ČEŠKO TRANZICIONO ISKUSTVO

Šest godina nakon ulaska zemlje u Evropsku uniju, čak i mnogi evroskeptici ovde priznaju da je zemlja imala koristi, ne samo ekonomskih, od evrointegracije. Put u ujedinjenu Evropu nije bio ni lak ni brz – uprkos jasnom opredeljenju još od plišane revolucije 1989. godine kada se mislilo da će im biti potrebno svega par godina za pristupanje, reforme su potrajale 15 godina do punog članstva 2004. godine.

Glavni deo posla bio je obavljen za sedam godina, od potpisivanja Sporazuma o pridruživanju početkom 1995. godine, preko formalne prijave za članstvo 1996. godine, do decembra 2002. godine kada je zatvoreno poslednja poglavlja na samitu u Kopenhagenu. Sedam napornih godina reformi radi ispunjenja političkih zahteva za stabilnu demokratiju i ljudska prava, ekonomskih zahteva za tržišnu privredu, slobodan protok ljudi, robe i kapitala, kao i ekoloških uslova o zaštiti životne sredine.

Veliki reformatorski posao bio je moguć jer je češkoj političkoj eliti od početka bilo jasno u kom pravcu ide – i najokoreliji evroskeptici su znali da malena Češka, sa izvozno orijentisanom privredom, jednostavno ne može da ostane po strani evropskih integracija. To stabilno uviđa i 56 odsto Čeha.

Tri tipa reformi

Cela postkomunistička "nova Evropa" imala je pred sobom ogroman posao - da svoje planske privrede i institucije posle decenija totalitarnog sistema ponovo uvede u demokratsko i tržišno funkcionisanje.

U studiji Svetske banke iz 1999. godine o dometima tranzicije u Češkoj do tog trenutka, analiza je ukazala na tri tipa reformi.

Prvi - reforme koje Češka svakako mora da obavi, zbog sebe same. Pre svega ukidanje monopola u infranstrukturi, energetici, telekomunikaciji i saobraćaju, gde EU očekuje veću ulogu tržišta i privatnog sektora. Stvaranje institucionalnog i regulatornog okvira za slobodnu konkurenciju u tim oblastima privuklo je u Češku obimna strana ulaganja i povećalo konkurentnost. Samo u prvoj deceniji tranzicije u Češku su se slile 22,2 milijarde dolara direktnih stranih ulaganja. Na grafikonima je ogroman skok primetan od 1998. godine kada je postalo jasno da će zemlja sigurno ući u Evropsku uniju. Rekordna ulaganja od skoro 9 milijardi dolara su zabeležena 2002. godine kada su zatvorena sva poglavlja.

Inače, Češka je za razliku od nekih drugih zemalja u svojoj tranziciji krenula putem kuponske privatizacije, što se ispostavilo kao ćorsokak jer preduzeća na taj način nisu dobila efikasne vlasnike. Tako je Češka krajem 1990-tih ponovo stajala pred zadatkom da preduzećima nađe dobre gazde, a ne fondove koji su manipulisanjem ojadili desetine hiljada sitnih akcionara. Socijaldemokratski premijer kome je pripao taj zadatak, Miloš Zeman, kuponsku privatizaciju je opisao kao "krađu stoleća".

Drugi tip reformi su one koje je trebalo obaviti iako nisu bile neophodne za članstvo u EU. To je pre svega transformacija velikih preduzeća koja su, iz političkih ili socijalnih razloga, izbegla prvi krug privatizacije a i dalje su pravila gubitke i vukla celu privredu naniže. U ovaj tip reformi spada i oblast javnih finansija.

U treći tip reforme, neophodne da zemlja postane članica EU i postane deo jedinstvenog tržišta, spadala je i primena ekoloških standarda. U zemlji gde se na ekologe i danas ponekad gleda kao na dosadnu smetnju koja zbog svojih ptičica i zverčica remeti i poskupljuje biznis planove, usvajanje ekoloških normi izazivalo je žestok otpor i privrednika i običnih Čeha.

Danas se može reći da je ispunjavanje ekoloških standarda na duže staze donelo poboljšanje kvaliteta života, a i impuls turizmu. Bez usvajanja zakona o opasnim hemijskim materijama, upravljanju otpadom ili o kvalitetu goriva nema pristupa jedinstvenom tržištu ni za one zemlje, kao Norveška, koje formalno nisu u EU.

Pristupanje i ulazak u EU su za Češku bili najveći razvojni program, ostvaren i zahvaljujući tome što su vlade uspevale da prevaziđu strah od kratkoročne reakcije birača na narednim izborima. Češka je, kao i Rumunija, prvo imala pad BDP-a po glavi stanovnika na početku tranzicije, da bi onda reformama postigla pa i prestigla neke od starih članica unije. Sa 58 odsto od evropskog proseka na početku tranzicije, na preko 70 odsto pri ulasku a sada sa 75 odsto pretiče i neke stare članice.

