Pre 30 godina padali su komunistički režimi u Evropi

Milan Lazarević

Komunizam, najpre, oboren u Poljskoj - za okruglim stolom!
(ilustracija, Hiljade Poljaka na ulicama 11. jula 1989)

Opozicija i vlast u ovoj zemlji postigli aprila 1989, dogovor o slobodnim višestranačkim izborima koji su potom održani u junu.

Ništa slično dotad nije viđeno u zemljama tzv realsocijalizma. Poljski komunisti seli su 6. februara 1989. sa opozicijom za isti sto - okrugli, jer su simbolično svi tako bili na istoj strani, i diskutovali. Na čelu komunista bio je Mječislav Rakovski (Mieczyslaw Rakowski), poslednji premijer iz PURP-a (Poljska ujedinjena radnička partija, kako se u Poljskoj zvala lokalna mutacija komunističke partije) a opoziciju, u stvari, sindikalni pokret Solidarnost, koji je bio i politička stranka i uživao gotovo jednodušnu podršku naroda, predvodio je, ko bi drugi, njegov osnivač, legendarni brkati proleter Leh Valensa (Lech Walesa).

valensa-1989-

Leh Valensa

Promena – brže od očekivanje

Rakovski je, najpre, izbegavao okrugli sto o kome se govorilo još ujesen 1988. pa je tada i napravljen specijalni sto od osam metara u fabrici namještaja u Henrikovu (za njim se od 6. februara i sedelo tokom dvomesečnog dijaloga). Rakovski, bez sumnje najomiljeniji i najhrabriji poljski reformski komunista (umro je 2008.), pravio je šale da od okruglog mnogo više voli sto za gozbe, a onda je i on popustio, načelno ali iz pragmatskih razloga – komunisti nisu više mogli rešavati sve teže ekonomske probleme u koje je zemlja zapadala. U tome im je bila neophodna pomoć Solidarnosti, a na prvom mestu da više ne organizuje štrajkove i da postane konstruktivna opozicija – deo sistema. Ostalo je bila stvar pregovaračke tehnike.

Okrugli sto doveo je do legalizacije Solidarnosti, koja je deset godina bila ilegalna, i do raspisivanja prvih slobodnih izbora. Krajem aprila je postignut dogovor o raspisivanju višestranačkih izbora. Ti pregovori su, inače, izgledali kao da manje vode politički rivali, nego politički saveznici.

Stvari su išle mnogo brže od očekivanja tako da mnogi Poljaci gotovo nisu ni primetili da se već nalaze u drugom režimu. Na izborima u  junu, više nego ubedljivo, pobedila je Solidarnost – u gornjem domu Senata osvojila je čak 99 od 100 mesta, slični rezultati su bili i na glasanju za Sejm (donji dom) ali je tamo, u skladu s dogovorom sa okruglog stola, Solidarnost dobila 35 posto, tojest maksimalno koliko je, prema dogovoru, mogla dobiti.

Za prvog nekomunističkog premijera Poljske i, uopšte u istočnom bloku, izabran je Tadeuš Mazovjecki (Tadeusz Mazowiecki). Solidarnost je imala ogromni autoritet pa su za ono što je predlagala njena vlada bez gunđanja glasali i poslanici i senatori iz drugih stranaka.

„Mi smo još početkom 80-ih razmišljali o takvom koraku ali za to još nisu bile zrele prilike“, tvrdio je kasnije general Vojćeh Jaruzelski, koji je tada bio šef dršave. On ističe da su reforme bile nužne i to uz sudelovanje Solidarnosti. Uslov je bio da Solidarnost prestane da organizuje i podstiče štrajkove.

 „Znao sam da će svaka strana nastojati da  dobije što više za sebe ali, ipak, postignut je dogovor“, komentarisao je pred Prvi maj 1989. kratko Leh Valensa koji je kasnije, januara 1990. na predsedničkim izborima izabran za prvog postkomunističkog šefa poljske države.

mazovjecki-septembar-1989

Tomaž Mazovjecki, prvi postkomunistički premijer Poljske, septembra 1989.

Na heroje promena pada zaborav

Posle 30 godina Poljaci su prema ovim istorijskim dogadjajima i prvoj i to mirnoj promeni komunističkog režima u nekoj od zemalja socijalstičkog lagera u Evropi, reklo bi se - gotovo sasvim  ravnodušni.

„Poljaci su prihvatili promenu kao prirodni put, posle onog komunističkog-neprirodnog, i istorija  ih zato previše ne zanima“, objašnjava šefica Instituta za javna pitanja Lena Kolarska-Bobinska.

