ENGLEZI VRATITE ODNETO

Zamislite da niste bili u kući kad je pukla cev i nastala poplava, nanevši velike štete. Komšija, da bi spasao neke vredne stvari, koje su mu se sviđale, odnese to kod sebe da pričuva. Vi se vratite, tražite te stvari natrag, on vas najpre ignoriše, pa onda ucjenjuje kao što već bogatiji i jači umeju.

Akropolj

I onda, kada posle mnogo godina uspete da uspostavite nekakvu ravnopravnost i kada bi pravo i pravda trebalo da konačno pobede, moćni sused se seti da su te stvari već toliko dugo kod njega da nema smisla vraćati ih natrag! A i pokazalo se, uostalom, da vi sasvim dobro možete bez njih... I tako dalje, i tako odneto postane – defnitivno ukradeno i oteto. Upravo to se dogodilo Grcima s Britancima koji su im odneli iz Atine veliki deo nacionalnog, kulturnog blaga. Ta frustracija je duboko obeležila nedavnu veliku svetkovinu, feštu kakve dugo nije bilo u grčkoj metropoli, tom rodnom mestu evropske umetnosti, demokratije i mudrosti. Otvoren je novi muzej antičke umetnosti na Akropolisu, jedan od najlepših u Evropi. Desetine evopskih predsednika i premijera, kulturna elita „starog kontinenta“ okupila se na slavlju koje je zajedničko, evropsko.... Supermoderna zgrada koštala je 130 miliona evra a u njoj, na zidovima, u eksponatima, svuda opomena i zahtev britanskoj kraljici i vladi u Londonu da se odneto vrati.

Novi muzej u Atini

Poziv celom svetu da pomogne

„Otimanje tih dela je ne samo zločin protiv Grka nego i protiv celog čovečanstva, uključujući i Engleze“, rekao je na otvaranju Muzeja grčki ministar kulture Antonis Samaras.

„Na ovaj istorijski dan pozivamo celi svet: pomozite nam da dobijemo natrag mramorno blago kome je ovde mesto“, dodao je ministar na svečanosti na kojoj su bili prisutni svi iz velike evropske porodice, osim Britanaca, i mnogi gosti iz sveta.

Deo postavke u novom atinskom muzeju

Bio je tu i tu i Redžep Erdogan, premijer Turske koja je vladala Grčkom u ono vreme, pre 200 godina, kada je izvršen taj „odvratni akt varvarske pljačke“ (prema Grcima) odnosno „akcija zaštite kojom su kipovi spaseni od uništenja“ (prema Britancima). Lord Elgin, tadašnji britanski ambasador u Turskoj, odneo je najvrednije kipove iz Partenona, glavnog hrama na Akropolisu, i reljefe, isklesane u kamenu. Godine 1816. smešteni su u Britanski muzej gde se nalaze i danas...

Britanski muzej

„To nam je, takođe, ukrao Lord Elgin“, suvo nabraja Alekstis Choremi, bivša direktoska starog muzeja na Akropolisu i vodeći grčki stručnjak za kulturne spomenike, koja je provela novinare koz hram. U dubini muzeja koji do detalja verno kopira Partenon, pokazala je pet ženskih kipova. Jedno mesto među njima je prazno i na tom mestu svetli beli kvadar koji posetiocu kao da kaže: „Tu treba da je nešto, ali nije tu.“

Žute figure

„Skoro dve i po hiljade godina te statue su bile zajedno. Sada je jedna od njih u Londonu. To je, ipak, priznaćete apsurdno“, docira s pravednim gnevom kiria (gospođa) Choremi. Pet od šest – to, ipak, i nije loše s obzirom da je ukupno Grcima ostala jedva polovina umetničkog blaga iz Partenona.

Najvše toga nedostaje na najvišem spratu odakle je fascinantan pogled na goru u kojoj se rodila demokratija. Na velikom reljefnim pločama na celoj površini zidova hrama jašu konjanici, kreću se verske procesije, bogovi diskutuju između sebe, bore se među sobom mitološka bića.... I to u žućkastoj boji starog mramora, istesanog pre 2,5 hiljade godina, ili u svetlećoj beloj boji gipsa, simbolični odlivak koji zamjenjuje original.

...sa oznakama "BM"...

Smenjivanje boja – žućkaste i bele, nosi tu jednostavnu simboliku originala i kopije. Bele je čak i više a ako bi nekome nešto bilo nejasno, dva slova – BM - ispod njih upućuju da se originali nalaze u Britanskom muzeju, hiljadama kilometara odatle.

„Hoćemo da taj kontrast bude što jači, da se vidi da je to kopija i da se pokaže koliko original tu nedostaje“, kaže direktor muzeja Dimitrios Pandermalis i dodaje: „Bar se može videti koliko je varvarski bio taj čin“.