Nije se obistinio ni jedan od evrobauka u "novoj Evropi" – kao na primer da će od ulaska u Uniju 1. maja 2004. godine plate ostati češke a cene skočiti na evropske.

To nivelisanje cena sa nivoa od 39 odsto proseka u EU (odnosno 36 odsto nemačkog proseka) iz sredine 1990-tih, išlo je vrlo postepeno, bez naglih skokova, a približavanjem standardu zapadne Evrope nastavlja se i danas.

Postepeni rast zarada je ostvaren uz srazmerno očuvanje vrednosti nacionalne valute, krune, koja je povremeno bila čak i precenjena. Kruna je jačala i zato što su, nakon stvaranja evrozone, spekulativni investitori videli češku i slovačku valutu i poljski zlot kao dobre prilke za investiranje.

Mukotrpni rad na usklađivanju zakona

Češka se, kao i ostali kandidati, bila obavezala na postepeno usklađivanje zakonodavstva sa propisima EU, još u svom Sporazumu o pridruživanju. U tom procesu je uklanjala prepreke slobodnom protoku roba, ljudi i kapitala, a istovremeno sebi otvarala put ka jedinstvenom tržištu EU. To je bio ogroman posao kojim je Češka iskazala jasnu rešenost da uđe u EU.

Tokom sedam dugih godina pristupnih pregovora Češkoj je, kao i ostalim kandidatima, prepušteno da odlučuje kojim tempom će ići i da li će iz nekih svojih političkih, ekonomskih ili socijalnih razloga primenu nekih propisa odložiti do samog ulaska u EU.

U toku približavanja, Češka nije morala da preuzme svih 12.000 tadašnjih evropskih propisa, zakona i smernica, već 8.500 koji su bili od značaja za proces integracije. Češka i EU su takođe prvo morale da procene koji su češki propisi već u skladu sa evropskom legislativom, a koji moraju da se prilagode.

I kod propisa koji su iziskivali usklađivanje, ostavljena je mogućnost prelaznih perioda, do trenutka učlanjenja u EU ili čak neko vreme nakon ulaska. Tako je Češkoj odobren prelazni period u osetljivoj oblasti zaštite životne sredine, pošto bi za zemlju bilo preskupo da odmah prihvati sva pravila, pogotovo o čišćenju otpadnih voda.

Takođe, zbog straha među Česima da će zapadnjaci - pre svega Nemci i Austrijanci - za male pare pokupovati njihove kuće, stanove i zemljište, Češka je dobila privremeno pravo da, u prelaznom periodu, ograničava strancima pravo da kupuju nekretnine.

U poslu usklađivanja sa evropskom legislativom, češkim vladama je najviše smetao sam parlament! Stari običaj čeških poslanika da predlažu tzv. amandmane prirepke - da u neki nevezan zakon, na primer o pušenju, ubace amandmane o izmenama veterinarskog zakona.

Češka je imala i veliki broj propisa u kojima se potkrala ozbiljna greška, pa su morali ponovo da ih menjaju. Usvajani su i takvi apsurdi da se državi, na primer, može staviti sudska plomba na imovinu i krene u zaplenu kulturno-istorijskih spomenika zbog navodnog duga Zavoda za zaštitu spomenika od svega 1.000 evra.

Dešavalo se i da češki poslanici, od zakona koje predloži vlada i koji su zaista u skladu sa Evropom, mogu napraviti nešto potpuno nekompatibilno. Vlada je tako 2000. godine bila prinuđena da uz sve predloge priloži i tabelu u kojoj se jasno navodi kako ta odredba glasi u evropskim propisima.

Veliki problem u celom procesu bila je i loša navika čeških vlada da sve što žele da proguraju u zakone, a očekuju žestok otpor opozicije ili građana, označe etiketom "bez toga ne možemo u Evropu".

Najslavniji propis u Češkoj iz grupe "mi ne bismo ali Brisel insistira", bio je predlog Ministarstva zdravlja da se krofne prodaju isključivo pakovane. Tek kada su neki građani pitali komesara za proširenje Gintera Ferhojgena da li je Evropa toliko dokona da mora da ispravlja krastavce i pakuje krofne, saznalo se da niko, ne samo u Briselu nego ni u postojećim članicama, nije za to čuo, a kamoli naredio da se krofne prodaju u celofanu.

"Verujte mi, ja nikada takvu gnjecavu, lepljivu krofnu upakovanu u celofan ne bih kupio", kazao je Ferhojgen.

