Maj 1920. - kad je kuga pokucala na vrata Pariza (1)

Zineb Dryef, autor; priredila N. Jokić

Pre sto godina u nehigijenskim predgrađima glavnog grada Francuske pojavili su se slučajevi bubonske kuge. Izbila je epidemija i zdravstvena kriza
(ilustracija, naslovna strana magazina dnevnog lista Mond, posvećenog podsećanju na poslednju epidemiju j kuge u Francuskoj)

Pre sto godina u nehigijenskim predgrađima glavnog grada Francuske pojavili su se slučajevi bubonske kuge. Izbila je epidemija i zdravstvena kriza. U tekstu objavljenom u dodatku Magazin, pariskog dnevnika Le Monde, čitamo o tome kako su francuske vlasti prikrile od šire javnosti da se posle tri veka vratila bolest za koju se smatralo da pripada prošlosti, kako su neki senatori za zarazu optužili Jevreje, kako su bolesni izolovani, njihovi domovi dezinfikovani, vađena kaldrma radi deratizacije, kako je stanovništvo vakcinisano i kako je kuga opstala sve do 1934. godine odnevši ukupno 45 života.

Sigurno je bio lep nedeljni dan. Odrasli su se pripremali za pecanje i pili sveže vino uz Senu, deca su trčala pored vode. Porodica Rubieti (Rubietti) međutim nije bila te sreće. Tog 9. maja 1920. godine Rubietijevi su bili zarobljeni u svojoj maloj, raspadnutoj udžerici u Klišiju /Clihy/, u jednom od naselja u kome su stanovali krpari.

Ovaj crni pojas bede, širok dvesto pedeset metara, okružuje gradsko uvrđenje Pariza. Otac, krpar, iznenada je počeo da povraća ​​i drhti. Nekoliko sati kasnije, povraćanje i drhtanje obuzelo je i njegovog osmogodišnjeg sina.

Lekarkino otkriće

Pet dana majka, u sedmom mesecu trudnoće, bdila je nad njima najbolje što je mogla. Uzalud - 14. maja dečak je u besvesnom stanju hitno prebačen u bolnicu Bretono /Bretonneau/ u 18. pariskom arondismanu. Hirurzi su pokušali da ga izleče od sepse. Umro je 15. maja. Njegovo telo bilo je prekriveno plavim mrljama. Bubon je ispod desnog pazuha bio veći od oraha. Njegov otac preminuo je 16. maja, u bolnici Božon /Beaujon/ u Klišiju  posle hitne operacije zbog apscesa /limfne žlezde/ u predelu pazuha. Lekari su zaključili da je sepsa nastala zbog infekcije streptokokom.

Pedijataru Luju Ginonu /Louis Guinon/ iz bolnice Bretono nešto je bilo sumnjivo. Pregled sadržaja bubona poverio je šefu laboratorije Ivoni d Pfefel /Yvonne de Pfeffel/, koja je tada bila u svojim ranim tridesetim godinama. Na staroj fotografiji vidimo njeno odlučno lice, skriveno pod gustim smeđim kovrčama. Možda je preterivala u ozbiljnosti kako bi delovala stručno jer su u to vreme žene - lekari bile retkost. Sjajna studentkinja, bila je jedina žena koja se konkurisala na medicinski fakultet 1910. godine, da bi za desetak narednih godina izgradila sebi značajan ugled. Osim što je sarađivala sa pariskim lekarima, objavljivala je i rezultate svojih istraživanja u medicinskim časopisima.

U maju 1920, kad je Ivon d Pfefel podigla pogled sa svog mikroskopa, zamišljamo da je bila zaprepašćena. Ispitivanje je otkrilo, bez najmanje moguće sumnje, prisutnost Jersinovog /Yersin/ bacila: mali pacijent doktora Ginona umro je od kuge.

Bolest iz prošlosti

Tri godine ranije, 3. decembra 1917. godine, ova mlada žena zamenila je svou šeficu dr Etjen Mej /Etienne May/, koja je otišla na front, i pregledala je dete s istim simptomima koje je sada imao mali Rubieti. Punktiranje limfnog čvora otkrilo je i tada prisutnost Jersinovog bacila, ali bez drugih prijavljenih slučajeva ta je mogućnost eliminisana.

Kuga je 1920. smatrana za bolest iz prošlosti: činilo se nezamislivim da Pariz, posle tri veka, bude pogođen epidemijom kuge. Ovaj put Luj Ginon i Ivon d Pfefel odmah su upozorili vlasti: kuga se vraća.

Bilo je to pre sto godina. Ova kratka pojava kuge, nad kojom je brzo uspostavljena kontrola, nije odnela mnogo žrtava ali je imala odlike svih velikih epidemija: širenje straha među stanovništvom, poricanje ili ćutanje vlasti, izdvajanje bolesnih i, na kraju, neprekidna potraga za krivcima.

"Ova epidemija, poput one koja se dogodila u Marseju /Marseille/ 1919., izazvala je više straha nego štete, ali obe imaju snažnu simboličku vrednost", potvrđuje arheo-antropolog Mišel Sinjoli /Michel Signoli/.

Obe su se dogodile u Francuskoj izmučenoj Velikim ratom i španskim gripom. Sećanje na epidemiju kolere koja je 1884. pogodila Marsej još je bilo živo: tada je bila nametnuta potpuna blokada luke, što je upropastilo lokalnu privredu.

