Februarska revolucija 1917. u Rusiji, Nikola Pašić i Krfska deklaracija

Andrej Šemjakin*

Zašto je u julu 1917. godine Pašić ipak krenuo putem zbližavanja sa Jugoslovenskim odborom, uspostavivši s njim zvanične kontakte, i drugo, da li postoji neka veza između ovog njegovog koraka i pada carizma u Rusiji?
(foto, Nikola Pašić - sedi, drugi s desna - sa knezom Arsenom, kraljem Petrom I i generalom Šturmom u Carskom selu 1910. godine)

Povodom stogodišnjice događaja koji se opisuju kao pad carizma u Rusiji, dr Andrej Šemjakin, istoričar iz Moskve, održao je 12. aprila 2017. u Matici srpskoj u Novom Sadu, predavanje koje donosimo u celini.

Krajem februara 1917. godine u Petrogradu se dogodila Druga ruska revolucija, kao rezultat duboke društveno-političke krize, izazvane umorom većine naroda od Svetskog rata, a osim toga Raspućinštinom, i prezasićenošću „atmosfere višeg prestoničkog društva samo ličnim interesima i intrigama, dok su se na frontu vodile očajničke krvave borbe“, kako je zabeležio očevidac te agonije Vasilij Nikolajevič Štrandman. Imperator Nikolaj II se, neočekivano lako i čak ravnodušno, 2. marta odrekao od prestola. Nežan otac u njemu je pobedio cara i hiljadugodišnja ruska monarhija se srušila kao kula od karata.

Sa druge strane, 7. jula iste godine na Krfu je, posle dugih pregovora članova vlade Kraljevine Srbije i predstavnika Jugoslovenskog odbora u Londonu, bila potpisana čuvena Krfska deklaracija, u kojoj se naglašavala zajednička težnja ka stvaranju jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević, zasnovane na vladavini zakona i ravnopravnosti „tri plemena jednog naroda“. Postavlja se pitanje zašto je srpski ministar-predsednik Nikola Pašić tek tada stupio u zvaničan kontakt sa organizacijom jugoslovenskih emigranata iz Austro-Ugarske? I, sledstveno, da li je postojala neka veza između ova dva događaja?

pasic krfska

I još jedno pitanje, vezano neposredno za deklaraciju. Da li je ona ideološki dokument, koji je nastao kao posledica obostranog i iskrenog opredeljenja za nacionalno-državni „suživot“, ili je njeno potpisivanje –čisto taktički korak koji je trebalo samo da obezbedi trenutne interese? Ovo pitanje, kako se nama čini, zaslužuje posebnu pažnju, jer se i kod jednog istog autora ponekad susreću različite ocene. Tako je, na primer, Jovan Jovanović-Pižon u knjizi „Borba za narodno ujedinjenje“, objavljenoj 1935. godine (odnosno kada su rezultati te borbe bili odavno i dobro poznati), pridao deklaraciji „značaj jednog ustava buduće ujedinjene države“. Sa druge strane, u svom dnevniku i telegramima regentu Aleksandru Karađorđeviću iz 1917, kada ne samo da se sudbina jugoslovenskog pokreta još nije mogla predvideti, već je i sam ishod rata (od kojeg je ona zavisila) bio neizvestan - on ju je objasnio kao „samo jedan program“, „na kome treba produžiti rad“ i koji „zahteva svakojaku dopunu“ i „konkretisanje“. 

Za objektivnu ocenu Krfske deklaracije veoma je važno pokazati pravi odnos prema njoj njenih potpisnika – Nikole Pašića i Ante Trumbića, predsednika Jugoslovenskog odbora. Za njih dvojicu nemački istoričar Holm Zundhauzen u svojoj „Istoriji Srbije“ je istakao: „Pašić Krfsku deklaraciju nije shvatao kao pravno obavezujući dogovor, a Trumbić je u njoj video Magna kartu jugoslovenskog ujedinjenja“. Za Pašića je sve u redu, za Trumbića sumnjamo, a zašto – to će se videti u nastavku...

Svesni smo da su se svim pomenutim problemima bavili mnogi naučnici u prošlosti i sadašnjosti: Milada Paulova, Jovan Jovanović – u periodu međuratne Jugoslavije; Dragoslav Janković, Bogumil Hrabak, Bogdan Krizman, Dragovan Šepić, Nikola B. Popović, Đorđe Stanković, Jurij Aleksejevič Pisarev – u SFRJ i SSSR. Ali mi smo se ipak odlučili da se njima ponovo vratimo, jer su se u poslednje vreme pojavili novi izvori, pre svega memoarskog karaktera: dnevnik J. Jovanovića-Pižona, uspomene člana Jugoslovenskog odbora Nikole Stojanovića, beleške generala Svetomira Đukića. Posebno su za istraživače dragoceni svakodnevni zapisi Jovana Jovanovića – u periodu 1916-1918. poslanika Srbije u Londonu, a zatim istoričara - u kojima se možda na najprecizniji način prikazuje pravi odnos Pašića prema Krfskoj deklaraciji. U vezi sa tim neće biti izlišno da se ovde navede ocena patriotizma Jovanovića-Pižona, koju je dao njegov prezimenjak – političar i intelektualac Dragoljub Jovanović: „Taj patriotizam je najpre bio srpski, vrlo srpski. Ali se on kod njega popeo do jugoslovenskog, što nikad nije kod starog Pašića“. I zato, čim dalje – tim sve više, Jovan Jovanović se nije slagao sa politikom svoga šefa. To je istoriografski značajno, jer u dnevniku odsustvuje njegova glorifikacija, koje dosta često ima u drugim publikacijama. Ovde se samo beleže razgovori poslanika i predsednika ministarskog saveta u Londonu za vreme Pašićevih dolazaka na obalu Temze. I to vrlo detaljno. Ali, idemo redom, počevši (radi celovitosti izlaganja) malo izdaleka.  