Dodatna uslovljavanja, makar kao pokušaj

Kriterijumi za ulazak novih članica u EU, kako ih je na samitu u Kopenhagenu 1993. godine Evropa postavila, na papiru su bili jednaki za sve. Kada je reč o političkim, zapisano je da zemlje moraju da dostignu stabilnost institucija tako da budu garantovani demokratija, vladavina zakona, ljudska prava i da se poštuju prava manjina".

Iako su kriterijumi bili isti za sve, shvatanje demokratije je bilo rastegljivo. U pristupnom procesu Češke pojavili su se pokušaji da se za nju uvedu dva dodatna uslova, ali su stare članice ipak pazile da stvari ne odu tako daleko kao sa Hrvatskom, koju je zbog graničnog spora blokirala Slovenija, odnosno kao sa Srbijom zbog generala Ratka Mladića.

Prvi dodatni zahtev za Česku je došao iz Austrije, koja se svojevremeno sama odrekla nuklearne energije, pa je tražila da i Češka, ako želi u EU, mora zatvoriti svoju tek završenu nuklearnu elektranu, Temelin.

Temelin je blizu granice sa Austrijom ali je zahvaljujući umešnom posredovanju ,,stare Evrope", rešenje nađeno u tzv. procesu iz Melka, tako što je Češka dostavila garancije i izveštaje eksperata da je Temelin bezbedan.

Drugi zahtev stigao je iz Budimpešte - iako Mađarska još nije bila u Uniji ali je imala glasnu podršku Austrije. Zahtevano je da Češka i Slovačka ukinu Benešove dekrete, poratne zakone čehoslovačkog predsednika Edvarda Beneša koji su poslužili kao pravni osnov da se, uz blagoslov velikih sila, a po principu kolektivne krivice, iz Čehoslovačke proteraju sudetski Nemci - između 2,5 do 2,9 miliona ljudi, kao i deo Mađara iz Slovačke, uz zaplenu imovine.

I taj uslov je, ipak, skinut s dnevnog reda, delimično zahvaljujući Nemačkoj i njenom evrokomesaru za proširenje, Ginteru Ferhojgenu.

Političke kriterijume Češka je manje više ispunjavala već sredinom 1990-tih godina.

Evropa je takođe upozoravala Češku da diskriminiše svoje Rome ali taj problem, uprkos dobroj volji nekih vlada, nije rešen ni do danas, kada je Češka već šest godina u Uniji.

Nakon takvih iskustava ne iznenađuje da su češki zvaničnici, u vreme predsedavanja EU od januara do juna 2009. godine, govorili hrvatskim i srpskim kolegama da ih dobro razumeju i znaju kako im je kada im neko postavlja specijalne uslove.

Cena članstva i neuspesi

Zbog dugog pristupnog procesa, prvobitna poletna ideja slobode, demokratije, ljudskih prava i povratka ,,tamo gde nam je i mesto" postepeno je gubila snagu motivacije koju je imala u prvim godinama posle pada komunizma. Običan Čeh počeo je da gleda samo šta će mu članstvo konkretno doneti.

Češka privreda, kao izvozno orijentisana, okrenula se Evropi i svetu i pre učlanjenja u EU. Uprkos žalopojkama čeških izvoznika zbog navodno precenjene krune, statistika je pokazala da su itekako konkurentni na zahtevnim evropskim tržištima.

Ankete pokazuju da po pitanju posledica na privredu - zatvaranje domaćih preduzeća, gubitak radnih mesta, konkurencija strane robe, poskupljenja – negativne efekte članstva u EU vidi svega 8,6 odsto Čeha.

Najveći negativni efekat, prema anketi iz 2005. godine, za Čehe je osećanje da moraju da se podrede nečijim odlukama, da gube suverenitet i samostalnost. To je kao razlog navelo 30 odsto anketiranih.

U tome ih, od 2003. godine kada je došao na čelo države, glasno ubeđuje popularni predsednik Vaclav Klaus. Inače, on ih je kao nekadašnji premijer i prijavio za članstvu u Uniji.

Poslednjeg dana aprila 2004, godine, pred sam ulazak Češke u EU, Klaus je objavio da je to poslednji dan suvereniteta ove zemlje. On je svečano pristupanje Uniji 1. maja te godine opisao kao dan kada se "Češka rastopila u EU kao kocka šećera".

U ponoć 30. aprila, on nije bio na slavlju u Pragu već na planini Blanjik, u čijoj utrobi spavaju mitski češki vitezovi. Vekovima uspavana vojska će se, prema drevnim legendama, probuditi i pohitati u pomoć kada češkom narodu bude najgore.

Vitezovi su se oglušili na Klausov poziv i dalje mirno spavaju u stenama Blanjika, a među Česima raste podrška EU.

