Maj 1920. - kad je kuga pokucala na vrata Pariza (2)

Autor Zineb Dryef, priredila N. Jokić

Bubonska kuga stigla je u Pariz 1917. godine brodom iz Indije u kojem su se nalazili bolesni pacovi. Brod je bio natovaren ugljem iz Engleske, pošao je Senom iz luke Avr (Le Havre) i pristao u Levaloa (Levallois), gde je ostao dva dana. Zaraženi pacovi su pobegli, bolest se širila među miševima i jedno dete je zaraženo
(ilustracija iz Magazina. francuskog lista Mond)

Pre sto godina u nehigijenskim predgrađima glavnog grada Francuske pojavili su se slučajevi bubonske kuge. Izbila je epidemija i zdravstvena kriza. U tekstu objavljenom u dodatku Magazin, pariskog dnevnika Le Monde, čitamo o tome kako su francuske vlasti prikrile od šire javnosti da se posle tri veka vratila bolest za koju se smatralo da pripada prošlosti, kako su neki senatori za zarazu optužili Jevreje, kako su bolesni izolovani, njihovi domovi dezinfikovani, vađena kaldrma radi deratizacije, kako stanovništvo vakcinisano i kako je kuga opstala sve do 1934. godine odnevši ukupno 45 života

Povratak antisemitskih floskula

Nekoliko novina izvestilo je o slučajevima kuge u prvim nedeljama epidemije. Veliki radikalski dnevnik La Lanterne 18. avgusta 1920. kratko je potvrdio vest: “Žao nam je što smo bili u pravu. U Parizu je bilo slučajeva kuge“.

Službenog odgovora na ovu glasinu nije bilo. Napokon, 1. septembra 1920. jedan lekar iz Instituta Paster nehotice je potvrdio tu informaciju. List  Le Populaire objavljuje preko cele strane naslov: "U Parizu postoji kuga, ali o tome ne bi trebalo da govorimo“. Lekar je rekao da je od 30 prijavljenih slučajeva samo jedan završio smrtnim ishodom. To je, naravno, netačno jer je već u avgustu 1920. bilo najmanje četrnaestoro mrtvih.

U pogođenim četvrtima prizori prevoženja tela izazivaju užasavanje i strah, govori se da su domovi bolesnih spaljeni, a da porodice nestaju. Štampa, uprkos tome, u celini izveštava u mirnom tonu.

Na mnogo grozniji način panika će se manifestovati u institucijama vlasti. Jedan senator, star 68 godina, tužnog lika, očiju poluzatvorenih, sa gustim brkovima zasukanim u imperijalnom stilu, uzeo je reč 2. decembra 2020. godine.

Adrian Goden d Vilen /Adrien Gaudin de Villaine/, žestoki protivnik republikanskog režima i poznati antisemita, ima običaj da drži govore i iznosi najgnusnije optužbe. Opsednut "hiljadama nepoželjnih ljudi došlih sa Orijenta", optužuje ih da su oni odgovorni za bolest:

"Jevreji sa Orijenta su ti koji nam i inače donose sve vrste bolesti, posebno lepru, a posebno zli broj 9 (…) Što čekamo ? (...) Moramo, kao što smo rekli, zabraniti da u zajedničkim prostorijama prebiva i po dvadeset Izraelićana koji prenose uši i ostalu bedu. Mora biti uspostavljena čvrsta granična barijera. Ipak nije na nama da pokazujemo dobročinstvo koje je predstavlja zločin u odnosu na Francuze."

Ovaj senator iz departmana La Manche nije bio usamljen. Tog 2. decembra 1920. godine mnoge njegove kolege senatori, uključujući Dominik Delej (Maine-et-Loire) i Luj Dose (Seine), takođe su pozvali na proterivanje "nepoželjnih". Njihove tirade prožete su antisemitskim fantazmima s kraja veka. Govori se o „štetočinama“ koje su napale glavni grad, o „narodu koji vrvi u Parizu, zatvorenom u sebe, koji se ne asimiluje“. Sumnja se da vlast ima saučesnički odnos prema njima jer se, među tehničkim savetnicima ministarstva, „pojavljuju MM. Leon Bernar i Neter, koji su slučajno jevrejske veroispovesti“.

