zaboravljene sem u krugovima liberalne inteligencije.

"Problem je što Rusi nisu mogli u svojoj prošlosti naći nekog ko je apsolutno dobro i apsolutno zlo. Pomerena je granica između žrtve i krvnika. Društvo je odalo priznanje žrtvama, ali nije prepoznalo zločin niti zločinca. Teror je shvaćen kao elementarna katastrofa za koju niko nije kriv. Nije bilo suda istorije, jer tužioci nisu znali kome da sude. Društvo nije moglo da prihvati da za razliku od nacista koji su ubijali druge, da je Staljin ubijao svoj narod. U drugim zemljama istočne Evrope, od Poljske do Baltika je sasvim druga situacija. Oni su sovjetski režim označili kao okupacioni, našli su krivca sa strane a oni su se identifikovali sa žrtvama i borcima za slobodu. Odgovornost je prebačena na druge iako tako nije bilo u stvarnosti, ali mi ipak pričamo o sećanjima", kaže ovaj istoričar.

Povratak popularnosti Staljina

"Društvo je izbacilo sećanje na teror. Tako je za mlade naraštaje, koji su se socijalizovali 1990-ih, SSSR postao mit o jednom lepom periodu i na tom talasu dolazi Putin i njegova vlada koja je odmah počela da radi na ograničavanju slobode i demokratije. Za to nije kriv Putin već je stanovništvo dozvolilo degradaciju ruske demokratije. Ograničavanje slobode dešavalo se zajedno sa promenom istorije. Vlast i građani su tražili način da povećaju legitimitet u liku velike Rusije. Za vreme Jeljcina vlast se vratila na likove pre revolucije, poput Petra I, ali već 1990-ih to je počelo da se pretvara u Staljinov SSSR. Za to postoje i konkretni primeri. Krajem 2000. vraćena je sovjetska himna, nakon što je redigovana i prilagođena. Zatim u vojsku na uniforme su vratili crvenu boju, a jedna od prvih stvari koju su vratili je pločica Andropova na zgradu državne bezbednosti u Lubjanskoj", objašnjava Roginski.

Prema njegovim rečima, vlast se vratila na priču od Drugom svetskom ratu, jer tada je Hitler bio apsolutno zlo, tako da je sve protivno njemu dobro. Sada se kao nikada ranije slavi "Dan pobede".

"Pobeda je najbitnija. Niko ne priča o porazima 1941. godine i o milionima zarobljenika koji su završili na prinudnom radu u Nemačkoj. Tragično sećanje o ratu promenjeno je u sećanje na jedan dan pobede". Tako su ostvarena dva cilja. U državi ponovo imamo red i ponovo smo stekli slavnu prošlost u kojoj su Rusi spasili čovečanstvo 1945. godine. Sada su Rusi ponovo podanici velesile koju svi poštuju. Ali sa tim se vraćaju i stereotipi o neprijateljskom zapadu, ali i o neprijateljstvu svih koji nas okružuju, o petoj koloni koja radi po naredbi drugih. U tom svetlu raste popularnost Staljina, ne kao ubice već kao velikog državnika i pobednika u ratu. Čak jedna trećina Rusa smatra Staljina najvećim državnikom u istoriji. Ne mislim da su Putin i njegovi ideolozi hteli namerno da dignu Staljina na štit, već su samo u istoriji tražili podršku za svoju autoritarnu politiku. U literaturi se javlja talas novih staljinista. Međutim, nisu svi novi staljinisti komunisti, čak ima dosta antikomunista. Oni smatraju da je Staljin zaustavio Lenjina u svetskoj revoluciji i stvorio veliku nacionalnu državu. Oni saosećaju sa žrtvama terora, ali na to gledaju kao na istorijsku nužnost. Ponovo se vraća teza o svevlasti države i neprijateljskom okruženju", napominje Roginski.

Staljin, Medvedev i Putin

On ističe da se u poslednje dve godine situacija u Rusiji strahovito menja. U štampi se pojavljuje veliki broj izdanja o staljinističkom teroru, o sporazumu Ribentrop-Molotov, o Katinu. Blogosfera ruskog Interneta postaje poprište velikih sporova o ulozi Staljina.

"Medvedev 2009. godine na svom blogu iznenada osuđuje Staljinov režim, zatim se on i Putin utrkuju u antistaljinizmu. Putin prihvata program destaljinizacije školskog programa. Ne znam razlog tome, možda oni lično ne vole Staljina i sad su dobili priliku da to bude i politički popularno. Možda je i zato što ideal sadašnje elite nije isti kao i Staljinov. Njihov cilj je uspešno funkcionisanje režima, nesmenjivost, kontrola biznisa i finansija i ništa više od toga. Po tome bliži su epohi posle Brežnjeva nego Staljinu. Ali u javnosti se to tumači bliže Staljinovoj ideji o velikoj državi u kojoj vlada red i od koje drhti ceo svet. Sada su staljinisti koji su podržavali Putina u početku, razočarani njime i staljinistička nastrojenost ih sada gura u opoziciju Putinu. Nacionalisti se spajaju sa komunistima na staljinističkoj platformi. Duh koji je pušten iz boce da bi se izašlo na kraj sa ruskom demokratijom sada ne može da se vrati", ocenio je Roginski.

Tito nije imao „svog Hruščova“

On je uporedio Tita i Staljina i njihove načine upravljanja državom.

"Staljin je bio pragmatičar, ali je Tito bio mnogo veći pragmatičar od njega. Tito je uspeo da izvede da ga i dan danas u ovoj zemlji niko javno ne proklinje. Niko ne zna koliko je taj čovek pobio ljudi, zato što nije imao svog Hruščova kao što je Staljin imao. Tito je bio toliko spretan da je uspeo da mu ni za života ni nakon smrti niko ne preti", smatra Roginski.

*Memorial je istorijsko, edukaciono i dobrotvorno društvo i branilac ljudskih prava.
Osnovačku skupštinu imalo je 1989. u Moskvi, ali je zvanično registrovano 1992. Inicijator osnivanja društva bio je Andrej Saharov. Bio je pozvan da pristupi organizaciji i Solženjicin ali je odbio.
Osnovna delatnost društva je utvrđivanje istorijske istine o stradanjima u komunističkoj Rusiji, posebno pod Staljinom, zločinima nad „Belom Rusijom“, rehabilitaciji osuđenih, ali su uključeni i u neke tekuće događaje kada su u pitanju ljudska prava. Imali su izuzetno veliku akciju u Čečeniji u otkrivanju zločina koje su činili Rusi.

Roginski je nosilac nemačkog odlikovanja kao borac za ljudska prava.

Jens Zigert zaduzen da u Beogradu predstavi članove Memoriala, živi u Moskvi i direktor je Heinrich Boll Stiftung fondacije koja se bori za ljudska prava. Sa velikim entuzijazmom ističe se u odbrani Hodorkovskog, ruskog tajkuna koji leži u zatvoru.