Iako njihov omiljeni predsednik odbija da okači zastavu EU na predsedničkom zamku Hradčani, Česi čak više veruju evropskim nego svojim institucijama i političarima. I nije presudno to što, prema nedavnoj anketi Evrobarometra, čak 55 odsto Čeha priznaje da ne razume kako Unija funkcioniše.

Poverenje u Evropski parlament ima 60 odsto Čeha, dok domaći parlament ima poverenje svega 15 odsto nacije.

Poverenje u češku vladu pokazalo je svega 37 odsto anketiranjih, dok poverenje Evropskoj komisiji ukazuje 59 odsto Čeha.

Tradicionalno evroskeptični Česi postaju tako sve veći Evropljani a članstvom svoje zemlje u Evropskoj uniji zadovoljno je dve trećine nacije, pokazala je ovih dana anketa agencije STEM.

Čak 73 odsto Čeha oseća da zaista pripada EU, iako tri petine veruje da mala zemlja kao što je njihova ne može imati aktivnu ulogu i nešto promeniti u Uniji.

Međutim, stepen zadovoljstva celom tranzicijom je imao velike oscilacije. Padao je na 50 odsto pristalica Unije u momentima kada se odlučivalo o daljem toku integracije - kada se dogovarao evropski ustavni sporazum koji je potom propao na referendumima u Francuskoj i Holandiji, kao i u drugoj polovini prošle godine kada se odlučivalo o ratifikaciji Lisabonskog sporazuma.

Verovatno najveći uspeh tranzicije i evrointegracije je u kultivisanju privrednih odnosa i poslovne klime. To je veliki dobitak za češkog potrošača koji se, inače, bojao da traži svoja prava. Reforme su donele više stranih ulaganja, modernizovale privredu i osposobile je za konkurenciju.

Uspostavljena je pravna država, mada ponekad spora i klimava. Ono što još nije uspelo je suzbijanje korupcije - Češka iz godine u godinu klizi na listi Transparensi internešenel i sa 45. mesta 2008. godine, prošle godine se našla na 52. mestu.

Članstvo u vreme globalne krize - korist ili šteta?

Ni evrooptimisti, ni evroskeptici, niti nezavisni analitičari ne mogu da se slože da li je Češkoj članstvo u EU pomoglo ili odmoglo u vreme svetske ekonomske krize. Glavni evroskeptik, predsednik Vaclav Klaus, oštro je kritikovao SAD ali i EU što ne prepuštaju da krizu reguliše "spasonosno" slobodno tržište a navodno je samo pogoršavaju državnim intervencijama.

Dežurni evrooptimista, bivši premijer i donedavni evrokomesar Vladimir Špidla kontrira: "Bez EU bila bi katastrofa, gora nego u vreme Velike ekonomske krize 1929. godine. Urušeni društveni i privredni sistem uvek nađe neku ravnotežu."

Dobro je što je Češka delila sudbinu EU, smatra Špidla, jer su političari u EU navikli da sarađuju i dogovaraju se. U suprotnom ne bi bilo moguće sprečiti rasulo banaka i odobriti neophodna sredstva koja su daleko iznad mogućnosti pojedinačnih država.

"Bez Evrope bi sve devalviralo i sve bi se raspalo jer koordinirana akcija ne bi bila moguća", upozorio je Špidla. Koordinirana intervencija SAD i EU sprečila je raspad finansijskog sistema, za razliku od 1929. godine kada se svako spasavao sam za sebe a na tuđ račun.

Izvesno je da je Češka, koja je predsedavala Unijom u prvom polugođu prošle godine, upravo zbog globalne krize postala najveći zagovornik tradicionalnih vrednosti Unije - slobode protoka ljudi, kapitala i roba, bez zatvaranja u nacionalne granice i protekcionizma.

Za recesiju i pad BDP-a u Češkoj od 4,3 odsto u prošloj godini nezavisni analitičari krive pretežno izvoznu orijentisanost češke privrede i to mahom na tržišta EU, uz pouku da bi Češka morala više da se okrene i trećim tržištima.

Mnogi krive i jednostranu orijentaciju češke privrede na automobilsku industriju, što nema nikakve veze sa EU. Kada su u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj nicale fabrike automobila i region pretvorile u "mali srednjeevropski Detroit", mnogi ovdašnji analitičari upozoravali su da to može da se vrati kao bumerang ako baš ta grana zapadne u krizu.

Susedna Poljska, takođe članica EU, zahvaljujući drugačijoj strukturi privrede, manjoj zavisnosti od industrije, bez orijentacije na samo jednu granu i tržištem četiri puta većim od češkog, ostala je i u globalnoj krizi u Evropi zelena oaza privrednog rasta od 1,7 odsto.

Daša Pavlović - dopisnica Bete iz Praga

Objavljeno 3.5.2010.