Uticaj Protokola Sionskih mudraca

Bila je potrebna intervencija predsednika Instituta Paster, profesora Emila Rua i Žila-Luja Bretona, ministra higijene, kako bi se prevladala ova mučna halabuka. Oni su zvanično negirali da su Jevreji odgovorni za epidemiju. Ministar je čak precizirao poreklo bolesti.

Bubonska kuga stigla je u Pariz 1917. godine brodom iz Indije u kojem su se nalazili bolesni pacovi. Brod je bio natovaren ugljem iz Engleske, pošao je Senom iz luke Avr (Le Havre) i pristao u Levaloa (Levallois), gde je ostao dva dana. Zaraženi pacovi su pobegli, bolest se širila među miševima i jedno dete je zaraženo.

Stanovnici zaraženog kvarta primetili su da ima "više pacova nego obično i da mnogi umiru".

"Uvereni smo da antisemiti neće imati hrabrosti da priznaju svoju grešku i zaustave  kampanju protiv jevreja koji boluju od kuge", zaključuje jevrejski list “La Tribune juive“ od 24. decembra 1920. Oni su u sledećoj dilemi. Pod 1 - ili izjaviti da su engleski pacovi jevrejskog porijekla i pod 2 - ili objaviti da je profesor Ru okružen Jevrejima. Mikrob antisemitizma je nemilosrdan. Lakše je izlečiti se od kuge."

Kako objasniti ovaj talas ksenofobije? U “Bolest broj 9“ /“La Maladie n ° 9“/, dokumentarnom filmu iz 1999. godine, posvećenom ovoj žalosnoj epizodi, Tristan Mendes Frans /Tristan Mendès-France/ i Mikael Prazan /Michaël Prazan/ primećuju da se francusko objavljivanje Protokola Sionskih mudraca u konzervativnoj Francuskoj podudara s pojavom kuge u Parizu. Ovaj pamflet u obliku izveštaja o tajnim skupštinama saveta jevrejskih mudraca koji će osvojiti svet – jeste falsifikat, ali uspešan. Jedna od strategija izloženih u njemu je zaražavanje ne-jevreja zaraznim bolestima. Kleveta koja će dugo opstati.

Pronaći izvor zaraze

Već u XIV veku upiralo se prstom u Jevreje kao krivce, a niko nije ni pomišljao da su pacovi  širili kugu. "Zbog odsustva bilo kakve naučne logike, kuga je doživljavana kao božanska kazna“, podseća Mišel Sinjoli. “Dobar hrišćanin verovao je da ako je Bog uvređen, to ne može biti njegova greška, već onoga koji nije dobar hrišćanin.“

Širom Evrope Jevreji su optuživani da seju smrt i zato su bili proganjani, pljačkani i masakrirani. U Strazburu, na dan Svetog Valentina 1349. godine, iako nije zabeležen nijedan slučaj kuge, živo je spaljeno dve hiljade Jevreja, optuženih da su širili epidemiju, trujući gradske vode.

"To je opšte mesto koje nalazimo kod svih epidemija: odrediti krivca i biti podozriv prema strancu", naglašava Mišel Sinjoli. Ljudi su napali one koji rade u mrtvačnicama. Nije to bilo potpuno neutemeljeno jer su neki među njima pljačkali leševe i bolesnike. Takođe se sumnjalo da lekari namerno održavaju bolest zbog zarade. Ljudi se ponašaju iracionalno suočeni sa situacijom koju doživljavaju kao potpuno iracionalnu."