Vlasti želele da sakriju od javnosti pojavu kuge

"1919. i 1920. vlasti će, da bi izbegle paniku, lagati o tome kakva je situacija u zdravstvu", nastavlja Sinjoli. Vojne bolnice su u to vreme još uvek bile pune, posebno 1919. godine u Marseju, jer su pored ratnih ranjenika tu bili pridodati i bolesni od španskog gripa. Ako još i kuga dođe, biće previše…"

Treba zamisliti užas koji je kuga još uvek izazvala početkom 20. veka. Strah od njenog izbijanja bio je ogroman još od pandemije 1347.-1384., pa sve do one 1720. godine u Marseju.

"Na našim meridijanima nikada nije postojao bacil koji bi ubijao tako brzo i u tako velikim količinama", objašnjava Mišel Sinjoli. Samo u razdoblju 1348-1352. u Evropi je bilo više od 20 miliona žrtava.

Vlasti su 1920. želele da spreče da javnost sazna da je izbila kuga. Ovo tim pre što se, zahvaljujući radu Instituta Paster, znalo da kuga nije pala s neba. Znalo se da lekari neće stavljati maske s kljunovima, koje su postale najstrašnija oličenja smrti. Znalo se odakle dolazi bolest i kako se lečiti.

Poznavanje uzroka i prenosioca

Vođenje ove afere povereno je Alberu Kalmetu /Albert Calmette/ “čistom“ izdanku Instituta Paster. Lekar, odlikovan Legijom časti u 30. godini života, poznat po tome što je razvio vakcinu protiv tuberkuloze (BCG) - dobro poznaje bolest. U Sajgonu oko 1890. godine, gde je osnovao prvi prekomorski Pasterov institut, radio je zajedno s Aleksandrom Jersinom. Upravo dr Jersinu dugujemo otkriće bacila kuge 1894. godine, koji zato i nosi njegovo ime. U kasnim 90-im godinama XIX vekam ova dva lekara počeli su da rade na serumu protiv kuge.

I dok je na kraju tog veka glavna briga naučnika iz Pasterovog instituta bila da poboljšaju serum, četvrti član tima Pol-Luj Simon /Paul-Louis Simond/, hteo je da reši enigmu: kako pacov prenosi svoju bolest na ljude? Sumnjao je na buve. U februaru 1898. radio je u improvizovanoj laboratoriji u svojoj hotelskoj sobi u Karačiju, gradu koje je epidemija opustošila.

Naučnik je uneo buve u staklenu teglu u kojoj se nalazio bolesni pacov. Posle dvadeset i četiri sata, pacov je uginuo. U istu teglu zatim je uneo sasvim zdravog pacova. Posle četiri dana on se kretao kao da je pijan na način tipičan za bolesne od kuge. Autopsija je otkrila prisustvo bacila kuge u njegovom organizmu. Zarazio se, dakle,  buvama sa leša uginulog pacova. “Tog dana, 2. juna 1898, pomisao da sam otkrio tajnu koja je mučila čovečanstvo od kada se kuga pojavila na svetu, izazvala je u meni neopisivu emociju“, zapisao je naučnik, 

Obavezna izolacija bolesnih

U leto 1920. godine Alber Kalmet počeo je da prenosi ove nalaze pariskim lekarima. Sa 57 godina, bio je zamenik direktora Instituta Paster i predsednik tehničkog odbora Ministarstva higijene i socijalne pomoći, u to vreme tek osnovanog, bez moći i bez budžeta. Došlo je dotle da je Kalmet javno, preko štampe ukazao na "štetnost ekonomije". Upravo je ovaj lekar dobio zadatak da spreči širenja bolesti.

U jednom poverljivom pismu, sačuvanom u arhivu Instituta Paster, podeljenom svim zdravstvenim timovima i svim lekarima u Parizu, on opisuje simptome bubonske kuge, uvek iste: bubon, groznicu, glavobolju, jezik prekriven belim premazom, delirijum, nestabilan hod… Kako se ne bi gubilo vreme, Kalmet naređuje da se „sve upale limfnih čvorova u predelu pazuha i s groznicom moraju smatrati sumnjivim“ i da se za ispitivanje bilo kojeg „sumnjivog slučaja“ moraju nositi maske i naočare.

Potencijalnim pacijentima lekari moraju da nametnu izolaciju i da im ubrizgaju serume protiv kuge Instituta Paster kojima će ih gradske opštine i policijske stanice u Parizu besplatno snabdevati koliko god bude potrebno. Dr Kalmet insistira:

"Ako je potrebno, reći ćete pacijentu da je izolacija obavezna i da mora da se poštuje".

Dr Kalmet zahteva od lekara da poštuju "krajnje poverljiv karakter" pisma. Kako bi izbegli dizanje uzbune, vlasti ne govore o kugi, već o "bolesti broj 9". Dugo se verovalo da se taj misteriozni izraz odnosi na bolnički paviljon, paviljon broj 9, gdje su navodno zadržane žrtve kuge. Taj paviljon nikada nije postojao: vlasti su jednostavno označile kugu rednim brojem koji je zauzimala na popisu trinaest zaraznih bolesti čije je prijavljivanje bilo obavezno. Danas bismo govorili o "bolesti broj 21", njenim brojem na službenoj listi 33 bolesti navedenih po abecednom redu, čije je prijavljivanje obavezno.

 

Nastaviće se


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...