ORUŽJE SE UVEK PRODAVALO UZ MITO

U Češkoj je tokom nedavne predizborne kampanje, u kojoj su se gotovo svi međusobno optuživali za korupciju, često pominajana afera s nabavkom stotinak oklopnih transportera Pandur od austrijskog Štejera koja se namerno razvukla na dve vlade – kako bi više stranaka i pojedinaca moglo da štrpne od kolača.

Tim povodom češki istoričari najpre podsećaju da je ranije bilo drugačije: Češka odnosno Čehoslovačka je bila među najvećim svetskim izvoznicima oružja celog proteklog stoleća. A sada je uvoznik... No, svaki istoričar, tvrdi najugledniji češki list Lidove novini („novine za intelektualce“), zna da prodaja oružja nikad nije išla bez korupcije. Posebno kada je imala takve kupce kakvi su biili u Kraljevnici Jugoslaviji...

„Eto, na primer, prodaje Škodinog oružja u međuratnom periodu u Jugoslaviji. Antonjin Klimek (poznati češki istoričar – prim.ML) još pre mnogo godina ukazao je da su na isplatnoj listi Škode bile desetine vodećih jugoslovenskih ličnosti, na čelu sa kraljem Aleksandrom, preko njegovih dvorjana, do ministara i đenerala (Odmah se nameće pitanje – kada je mogao kralj, zašto to ne bi mogao Sveto Marović, kasniji šef naše države – prim ML).

Ti najvažniji dobijali su milionske sume i to sa znanjem vlade Čehoslovačke. Neki su tome bili veoma rafininirani. Ministar finansija i kasnije premijer Milan Stojadinović (1888-1961) je koristeći svoju funkciju, u predloge ugovora sa Škodom unosio teško prihvatljive odredbe za partnera za čije je odstranjivanje potom tražio dodatne pare.

„Bio je toliko pohlepan da se nije libio da skokne inkognito u Prag i od uprave Škode traži stalno još neke pare za neke usluge“, pisao je Klimek. Zahvaljujući takvoj praksi i kartelskom sporazumu sa ostalim isporučiocima, Škoda je imala faktički monopol na isporuke artiljerijskog naoružanja i municije u Jugoslaviju.

Posle 1948. (te godine su komunisti preuzeli vlast u bivšoj Čehoslovačkoj – prim ML) nije se mnogo toga promenilo. Prema raširenom klišeu, komunistička Čehoslovačka je isporučivala oružje samo prijateljskim režimima i to pod nepovoljnim uslovima. Istina je, međutim, sasvim suprotna. Omnipol (bivše specijalizovano spoljno-trgovinsko preduzeće za izvoz oružja –prim. ML) uvek je davao prednost solventnim kupcima. Za dobijanje narudžbina koristio je slične metode kao predratna Škoda. Većinom se radilo o privizijama, u visini od dva do tri posto od vrednosti ugovora, koje su isplaćene onima koji su odlučivali o poslu. S obzirom da se oružje izvozilo uz kredit, Omnipol je isplatu provizije vezivao za otplatu kredita ne vreme. Konkretnih primera ima dosta. Na primer 1967-1969. komunistička Čehoslovačka izvezla je tada izrazito proamerički orijentisanom Maroku 79 tenkova, 100 oklopnih transportera, 30 samohodnih topova i drugi razni materijal za 22 miliona dolara (ondašnjih). Marokanci koji su o tome odlučili dobili su dva posto.

Skandal sa kupovinom Pandura iznenađuje samo visinom sume za mito. Dok je Škoda između dva rata podmazivala velike poslove s jedan posto, Omnipol posle rata između dva i tri posto, sada za dobijanje narudžbine treba sedam posto. To može biti povezano s nekoliko stvari: mogla se konkurenciji pooštriti ili je sada teže sklapati kartelske sporazume...Ili su, što je verovatnije, danas političari nezasitniji i moraju se više obavezivati...“

Ovoj lekciji iz istorije treba dodati sledeće pitanje – šta to smeta našim istoričarima da izučavaju korupciju onako kao što je činio citirani Antonjin Klimek? O korupciji o kojoj on piše u vezi sa Škodom, kraljom ujediniteljem i „lepim Milančetom“ nigde se kod nas ništa konkretno ne može pročitati... Navikli su verovatno naši istoričari da se bave epohalnim pitanjima nacionalne i državne istorije pa neće da gube vreme i raspaju snagu na nešto tako banalno... Zato mi o korupciji, svojoj i tuđoj, daleko manje znamo nego Česi. Istini za volju, dosad to znanje našoj ekonomski i kulturno razivjenijoj severnoj slovenskoj braći nije baš mnogo pomoglo da korupciju pobede. Ali je to korak osmišljene društvene akcije protiv korupcije.