U junu 1920, mesec dana nakon što je u glavnom gradu izbila kuga, Pariz se organizuje. Dr Eduaru Žoltrenu / Edouard Joltrain/, zdravstvenom inspektoru za epidemije u policijskoj prefekturi i dr Eduaru Dižardenu-Bomecu /Edouard Dujardin-Beaumetz/, lekaru iz Instituta Paster, poverena je kolosalna misija: pronaći izvor zaraze i rekonstituisati njen tok. Biće potrebno da prođu kroz sve sumnjive domove, da ispitaju rodbinu i susede, da provere svaki slučaj za koji su lekari konstatovali da je sumnjiv, moraće da razviju novu, delotvorniju serumsku dijagnostiku, da izanaliziraju na hiljade uginulih pacova koje ekipe svakodnevno donose u Institut.

Uspeli su brzo da pronaju rođake žrtava. Mnogi od njih su bolesni. Dr Eduar Žoltren izložio je te slučajeve 25. juna 1920. na sastanku Tajnog odobora održanog u Bolničkom medicinskom društvu. Profesor Tesie /Tešier/ iz bolnice Klod-Bernar /Claude-Bernard/, u kojoj su pacijenti izolovani, kaže da je zabrinut. Smatra da su mnogi slučajevi možda prošli nezapaženo. Kaže da je pre nekoliko nedelja kod njega bila jedna sluškinja za koju misli da je bila zaražena. Niko ništa nije posumnjao. Ta mlada žena zvanično je umrla od "sepse imajući pri tom limfne čvorove".

Zona bede

Žoltren je odmah otišao u Levaloa, kod poslodavca sluškinje, koji je bio trgovac krpama. Čitav kvart, kao i spremište u kome je pokojnica radila, bili su prepuni pacova. U dvorištu se jedan mladić se odmarao na ležaljci. Žoltren je primetio njegovu bledolikost. Mladić je rekao da je izašao iz bolnice, gđe su mu operisali limfne čvorove u nivou prepona. U maju je, oko Svete Trojice, pomogao svojoj susetki da otera pacove. Četiri dana kasnije, ta mlada žena je primljena u bolnicu Klod-Bernar.

Žoltren je bio siguran da je sluškinja umrla od bubonske kuge. Nije imao vremena za gubljenje. Mladić u ležaljci rekao je da su ga izujedale buve. Mora biti izolovan i zbrinut. Ozdraviće.

Ubrzo su otkrivena nova žarišta epidemije. U avgustu, dr Žoltren je imao 14 pacijenata iz naselja krpara u 19. pariskom arondismanu, nastanjenih u 44, rue d’Hautpoul. Novi front se otvorio u utvrđenoj zoni Sent-Uan /Saint-Ouen/ kada se saznalo za smrt trinaestogodišnje Mari Beden. Tog 10. avgusta četrdesetjednogodišnji doktor Eduar Žoltren prvi put u životu kročio je u jednu udžericu na čija vrata su bile pribijene krpe kako bi ukućane zaštitile od ledenog vetra. Bilo je veoma hladno za to doba godine.

„Teško nam je da opišemo u koliko bednom stanju je bilo to stanište“, zapisao je lekar. „Gomila đubreta oko udžerice i i na sve strane uginuli pacovi.“

Bolest hara duž utvrđenja u ovom naselju gde se nižu sklepane kućice, pune krpa i prljavštine u kojima ponekad živi šest ili sedam njih u istoj prostoriji. Zimi umiru od hladnoće. Leti kvase noge u vodi za pranje sudova i u smeću. Kroz ova naselja prolazi se tako što se preskaču pacovi koji žive tu - među ljudima.

Kliši, Levaloa i Sent-Uan – svi koji tu žive su krpari. Oko 20.000 ljudi u Parizu živelo je, manje ili više legalno, prema propisima prefekture, od onoga što pronađu u smeću. Viđani su kako za sobom vuku kolica, napunjena onim što sakupljaju: ostacima hrane, gvozdenih predmeta i tkanina, krpa, slomljenog posuđa, čepova...

Opasnost od plućne kuge

I dok se ova epidemija, danas poznata kao "krparska kuga", širila po drugim naseljima u kojima su takođe živeli krpari, lekari su pokrenuli kampanju vakcinacije kako bi zaustavili zarazu. Emil Ru, suosnivač Instituta Paster, lično je obilazio teren.