                                                                        *   *   *

 Dobro je poznato da je srpska vlada prvi put „jugoslovensko pitanje“ postavila već decembra 1914. u Niškoj deklaraciji, koja je za glavni ratni cilj Srbije proglasila „oslobođenje i ujedinjenje sve naše neoslobođenje braće Srba, Hrvata i Slovenaca“.

To pitanje je imalo svoju predistoriju.

Krajem XIX i početkom XX veka predstave o „narodnom jedinstvu“ Srba, Hrvata i Slovenaca bile su već dosta rasprostranjene u krugovima jugoslovenske inteligencije. U srpskom društvu „jugoslovenska ideja“ postaje popularna posle Majskog prevrata 1903. godine. Sa ovim je u neposrednoj vezi i širenje između srbijanskih intelektualaca i studentske omladine formule „Srbija je Pijemont jugoslovenstva“.  

Za razliku od njih, predstavnici hrvatske i slovenačke inteligencije su smatrali mogućim ujedinjenje Jugoslovena u okviru Habsburške monarhije, ako oni budu dobili ista politička prava koja su uživali Nemci i Mađari. Stoga su zahtevali zamenu dualističkog sistema austro-ugarsko-jugoslovenskim trijalizmom. Nemali broj njih je pozdravio okupaciju, a zatim i aneksiju Bosne i Hercegovine, videvši u tome jačanje jugoslovenskog faktora u monarhiji i početak njene unutrašnje reorganizacije, dok su mnogi Srbi-prečani sa neskrivenim simpatijama gledali u Beograd.  

Ali i pored svega toga, treba naglasiti da su se razgovori o „jugoslovenskom jedinstvu“ vodili pre 1914. godine uglavnom u krugovima inteligencije i studenata. U hodnicima vlasti o tom pitanju nije se glasno govorilo. Prioritet je davan hitnijim pitanjima – uključenju novih teritorija na jugu (pripojenih tokom Balkanskih ratova) u državno-političko polje Kraljevine i regulisanju odnosa s Crnom Gorom, kada su dve nezavisne srpske države dobile zajedničku granicu. O tome, koliko su za Pašića bili važniji pregovori o zbliženju Srbije i Crne Gore u poređenju sa apstraktnim parolama jedinstva Jugoslovena, pisao je i ruski poslanik u Beogradu Nikolaj Henrihović Hartvig. Obaveštavajući Peterburg u aprilu 1914. o početku dijaloga, on je istakao da je „Pašić želeo da ostavi po strani sve brige o ´još neoslobođenoj srpskoj braći i celom jugoslovenstvu´ i da razmisli o merama, koje bi što jače povezale jednokrvne narode (Srbe i Crnogorce)“.

Očigledno je, dakle, da je čak i pored činjenice da je javno mnjenje sve više „naginjalo“ ka jugoslovenskoj ideji (što se pojačalo posle pobeda u Balkanskim ratovima), Pašić u svojoj politici davao prednost rešenju, da ih tako nazovemo, unutrasrpskih problema. Jugoslovenska perspektiva je za njega bila daleko iza „svesrpskog“ horizonta. U pravu je Miloš Ković kada kaže da je „Jugoslovenska politika bila (…) u tom trenutku najmanje značajan oslonac srpske spoljne politike. Tek će joj budućnost dati posebnu važnost“.

                                                *   *   *

 Ali, ponovićemo to, početkom rata Srbi su postavili „jugoslovensko pitanje“ na dnevni red. Ipak, u uslovima oružanog konflikta ono je zavisilo od vojno-političke situacije. Moguće je čak govoriti o njegovom direktnom korišćenju u političke svrhe. Nije tajna da je u borbi sa Austro-Ugarskom srpski premjer računao na njene jugoslovenske podanike kao na potencijalne saveznike, svojevrsnu „petu kolonu“ u nemačko-mađarskoj pozadini. Prema rečima njegovog sekretara Milana Gavrilovića, deklaracija o vojnim ciljevima Beograda je zadobila opštejugosloveski karakter tek nakon što su Pašića ubedili da je ona „čisto vojno sredstvo: da oslabi moral Hrvata i Slovenaca u austrougarskoj vojsci“...   

Predstavnici austro-ugarskih Jugoslovena nisu ostali po strani od proklamovanih stavova vlasti Kraljevine. Početkom maja 1915. godine u Londonu je osnovan Jugoslovenski odbor, na čije je čelo stao Ante Trumbić, Hrvat iz Dalmacije. Oslanjajući se na ideju „narodnog jedinstva“ Srba, Hrvata i Slovenaca, članovi Odbora su se izjasnili za poraz Austro-Ugarske u ratu i ujedinjenje svih jugoslovenskih oblasti sa Srbijom u jedinstvenu državu. Takva stremljenja su bila zasnovana na strahu od moguće germanizacije i mađarizacije, kao i želje da se unutar ujedinjene države konsoliduju sve do tada podeljene hrvatske i slovenačke zemlje. Poslednji uslov je bio odlučujući.

Jugoslavenski_odbor-

Jugoslovenski odbor, Pariz, 1916. gornji red sleva: Niko Županič, Ćiro Kamenarović, dr Milan Srškić, dr Nikola Stojanović, dr Franko Potočnjak, Jovo Banjanin, Frano Supilo, Dušan Vasiljević; donji red slijeva: dr Julije Gazzari, prof. Pavle Popović, dr Ivo de Giulli, dr Bogumil Vošnjak, dr Ante Trumbić, dr Hinko Hinković, Ivan Meštrović, dr Josip Jedlovski