Institut je povodom prethodne, 20-godišnjice pada komunističkog režima, sproveo opsežno istraživanje u kome je Poljake pitao šta je, po njihovom mišljenju, dovelo do pada komunizuma. Na prvo mesto su ispitanici istakli, sasvim racionalno, Gorbačovljevu perestrojku, na drugo mesto - poljskog papu Jovana Pavla II, na treće zapadne zemlje, a tek na četvrtom je aktivnost tadašnje opozicije komunistima.

„Posebno su ravnodušni i bez skoro ikakvog odnosa prema tim događajima mladi ljudi kojima su, uglavnom, smisao i rezultati okruglog stola, nejasni. Onima koji kritikuju rezultate okruglog stola smeta najviše to što nije došlo do radikalnog raščišćavanja s prošlošću. A samo 41 posto Poljaka ocenjuju ove događaje pozitivno. Ta grupacija visoko ceni mirno rešenje, glatko i brzo predavanje vlasti, bez sukoba i krvi, komentarišu autori istraživanja.

Poljaci su poznati kao hrabar i samosvestan narod. Mnogi, međutim, ni danas i ne znaju da je komunizam prvo pao kod njih i da je u toj zemlji - u kojoj se tradicionalno istorija pisala, kako bi rekao njihov najpopularniji pisac Henrik Sjenkejevič (Henryk Sienkiewicz) „ognjem i mačem“ - komunizam pao civilizovano i dogovorno, gotovo akademski, za okruglim stolom.

Berlinski zid je pao tek ujesen 1989, ali su ga Poljaci prvi iz temelja potresli još početkom te godine, usred zime... Veliki doprinos ubedljivoj pobedi Solidarnosti na izbrima dao je novoformirani list Gazeta viborča (Wyborcza – tj izborna) koja je i danas perjanica slobodnog i objektivnog novinarstva u postkomunističkim zemljama

I na kraju recimo i ovo.

Od pada komunizma sve dosad, Poljska, koja je prethodno ekonomski najlošije stajala od svih zemalja sovjetskog bloka, imala je jak i stalan ekonomski rast, viši od svih dugih zemalja srednje i istočne Evrope. Bila je jedina zemlja EU koja je i periodu svetske ekonomske krize 2008-2009. očuvala ekonomski rast.

Kalendar promena u 1989.

Mađarska -  Vladini mađarski komunisti su najpre krenuli u raščišćavanje u svojim redovima pa su se početkom godine zvanično distancirali od grešaka svojih prethodnika. Ono što je u Poljskoj bio Rakovski, u Mađarskoj je bio Imre Požgaj (Poszgay). U junu su komunisti počeli da pregovaraju sa opozicijom i brzo i glatko se dogovorili o prelasku na pluralističku demokratiju koja se naslonila na već uvedene, dosta široke ekonomske slobode. Najmanje unutrašnih sukoba oko promene režima bilo je upravo u Mađarskoj koja je za sobom imala traumatično iskustvo iz 1956.  

Čehoslovačka – U januaru je policija rasturila demonstracije povodom 20-godišnjice spaljivanja Jana Palaha (Palach). U novembru, ubrzo po pada Berlinskog zida, brutalna intervencija policije protiv jednih mirnih demonstracija, koje su vlasti dozvolile, dovela je u drugoj polovini novembra do velikog ali civilizovanog i disciplinovanog  talasa protesta i pritiska u „plišanoj revoluciji“. Vrhuška je pristala već krajem meseca na pregovore sa stranački još neorganizovanom opozicijom (bila je okupljena u tzv Građanskom forumu) pa je postojeći komunistički parlament izabrao Vaclava Havela za novog šefa države i novu nekomunističku vladu.

Istočna Nemačka – Sve masovnije su ljudi bežali iz zemlje, okupirali ambasade Zapadne Nemačke u susednim zemljama i odlazili na razne načine u Zapadnu Nemačku, najčešće preko Mađarske koja je otvorila granice sa Austrijom. Bilo je to čuveno „glasanje nogama“. Ujesen su krenule sve veće i veće demonstracije i onda je 9. novembra konačno pao i Berlinski zid.

Rumunija – Komunistički režim, koji je nekad pokazivao znake demokratskih težnji, pretvorio se na kraju u krvavu diktaturu Nikolae Čaušeskua (Nicolae Ceausescu) i njegove žene Elene. Demonstracije su izbile sredinom decembra u Temišvaru i proširile se na celu zemlju, pretvarajući se u pobunu. Bračni par Čaušesku pogubljen je 25.12. 1989. Rumunija je Novu godinu dočekala u slobodi...

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...