Grčka je gradnju tog muzeja, koji je na železno-betonskim stubovima podignut i nadneo se nad ostacima antičke Atine, planirala još pre 40 i više godina. Vođene su beskonačne diskusije o tome gde će biti muzej i kako će izgledati, niko dugo nije smeo da stavi tačku na sve to i donese odluke. Nije nikakvo čudo što je gradnja muzeja proglašena za najznačajaniji događaj u ovoj zemlji u prvoj deceniji novog mileniuma.

Velike građevine su uvek deo politike pa su Grci odlučili da iskoriste priliku i otvaranje muzeja pretvore u svetski događaj preko koga bi svet upoznali sa ovim sporom s Britancima i i pridobili ga na svoju stranu.

„Jedno od objašnjenja zašto nam ne vraćaju statue bilo je da nemamo adekvatan prostor u kome bi ih smestili. Od danas ni to objašnjenje više ne važi“, kaže ministar Samaris. A Britanci, pitaju novinari, šta oni na to? Ništa, tojest ništa neće vratiti...

Britanski muzej je zvanično saopštio da je statutaama kod njih dobro i da ih tu posetioci mogu sagledati u kontekstu drugih eksponata iz celog sveta. Između redova može se naslutiti stari britanski stav da ne vredi menjati stare principe. I da zato nema smisla vraćati natrag te kipove koji su kod njih toliko dugo....

„Na Akropolisu su nekad nastale najfantastičnije stvari na svetu“, zaključuje direktor muzeja Pandermalis. „Muzej će biti novi Akropolis, novi centar svetskog kulturnog blaga. I zato mora doći dan kada će se opljačkano vratiti na ovo sveto uzvišenje“.

Lord Elgin: varvar ili ljubitelj umetnosti?

Za jedne je varvar koji je opustošio ovo sveto mesto, za druge razuman i hrabar ljubitelj umetnosti koji je zaštitio veoma vredna umetnička dela od sigurnog uništenja.

Lord Elgin je zaista doslovno, prototip onog što se danas toliko često, pomodno naziva „kontroverzna ličnost“. Još ga je slavni Byron u jednoj svojoj pesmi ovekovečio kao odvratnog vandala. O tome kako je to tada zaista bilo i šta iz toga proizlazi za današnjicu, vode se i posle dve stotine godine strastvene debate. Nesumnjiva je faktografija da je Elgin bio na prelomu 18. i 19. stoleća britanski ambasador na Porti, tj u Turskoj koja je tada vladala Grčkom. Zahvaljući tome on je, kako se tvrdi, dobio dozvolu da odnese niz statua i drugih umetničkih dela iz svetih hramova na Akropolisu.

Friz izložen u Atini

Akropolis je zaista u tim vremenima bio veoma ugrožen. Naročito je ozbiljno oštećen bio 1687. kada je u jedniom ratnim sukobu pogođeno i potom eksplodiralo skladište turske municije koje je tu bilo smešteno. To je glavni argument Britanaca ze tezu da je u stvari reč o spasavanju a ne krađi umetničkih dela.

Od tada do danas istoričari se spore oko toga kakvu je to Elgin dozvolu imao od Turaka, da je nije možda izmislio ili je jednostavno uradio više od onoga što mu je tim papirima bilo dozvoljeno. Original dokumenta je nestao tako da se, ako je, naravno, ikad postojao, sada može tumačiti na razne načine, kako kome odgovara...

„Ali, Elgin nikakvu dozvolu nije imao. To je bar jasno“, energično insistira na grčkoj verziji gospođa Choremi, bivša direktorka muzeja Akropolisa. „Turci su mu dozvolili jedino da istražuje Partenon i pravi skice i crteže, ništa više“, tvrdi ona.

Bilo kako bilo, novi vlasnik (alias zaštitnik) tih umetničkih dela prebacio ih je u V.Britaniju ali je posle nekoliko godina zapao u finansijske teškoće pa je, ono što je „altrustički zaštitio“, prodao 1816. Britanskog muzeju za „lepe pare“ i to je tamo i danas. I čini se biće i dalje, dugo, osim ako se zaista nešto prevratno ne desi...

Jedan od britanskih argumenta jeste da Akropolis nije istorijski pripadao samo Grcima, nego su na njemu bile i rimske, vizantijske, krstaške, potom i turske tvrđave i da zato ti komadi mramora pripadaju, u stvari, svima tj celom svetu.

Argument je to, ne samo sa grčkog gledišta, na staklenim nogama, kao i ona generalizacija da kada bi se na sličnom principu vratila umetnička dela tamo odakle potiču svetski muzeji bi ostali ubrzo prazni.

Grke posebno ljuti predlog Britanskog muzeja da im statue privremeno vrati, a da se Grčka odrekne prava na njih i prizna da sada pripadaju Britaniji.

„Nije li to drskost“, pita indignirano Choremi dok vodi novinare kroz novi muzej i pokazuje im statute. Neki novinari su, kažu, imali utisak da te statue gledaju u posetioce sa nekim tajanstvenim osmehom, čak nekako - podsmešljivo, zbog onoga što su potomci ljudi koji su ih stvorili, između sebe zakuvali i stalno dalje zakuvavaju...