Prema rečima Ante Trumbića, zabeleženim u dnevniku J. Jovanovića, „svi ovi glavari (Hrvata i Slovenaca) su da idu sa Srbijom, ako se sve teritorije hrvatske i slovenačke ujedine“. O takvoj Trumbićevoj zamisli je pisao i Nikola Stojanović: „Trumbić je verovatno imao, kao što je docnije priznavao, osnovnu ideju da Hrvate okupi u jednoj državi, a to je, prema političkoj situaciji, moglo biti samo u Jugoslaviji“. Još radikalniji je bio jedan od vodećih učesnika jugoslovenskog pokreta (jedno vreme član Londondskog odbora), Frano Supilo. „On hoće da očuva, po svaku cenu, jedinstvo hrvatsko (…); on i njegovi jednomišljenici hoće da se plebiscitom reši sudbina svih jugoslovenskih zemalja koje su bile pod Austro-Ugarskom. Ma na koju se stranu odlučile, bilo za Austriju bilo za Srbiju, on hoće da su te zemlje zajedno“ – tvrdio je Nikola Stojanović i rezimirao: „Stvar je razumljiva, sa čisto plemenskog i užeg stanovišta“, ali „pravo jugoslovensko gledište to sigurno nije“. U razgovoru sa Pavelom Nikolajevičem Miljukovim kao članom delegacije Državne dume u Londonu, Supilo je direktno izjavio (početkom 1916.) „da bi se Hrvatska, kad bila slobodna izjavila protiv sjedinjenja sa Srbijom“.

Istaćićemo te nove momente – Austrija kao tada još moguća forma rešenja jugoslovenskog pitanja, ali s obaveznom „integralno-katoličkom“ opcijom unutar njega, i Miljukov kao alternativni zvaničnom ruskom MID-u spoljni faktor, kod koga apeluju pristalice ovakve koncepcije „oslobođenja“ Jugoslovena. Pomenutih motiva još ćemo se dotaći.  

Obraćajući pažnju na krajnji utilitarizam pristupa hrvatsko-slovenačke „unionističke“ emigracije u Evropi potencijalnom ujedinjenju s Beogradom, možemo govoriti o objektivno privremenom karakteru njenog saveza sa srpskim vlastima. Tu osobinu iza glasnih izjava o „bratstvu i jedinstvu“ je već odavno primetilo pronicljivo oko ruske diplomatije. Konzul u američkom Pitsburgu Georgije Čirkov je obavestio rusku ambasadu o jugoslovenskom kongresu koji se sastao tamo 1916. godine i koji je ujedinio severnoamerički element emigrantskog pokreta Srba, Hrvata i Slovenaca oko ideje oslobođenja i stvaranja jedinstvene države u svom evropskom zavičaju. Opisujući člana Jugoslovenskog odbora, američkog Hrvata Antu Bjankinija kao „ubeđenog i veoma aktivnog pobornika ideje oslobođenja Jugoslovena od austro-mađarskog starateljstva“, konzul je iz razgovora s njim stekao „utisak suštinske pretežnje njegovih ubeđenja na onu stranu koja primetno odstupa od potpunog jedinstva Jugoslovena“, u stranu „krajnje nacionalnih stremljenja hrvatsko-slovenačke grupe“. Ruski posmatrač je primetio i opšti „uzdržan odnos prema Srbiji, koji je dominirao u ovdašnjem jugoslovenskom pokretu“, kao i „negativnu reakciju tamošnjih Srba“, koji su smatrali da tu uzdržanost treba pripisati „isključivo pritisku Hrvato-Dalmatinaca, koji samo uspešno koriste Srbiju“.

Utiscima Čirkova pridodaćemo i odlomak iz izveštaja ruskog poslanika u Buenos-Ajresu Evgenija Štejna od 21. novembra 1916. gde je on izvestio o opasnosti od raskola u jugoslovenskoj zajednici Argentine (odnosno već na trećoj emigrantskoj platformi!), jer mnogi njeni pravoslavni članovi „sumnjaju u Centralni Jugoslovenski Odbor u Londonu koji usmerava ceo svesrpski pokret ka svojim sebičnim planovima u korist samo jedne Hrvatske i uopšte austro-ugarskih zemalja i koji je u nekakvoj igri žmurki s sadašnjom zakonitom srpskom vladom“. Ruski diplomata je bio u pravu. Krug se zatvorio!..

Ne čini se neobičnim što je, imajući u vidu takvu (partikularnu) „jugoslovensku“ liniju Hrvata i Slovenaca, između njih s jedne i „Srbijanaca“ s druge strane, u uslovima javno izražene volje za jedinstvom, od početka postojalo skriveno suparništvo po pitanju – ko će biti hegemon ujedinjenja i kakav treba da bude njegov model? To suparništvo je, inače, imalo veoma duboke korene, koji su izbili na površinu početkom proleća 1916. kada je Srbija bila okupirana, a njeni kralj, regent, vlada i ostatak vojske nalazili se u izgnanstvu na Krfu. Prema tome, od sada, po mišljenju rukovodstva Jugoslovenskog odbora, Kraljevina i jugoslovenske oblasti Austro-Ugarske bile su jednake po svom političko-pravnom statusu. I u takvim uslovima njegove ambicije su znatno porasle, o čemu svedoči „Naknadni memorandum Jugoslovenskog odbora“, predat francuskim vlastima 13. marta 1916. godine. U njemu su članovi Odbora tražili da ga Antanta prizna u svojstvu političkog organa, ravnopravnog po težini i značaju srpskoj vladi, što bi lišilo Srbiju funkcije jedinog jugoslovenskog „Pijemonta“. Osim toga, kao centar ujedinjenja saveznicima se nudio umesto Beograda već Zagreb. U intervjuu francuskom listu „Eko de Pari“ 20. marta Trumbić je ponovio svoje zahteve o davanju Hrvatskoj statusa drugog „Pijemonta“, u vezi sa čim je posebno istakao da „nema više slobodnih Srba i takvih Srba, Hrvata i Slovenaca, koje bi tek treba osloboditi“.

pasic-Trumbic-

Nikola Pašić i Ante Trumbić (snimljeno oko 1918.)