Zajedno sa Edouarom Žoltrenom i drugim lekarima, on uočava jedan paradoks: „Primećujemo da kada vide da se odnose leševi - svi stanovnici ovih naselja kažu da su spremni da se vakcinišu. Već sutradan, međutim, muškarci odbijaju vakcinu, strahujući da je bolna i da će zbog nje ostati nepokretni, navodno imali su problema posle vakcinacije protiv tifusa za vreme rata. Žene takođe, uglavnom izbegavaju i vakcinišu samo decu“.  Žoltren zaključuje : “Ukoliko jednom ponovo naiđe ova ista pošast – biće bolje da se odmah uvede obavezna vakcinacija“.

Može se zamisliti do koje mere je dr Alber Kalmet postao uznemiren kada je pročitao ove beleške. Sve dok vlasti zvanično ne priznaju bolest, lekari ne mogu da preduzmu prisilne mere.

Već su počeli da se plaše izbijanja plućne kuge, koja je još zaraznija od bubonske.

"Bubonska kuga ne prenosi se s osobe na osobu", objašnjava An-Sofi l Gern / Anne-Sophie Le Guern/, sadašnja direktorka Nacionalnog referentnog centra za kugu u Institutu Paster. "U nekim slučajevima bacil dopre do pluća, a onda se prenosi kapljično kada zaraženi pacijent kašlje i tako prenosi bolest  ljudima u svom okruženju", kaže ona.

Plućna kuga udara munjevito i gotovo uvek je smrtonosna. U ono vreme sumnjalo se na jedan slučaj plućne kuge: činilo se da je od ove bolesti preminula izvesna Ren Boalo, mlada 32-godišnja pralja. Arheo-zoolog Frederik Oduen-Ruzo /Frédérique Audouin-Rouzeau/, poznatiji široj javnosti pod imenom Fred Vargas, pokazuje u svojoj knjizi “Putevi kuge“ /“Les Chemins de la peste“/ , izdanje Tallandier, 2010, da je epidemija 1920. nastala isključivo zbog pacovskih buva u Evropi. To objašnjava da ovaj slučaj ima "odlike izuzetka".

Dezinfekcija i vakcinacija

Dr Alber Kalmet u svom kabinetu u Bulevaru Invalida /Boulevard des Invalides/ broj 64, vrši pritisak na vlasti da počnu da deluju. On traži da se evakuiše čitava zgrada u kojoj se nalazi jedno žarište epidemije i da se stanari izoluju, bilo tako što će biti premešteni u raspoložive vojne zgrade, bilo u pogodne barake, ako takve postoje.

Sve je ovo potrebno jer kuge se nije tako lako rešiti. Treba dezinfikovati podove jakim dezinfekcionim sredstvom “Cresyl“, izvaditi kocke iz kaldrmisanih trotoara i u slepim ulicama, kako bi se otkrili pacovi; treba krečom izbeliti zidove i sprovesti masovnu deratizaciju… A ukoliko je neku zgradu nemoguće dezinfikovati i potpuno očistiti – treba je uništiti.

Većinu tih preporuka usvojio je Pariski savet /gradski parlament/ 28. oktobra 1920. godine. Tokom čitave jeseni trajalo je dezinfikovanje, čišćenje, vakcinacija. Tokom 1920. i 1921. godine - vakcinisano je hiljadu Parižana.

Ukupno je 1920. godine od kuge obolelo 106 osoba, a 34 su umrle, navodi se u beleškama dr Eduara Žoltrena. Kuga je dugo opstajala: zabeleženo je 45 slučajeva između 1921. i 1934. godine. U decembru 1937. vlasti su još bile na oprezu. Pokrenule su proveru čim je stiglo upozorenje da je u Pariz iz Marseja vozom stigla jedna “sumnjiva“  žena.

"Bila je to gospođa koja je sa svojom ćerkom putovala iz Tunisa i koja je rekla da ima kugu", izjavio je lekar sledećeg dana novinarima, “Sve provere su pokazale da je gospođa lagala kako bi sedela sama  i imala na raspolaganju ceo kupe u vozu".

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...