Ovde treba napomenuti da je srpska vlada u Niškoj deklaraciji jednim od glavnih ciljeva (pored „ujedinjenja“) proglasila upravo „oslobođenje“ austro-ugarskih Jugoslovena i to svojim snagama; i tokom rata (a posebno u periodu od 1917. do 1918. godine – odnosno posle Februarske revolucije) tražila je od Antante da ona prizna tom njenom cilju međunarodni legitimitet. Kako je istakao Nikola Stojanović, „Pašić želi rešenje jugoslovenskog pitanja na osnovu prava, koje bi saveznici priznali Srbiji da oslobodi jugoslovenske krajeve“.   

Zbog svega toga, koraci hrvatskih i slovenačkih političara nisu radovali srpskog premjera koji je interpretirao ulogu Jugoslovenskog odbora na potpuno drugi način i nije želeo da prihvati tu emigrantsku organizaciju kao „legitimnog“ predstavnika austro-ugarskih Jugoslovena. Smatrajući „starateljstvo“ nad Srbima, Hrvatima i Slovencima Dunavske monarhije prerogativom državnog vrha Srbije, on se duže vreme uzdržavao od uspostavljanja bilo kojih ozbiljnih veza sa Trumbićem.

I ovde se mi vraćamo na pitanja koja su postavljena na početku – prvo, zašto je u julu 1917. godine Pašić ipak krenuo putem zbliženja sa Odborom, uspostavivši s njim zvanične kontakte, i drugo, da li postoji neka veza između ovog njegovog koraka i pada carizma u Rusiji?...

Postoji i to najneposrednija!

                                                *   *   *

Pre Februarske revolucije srpski lider je bio duboko ubeđen da je upravo Rusija ta koja može na kraju rata da postavi pred saveznike austro-ugarsko pitanje (da li će biti Habzburške monarhije ili ne i, ako hoće, u kojoj formi) i da pritom zaštiti interese Kraljevine, jer kao što je rekao u Narodnoj skupštini već jako davno: „Mi znamo, da srpskom elementu na Balkanskom poluostrvu ne preti nikakva veća opasnost no jedino od Austro-Ugarske, i da nas može u tome samo Rusija braniti, jer u tome brani i svoje interese.“ Zbog toga i nije ni želeo da se tada vezuje nikakvim obavezama i obećanjima prema Jugoslovenskom odboru, smatrajući ga pre svega kao jednu propagandističku strukturu srpske vlade i služeći se pri tome italijanskim i rumunskim modelom, kada su matične zemlje i njihove vlade predstavljale saplemenike iz Austro-Ugarske... Tim pre da su sva pitanja o budućim odnosima Srbije i Rusije bila regulisana tokom poslednje Pašićeve posete Petrogradu u proleće 1916. godine („Utisak, da ni u jednom pitanju nema sa ruske strane teškoća“), a poštovanje prema njemu i njegov prestiž dostigli su tamo vrhunac. Kako je početkom 1917, posle povratka iz Rusije, konstatovao član Jugoslovenskog odbora Franko Potočnjak, da „od svih srpskih diplomata samo jedan Pašić uživa u Rusiji neograničeno poverenje“.  

Kada je pak ona faktički „izašla iz igre“, odnosno „od kada je ruski glas izgubio svoju težinu i značaj u rešavanju međunarodni problema, postalo je očigledno“, pisao je Pašić regentu Aleksandru avgusta 1917, „da se naši ostali saveznici: Francuska, Engleska, a posebno Italija, ni najmanje ne staraju o srpskim interesima“. 

Šta je Srbima preostalo u ovoj situaciji? Samo jedno – slediti savet svog predstavnika pri francuskoj Vrhovnoj komandi, generala Mihaila Rašića, upućen istom Aleksandru Karađorđeviću 20. marta 1917. godine: „Ne treba se varati Vaše Visočanstvo, sad kad nemamo potporu u velikom autoritetu Ruskog Cara Nikole, moramo se sami potruditi“. I Pašić je morao da, bukvalno u hodu, što pre menja dotadašnju politiku – u Jugoslovenskom odboru je bio pronađen novi saveznik, a Krfska deklaracija je imala za cilj da pred vladama Antante postavi austro-ugarsko pitanje već u ime novog političkog tandema. „Ovu deklaraciju je, po zajedničkom sporazumu“, pisao je očevidac događaja Nikola Stojanović, „srpska vlada dostavila savezničkim vladama i tim je zvanično postavljen zajednički jugoslovenski (to jest austro-ugarski) program.“ 

I ovde se ponovo pitamo: a zašto novi („demokratski“) režim u Petrogradu nije odgovarao srpskim vlastima i lično Pašiću ili zbog čega, kako bi rekao Jovan Jovanović, „na Ruse se više ne može sa pouzdanošću računati“.

pasic-karik-berlin-s

Nikola Pašić na karikaturi u berlinskoj štampi 1912. je predstavljen kao „ Pašić skitnica“ koji prosi za „veliku Srbiju“

Prvo, sama figura ministra inostranih dela Privremene vlade Pavela Miljukova nije mogla da ne izazove strahovanje kod srpskog premjera, jer je taj prozapadno orijentisani vođa ruskih liberala (kadeta) bio otvoreni bugarofil i srbofob, što se pogotovo jasno videlo tokom Balkanskih ratova. Stoga je potpuno razumljivo da su odnosi između dva političara bili jako hladni – Pašić je odbio da primi Miljukova 1913. godine, kada je on došao u Beograd u sastavu misije fonda Karnegi. Osim toga, srpski lider se bojao da će šef diplomatije nove Rusije preduzeti izvesne mere kako bi obezbedio izlazak Bugarske iz rata sa svim okupiranim makedonskim teritorijama! Iako je u razgovorima sa srpskim poslanikom u Petrogradu Miroslavom Spalajkovićem, ministar odbacivao to, činjenice govore drugo. Tako je Nikola B. Popović u svojoj monografiji objavio podatke o tajnim kontaktima Bugara i Rusa u Švajcarskoj i Norveškoj i s pravom zaključio da su „strahovanja srpske diplomatije da će Miljukov nastaviti bugarofilsku politiku bila opravdana“. I Jovan Jovanović je zabeležio u svom dnevniku istu misao: „Miljukov je bio čovek, koji ima svoj program u svetskoj, ruskoj i balkanskoj politici. Balkanska politika: „Maćedonija – Bugarskoj“, a Srbi i Hrvati u jednu državu“.  

Još jednu stvar treba napomenuti u vezi sa Pavelom Nikolajevičem i to u kontekstu odnosa srpske vlade i Jugoslovenskog odbora. Da bismo ih opisali, ponovo ćemo citirati memoare informisanog i pronicljivog Nikole Stojanovića: „Koliko je za Pašića bilo nezgodno, toliko je za Trumbića zgodno, što bi se jugoslovensko pitanje raspravljalo bez učešća carske Rusije, na koju se Pašić do sad jedino oslanjao“. Miljukov (zapadnjak, liberal i srbofob) je ovde za Odbor pravi pronalazak! Nije mu uzalud Supilo, čestitajući stupanje na dužnost ministra inostranih dela Rusije, dao sledeće komplimente: „Ponosu i prvaku intelektualaca cjeloga Slavenstva, poborniku i mučeniku za narodna i čovječja prava, velikome duševnome arhitektu nove svježe Rusije; učitelju i vođi mladih i budućih generacija Rusa i ostalih Slavena; velikome prijatelju i zagovorniku Hrvata, njihovom milom savjetniku i gostu; prijatelju i budućem uspostavitelju i pokrovitelju sporazuma, mira i ljubavi među svima balkanskim Slavenima“. Tako čoveka ne veličaju bez razloga.

Drugo. Srbe je veoma razočaralo slabljenje februarskog režima kao globalnog vojnog faktora, što je svima postalo očigledno nakon potpunog poraza julske ofanzive „demokratizovane“ ruske vojske. A upravo od stanja vojnog potencijala Rusije je direktno zavisilo konačno rešenje srpskog ili jugoslovenskog pitanja. Nije slučajno što je još u aprilu 1916. godine u vreme njegove posete Petrogradu, kadetski list „Reč“, postavivši pitanje o „granicama buduće srpske teritorije“, ukazivao: „Koliko je jasno načelno rešenje tog pitanja – u širokim granicama etnografskog rasejanja srpskog plemena, toliko je nejasno njegovo praktično rešenje. Ono u potpunosti zavisi od naših vojnih uspeha, pre svega opštih, a zatim i onog na Balkanu“.     

Treće. Negativna osećanja na Krfu je izazvalo jačanje socijalističko-pacifističkog krila u ruskom revolucionarnom pokretu tokom 1917. godine, što nije mogla da ne uzme u obzir Privremena vlada (makar na rečima). I zbog toga, kada je ona tog leta, preko ministra spoljnih poslova Mihaila Tereščenka, koji je zamenio Miljukova, predložila da se saveznički ugovori revidiraju, shodno principima koje je istakla Ruska revolucija, time je, kako se nama čini, ovaj predlog postao jednim od važnih motiva potpisivanja Krfske deklaracije.

O tome svedoči i strogo poverljivi telegram Jovana Jovanovića iz Londona, koji je poslao srpskoj vladi 26. juna (dakle, već tokom rada Krfske konferencije): „Vlada ruska navaljuje sve više da se izvrši revizija svih ugovora savezničkih, zaključenih za vreme rata. Svi osim Italije pristaju na to. S obzirom na tu okolnost, na držanje Italije prema nama i uopšte na manevre Austro-Nemačke u pogledu mira bez aneksije i oštete ratne, na potrebu da ne ostane nikakva sumnja kod naših saplemenika o politici Srbije, na nepredviđene eventualnosti rata, koje mogu nastupiti iznenadno, potrebno je izaći što pre pred naše saveznike otvoreno sa našim gledištem kako u pogledu ciljeva, tako i sa našim zahtevima i celim problemom našeg ujedinjenja.“ Zanimljivo je da je već 10 dana posle prijema depeše Krfska deklaracija bila potpisana!  

Inače, Jovan Jovanović je još u septembru 1916, obraćajući se princu- regentu, predlagao da se smesta u vidu preciznog programa formuliše ceo kompleks jugoslovenskih pretenzija Srbije: „Potrebno je imati gotov projekat za ujedinjenje (oblik vladavine, političke ustanove i prava, vera, jezik i td.), kako bi ga primile sile Sporazuma pre nego se sastane Kongres za mir, jako smo daleko od njega“. Nikola Pašić tada nije obratio pažnju na ovaj predlog, i tek je u aprilu 1917. godine (dakle, opet posle ruskog februara-marta!) pozvao članove Jugoslovenskog odbora na konferenciju na Krf. 

Ali vratimo se pomenutoj depeši. O čemu svedoči njen sadržaj?

Prvo, o tome da je srpska vlada znala ili naslućivala (u ovom pitanju u srpskoj istoriografiji postoje dve tačke gledišta!) o separatnim pregovorima novog austrijskog cara Karla Habzburga sa Antantom preko svog šuraka princa Siksta Burbonskog, tokom kojih je Beč predlagao obnovu Srbije i obezbeđenje izlaza na more preko albanskog primorja. Potpuno je jasno da su se ti pregovori završili uspešno, sva jugoslovenska maštanja srpskih političara i londonskog Odbora bi zauvek ostala samo mašta.

Drugo, očigledno je da su Srbi pažljivo pratili proces političke liberalizacije u Cislajtaniji, koji je započeo posle smrti Franca Jozefa u novembru 1916. kao i da su se bojali njega. Sazivanje bečkog Rajhsrata i donošenje 30. maja 1917. Majske deklaracije Jugoslovenskog kluba, koja je sadržala poziv ka ujedinjenju svih teritorija Austro-Ugarske, naseljenih Slovencima, Hrvatima i Srbima u samostalnu jedinicu carstva s onim istim pravima, koja su imale Austrija i Mađarska, zahtevalo je preventivne korake. Razmišljajući o dugim sporovima sa članovima Jugoslovenskog odbora na Krfu, Pašić je posebno isticao da „ako Austro-Ugarska primeti da nema sloge između nas, ona će ceo program naš i još više sad dati, pre nego propasti, pa čim dođe vreme opet pretiti“. I otvoreno je priznavao „da mu je jedini strah bio –  trijalizam“. Zato je, strahujući da smenom monarha ne dođe do reformi, koje bi povisile status jugoslovenskih oblasti, srpsko rukovodstvo je nastojalo da ih predupredi, obezbedivši traženu, pa makar i kratkotrajnu, saglasnost članova Jugoslovenskog odbora, koji su postali koautori Krfske deklaracije.

Treće, postavka o „nepredviđenim eventualnostima rata, koje mogu nastupiti iznenadno“, odnosila se na čitav sklop spoljnih okolnosti u kojima se nalazila Evropa u leto 1917. Pre svega to je ratni ćorsokak, u koji su tada saterale sebe države Antante. „Kraj se ratu još ne vidi“,  konstatovao je Jovan Jovanović u junu 1917. godine. 

I zaista, položaj na frontovima i u pozadini bio je za njih skoro očajan. U proleće 1917. Francuzi su preduzeli ofanzivu kod Remsa-Soasona, ali su žestoko poraženi, podnevši pritom ogromne gubitke. Neuspeh je doveo do jakog antiratnog pokreta u pozadini, koji je ugušen isključivo drakonskim merama. U takvim okolnostima je u julu 1917. godine  Nikola Pašić pisao regentu iz Pariza: „Tokom svojih susreta sa viđenim političkim ličnostima, ja sam primetio jaku depresiju duha, sledstveno niko ne želi govoriti ni o čemu osim aktuelnih pitanja, stojećih na dnevnom redu. Sada niko više ne razmišlja, šta će biti sa Austrijom – nestaće li ona ili samo da se smanji u razmerama. Nikad nisam ranije čuo od francuskih političara ništa drugo nego misao, da Austro-Ugarsku treba uništiti. A sada se čuju glasovi da se ona ipak treba sačuvati, da bi se obezbedila neka ravnoteža evropskih država, kako je meni rekao predsednik skupštine Dešanelj. Trenutna situacija je sledeća – vera u potpunu pobedu nad Nemačkom jako se oslabila“.

I istog meseca Jovan Jovanović je zapisao o svom razgovoru s Pašićem, „mnogo je više pesimista i čini mu se da su svuda sad umorni od rada i da je to opazio naročito u Francuskoj. Pomišlja samo na restoraciju Srbije“.

Kao posledica slabljenja vere (ako ne i – panike) kod saveznika, u proleće-leto 1917. i kod Srba je nastupio pad morala. Na Krfu u isto vreme „duh vojnika je pao i očaj je obuzeo sve. Kraj rata se ne da dogledati i povratak u zemlju izgledao je beznadežan. Nekoliko ljudi je izvršilo samoubistvo. (…) Jedan pravoslavni sveštenik se obesio. Žudnja za zavičajem bila je neizdrživa“. O položaju na Solunskom frontu - posle dolaska srpske vojske krajem 1916. godine do granica Srbije i oslobađanja Bitolja, koje su pratili ogromni gubici, tako da se ta „taktička pobeda“ mogla lako da se nazove Pirovom - regentu je lično saopštio predsednik vlade: „Posle poslednjeg neuspelog pokušaja, posle poslednje ofanzive, kad sam ja sa ostalim ministrima došao u Solun, našao sam depresiju kod sve vojske“.

U tom trenutku, kada se činilo da više nije bilo ni nade, ni vere, potpisana je Krfska deklaracija...

                                               *   *   *

Imajući u vidu više navedeno, možemo, kako se čini, da zaključimo, da je Krfska deklaracija (i uopšte sam „novi kurs“ u susret Jugoslovenskom odboru) bila za Nikolu Pašića ništa drugo do posledica promene spoljno-političke situacije. Dalje od potpisane zajedničke izjave on nije išao, nego nastavio da manevriše.

I zbog toga ne treba da nas iznenađuju ni njegova iznuđena saglasnost  (posle italijanske katastrofe kod Kaporeta krajem 1917.) po pitanju mogućnosti organizacije referenduma u jugoslovenskim oblastima Austro-Ugarske („treba raditi i spremati se za eventualni plebiscit“), čiju je ideju ranije u potpunosti odbacivao; ni čak ni oštar zaokret u stranu od proklamovane na Krfu „zajedničke“ linije, početkom 1918. kada su se  SAD i Britanija preko svojih lidera izjasnile za očuvanje federativne Austro-Ugarske (govor Dejvida Lojd Džordža u Donjem domu 5. januara i „Četrnaest tačaka“ Vudra Vilsona). Reagujući na taj korak, Pašić je odmah naredio srpskim poslanicima na Temzi i Potomaku da postave pitanje o Bosni i Hercegovini, da bi se za Srbiju obezbedilo barem nešto u toj situaciji.   

Pri tome je želeo da taj posao ostane u potpunoj tajnosti i da ne bi članovi Jugoslovenskog odbora saznali za njega, jer bi tada mogli da se jako naljute na srpsku vladu, ako se pročuje da Bosna i Hercegovina mogu da se oslobode, a oni će morati da ostanu pod Austrijom. „Naša braća pridržavaju se stava: Sve ili ništa“, pisao je Pašić. „Taj njihov stav je sebičan, jer zahteva da i drugi pate, kada pate oni.“  

Jugoslovenske vođe (koji su ipak dočuli o Pašićevoj akciji), smatrajući da bi otcepljenje Bosne i Hercegovine od Austro-Ugarske oslabilo jugoslovenski elemenat u njoj i samo bi smanjilo šanse da se dobije veći stepen autonomije (u slučaju njenog opstanka) napali su Pašića, da je on napustio „jugoslovensku solidarnost“ u korist srpske opcije. Za njega je na taj način postavleno pitanje bilo irelevantno. Glavna dilema, koju je Pašić uvek imao pred očima tokom rata, i posebno posle faktičkog izlaska Rusije iz rata u februaru 1917, nije bila „Velika Srbija“ ili „Jugoslavija“, kako se to neretko ističe u istoriografiji. Ona je sastojala u tome – da li će se očuvati (i ako da, u kojoj formi) Austro-Ugarska ili će se raspasti. A ovo je već zaviselo od toka ratnih operacija i stepena uspeha saveznika. 

O tome je na sednici srpske vlade 14. juna 1917. javno konstatovano:  „Od veličine savezničkog uspeha zavisi da li će se u punoj meri moći izvesti ove tri tačke našeg programa političkog:

  1. da se sačuva Srbija,
  2. da se sačuvaju sve srpske zemlje,
  3. da se sačuvaju sve jugoslovenske zemlje“.

Da li je premjer zaista verovao u to, da će se Austro-Ugarska sigurno srušiti i da će pobeda biti potpuna? Teško da je on bio ubeđen u to. Odatle je i njegova munjevita reakcija na korak britansko-američke diplomatije.

Kao što se vidi, politička linija Nikole Pašića bila je vrlo elastična. Nastojeći da u svakom mogućem razvoju događaja obezbedi pre svega interese Srbije i srpskog naroda u celini, on se kao klatno kolebao između srpske i jugoslovenske opcije...

Sa druge strane treba istaći, da ni oni, koji su kritikovali Pašića za narušavanje takozvane „jugoslovenske solidarnosti“, odnosno članovi Jugoslovenskog odbora, nisu bili bezgrešni. Tako je 14, 24. i 30. oktobra 1918. godine Ante Trumbić, preko britanske vojne misije i iza leđa svojih kolega, uputio tajne instrukcije aktivisti jugoslovenskog Narodnog veća u Vašingtonu i tamošnjem članu Odbora, katoličkom svešteniku Niku Grškoviću u kojima je zahtevao da izdejstvuje vojnu intervenciju SAD koje bi trebalo da izvrše okupaciju „glavnih tačaka u Dalmaciji, Istri, Kranjskoj pa u Hrvatskoj i Sloveniji. Važno je, da se niti talijanske niti srpske trupe ne upotrijebe, a tome se može izbijeći samo na poruku Sjedinjenih Država“. Karakteristično je što članovi Jugoslovenskog odbora iz Severne Amerike (hrvatski emigranti) „daju tom Trumbićevom gestu tumačenje, da se tim želi izbeći veliko-srpska okupacija“. I to pritom kada je još prvi sastanak budućih učesnika Odbora, koji je održan u jesen 1914. u Firenci, kao jednu od tačaka plana njegove aktivnosti odredio – „Izraditi predloge za državnu organizaciju, koju treba primeniti iza okupacije Srpske vojske i predati ih svojevremeno srpskoj vladi“, s čim se otvoreno solidarisao i njegov budući predsednik.

Pitanje je – gde su ovde „Krfski principi“?

                                                 *   *   *

Posle incidenta, koji se desio početkom 1918. godine odnosi između srpske vlade i londonskog Odbora su se značajno zaoštrili.  

Trumbić je tražio od saveznika da priznaju njegovu organizaciju kao zvaničnog predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca Austro-Ugarske, odnosno da je izvede na međunarodnu scenu; da se reguliše dobrovoljačko pitanje; da se sazove opštejugoslovenski kongres kako bi izrazio protest povodom stanovišta Lojda Džordža i Vudra Vilsona. Ali je Pašić odbio da podrži „kolegu“, smatrajući kao i do tada „Londonce“ samo kao „jedan privatni odbor za propagandu a ne zvanični predstavnik Srba, Hrvata i Slovenaca“. „Ja sam stvorio Jugoslovenski Odbor, ja sam učinio sve“, stalno je tvrdio on. I u vezi sa tim navešćemo ovde jedan deo njegovog razgovora sa Jovanovom Jovanovićem, koji je taj zabeležio u dnevniku.  

„[J.J] – Posle Krfske deklaracije to nisu privatni ljudi. Jugoslovenski Odbor je od Vas priznat kao jedan faktor.

[N.P.] – Kakav faktor? To je privatni odbor za propagandu. A Krfska deklaracija jedan poslednji akt prečišćavanja situacije. Hteli smo da se zna, da između Srba, Hrvata i Slovenaca nema razlike i ništa više (Uzgred rečeno i u drugim slučajevima Pašić je smatrao deklaraciju samo posledicom „privremene potrebe da se zadovolji javno mnjenje“. I ničim drugim – A.Š.) (…).

[J.J.] – Ja se čudim Vama (…), da ste ovu stvar tako upustili da dovede do skoro raskida.

[N.P.] – Pa neka dovede, oni neka idu gde hoće, a mi ćemo svojim putem. (…). Oni hoće da igraju neku ulogu, hoće da ih priznaju Saveznici kao Čeho-Slovake. E, to ne može. Oni su odbor za propagandu i ništa više.

[J.J.] – Oni su Odbor, koji ste Vi priznali sa Deklaracijom Krfskom od 7.VII.17. za konstituitivni faktor – i traže sada samo to, da ih Saveznici priznadu za predstavnike Srba, Hrvata i Slovenaca iz Austro-Ugarske. A to oni jesu.

[N.P.] – Nisu, nisu. Ja sam ih stvorio, davao im pare, ja sam pre njih dao deklaraciju u decembru 1914. pred Skupštinom (…), kad oni su bili ništa i nigde (…). Ja opet kažem, oni su privatni odbor, koji sam stvorio ja, oni ne predstavljaju nikog.

[J.J.] – Pa što je potpisana od Vas Krfska deklaracija, a od Trumbića premapotpisana. Zašto se operiše sa njom? (…) Ako ona ne znači ništa, i njen odbor, onda treba reći otvoreno.

[N.P.] – Pa i hoću da kažem. Krfska deklaracija je prečišćavanje situacije i ništa više. Šta hoće ona? Naspelo se nekome da igra ulogu u međunarodnoj politici, pa hoće da vodi jugoslovensku politiku. E, ne može. Ne dam ja to nikako da bude. Srbija hoće da oslobodi i ujedini Jugoslovene, a neće da se utopi u more jedne Jugoslavije (…). Mi ćemo da molimo Saveznike da nam pomognu da ih oslobodimo i ujedinimo, a „oni hoće unutrašnju politiku“.

I ponovo još jednom: „Srbija neće da se utopi u Jugoslaviju nego Jugoslavija u nju“...

pasic-pizon-jovanovic-

Nikola Pašić i Jovan Jovanović Pižon

Bogat dnevnik Jovana Jovanovića sadrži veliki broj pedantno zabeleženih razgovora sa najrazličitijim ljudima – kako Srbima, tako i strancima. Neretko se na stranicama dnevnika pojavljuje i Ante Trumbić. Iz povećeg broja njegovih replika lako je izabrati one koje mogu da se smatraju kao odgovor na ove ispade Nikole Pašića. Citiraćemo jednu – svojevrsni rezime: „Gospodin Pašić više ne priznaje Krfske deklaracije i ne želi da na njoj nastavi rad, ona mu je trebala u svoje vreme, sad mu ne treba. Mi ostajemo na njoj“. 

Što se tiče Pašića, ovaj Trumbićev zaključak u opštim crtama je veran. Ali poslednju tvrdnju ipak moramo uzeti pod sumnju, jer smo već videli da i članovi Jugoslovenskog odbora nisu uvek bili iskreni i lako prelazili preko „jedinstvenih“ pravila igre. Što opet ne iznenađuje, jer su oni u zajedničkom, na prvi pogled unionističkom projektu imali svoj posebni hrvatsko-slovenački interes. Nije slučajno Nikola Stojanović pisao da „Trumbić prvenstveno ima u vidu razgraničenje s Italijom i raspoloženje Hrvata prema budućem državnom uređenju“. Zbog toga je upravo „pitanje o jednoj državi ili o federativnoj delilo naročito Trumbića od Srba“.

                                                    *   *   *

Da završimo. Donošenje zajedničke deklaracije srpske vlade i Jugoslovenskog odbora na Krfu bilo je na direktan način povezano sa Februarskom revolucijom u Rusiji, koja je jako uticala na promene u politici obe zaraćene strane u proleće-leto 1917. godine. One su, takođe,  doprinele sazrevanju uslova za njeno potpisivanje. Nabrojaćemo glavne od njih: krah carskog režima – oslonca Beograda (Niša, Krfa); potreba revizije vojnih ciljeva, povezana sa potencijalnim mirnim pregovorima (Sikst Burbonski); relativna liberalizacija u Cislajtaniji posle smrti Franje-Jozefa i donošenje „trijalističke“ Majske deklaracije; nestabilnost vojnog položaja s tendencijom ka njegovom pogoršanju za Antantu. Sve te uslove Nikola Pašić je uzeo u obzir u trenutku sastavljavanja krfskog teksta. 

pasic-portret-

Nikola Pašić

Na takav način, pred nama je praktično iznuđeni dokument, koji je nastavio tradiciju Niške deklaracije, s gledišta utilitarne motivacije. Što se tiče ideologije potpisnika, skrivene iza kompromisnih izjava, ona se bitno razlikovala. Čak su centralne postavke Deklaracije – uzajamno priznanje postojanja „troimenog naroda“, interpretirali na svoj način. Za Pašića je ono bilo baza toga da je oslobođenje svih grana tog naroda delo srpske vlade, kao priznate od Antante ratujuće strane. Odatle potiče i njegov energični telegram vojvodi Mišiću o hitnoj okupaciji jugoslovenskih oblasti Austro-Ugarske. Snaga i vreme su tada rešavali sve! To je s jedne strane. S druge, ako se deli mišljenje da je narod jedan, za šta će mu onda nekakvo zvanično predstavništvo. Dovoljno je da ga predstavljaju Srbi sa Krfa? Pogotovo jer bi u slučaju Pašićevog priznanja Jugoslovenskog odbora kao predstavnika Jugoslovena Austro-Ugarske, on kao predsednik srpske vlade, automatski izgubio pravo na pokroviteljstvo nad hrvatskim i mađarskim Srbima, kao i nad Bosnom i Hercegovinom. I na kraju, ako je opet narod jedan, šta će mu federacija u okviru jedinstvenih državnih granica? To je logika Nikole Pašića.  

PASIC-misic-s

Nikola Pašić i Živojin Mišić

Ante Trumbić je imao drugo stanovište. On je svojim glavnim ciljem smatrao samoopredeljenje katoličkog dela „troimenog naroda“ (ujedinjenje Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom i faktičko apsorbovanje Slovenije u granicama jedinstvene Jugoslavije), ali sa teritorijalnom podelom u pogledu Srba prema zavetima hrvatskog istorijskog prava! Setimo se ovde ocene Nikole Stojanovića Supilovog stava, na koji dosta liči stav Trumbićev: „Stvar je razumljiva, sa čisto plemenskog i užeg stanovišta“, no „pravo jugoslovensko gledište to sigurno nije“. Zato je predsednik Jugoslovenskog odbora i predložio SAD-u da okupira jugoslovenske oblasti pucajuće po šavovima Austro-Ugarske, kako ne bi omogućio pobedonosnim jedinicama Živojina Mišića da prve uđu u njih. Istina, Amerikanci su u odgovoru na njegovu molbu izjavili „da bez sporazuma sa srpskom vladom ništa ne mogu u tom pogledu preduzeti“ … A, zatim je osvanuo je 1. decembar!

 

*Andrej Šemjakin, doktor nauka, naučni savetnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...