Izraelsko-palestinski sukob kao katalizator francuskih imigracionih problema

Oružani sukob izraelske vojske i palestinske gerile pod upravom Hamasa, na teritoriji Gaze, svojom surovošću, uzbudio je međunarodnu javnost. Pored diplomatskih protesta, došlo je i do spontanih protesta, ali i do vrlo organizovanih manifestacija arapskih i jevrejskih aktivista. To se najbolje videlo i osetilo u Francuskoj tokom druge polovine jula i početkom avgusta meseca, te je francuska vlada odlučila da zabrani okupljanja i manifestovanja povodom rata u području Gaze.

Naime, propalestinske manifestacije u Parizu i predgrađu, bile su u medijima propraćene apokaliptičnim slikama maskiranih mladića sa palestinskim simbolima koji su kamenjem i teškim predmetima gađali policiju. Fizički obračuni, lom, palež, dim i suzavci, dali su sliku kao da se izraelsko-palestinski konflikt preneo na francusku teritoriju. Međutim, bile su u pitanju male grupe fanatizovanih muslimana i Jevreja a ne čitave prigradske populacije.

Sasvim prirodno, izraelsko-palestinski rat ima posebnu težinu u Francuskoj, pre svega zbog istorije. Sa jedne strane nalazi se njena kolonijalna prošlost u zemljama Magreba (Alžir, Tunis, Maroko) a sa druge, antijevrejska politika profašitičke vlade u Višiju, tokom II svetskog rata. Drugi element je demografski, jer Francuska ima najveću arapsku dijasporu u Evropi, oko šest miliona, i najveću jevrejsku zajednicu, od oko pola miliona.

Propalestinski manifestanti u Parizu

Sve je počelo pre pola veka

Manifestacije i neredi koji su se upalili pariski kvart Barbes i severno predgrađe Sarsel, izgledali su kao da se bliskoistočni sukob preneo u parisku regiju. Međutim, Paskal Bonifas, direktor Instituta za međunarodne i strateške odnose, smatra da je taj fenomen starijeg datuma: "Izraelsko- palestinski konflikt je prenesen kod nas jako davno. Može se reći da su prvi znaci mobilizacije jevrejske zajednice i podrške izraelskoj vladi, počeli 1967. godine, iz straha da bi Izrael mogao da bude uništen."

Pobeda Izraela u Šestodnevnom ratu omogućila je francuskim Jevrejima da svojom podrškom pokažu bliskost izraelskoj državi i vladi.

Pravo nasilje se ustalilo na francuskoj teritoriji tokom 80-ih godina, posle palestinskih atentata i izraelskih likvidacija palestinskih političkih vođa. Izrael se, u to vreme, svesrdno trudio da spreči priznavanje palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) kao sagovornika francuske vlade. Međutim, mirovni pregovori u Oslu su, ipak, doveli PLO na nivo francuskog, međunarodnog, pa i izraelskog sagovornika.

Novonastali optimizam srušen je 2001. godine početkom intifada i ubistava. Od tada, prilike su se radikalizovale, te je svaka proizraelska manifestacija kontrirana propalestinskom manifestacijom i obratno. Istovremeno, politički čelnici zaraćenih strana ne traže ikakvo dugoročno rešenje, što za posledice ima, pored patnje naroda, da najradikalizovanije struje na obe strane bivaju sve glasnije i vidljivije.

Ko su izgrednici i razbijači?

Manifestacije i događaji u Parizu 13. jula, povodom izraelsko-palestinskog oružanog sukoba, bili su više provokacije ektremističke i nasilne grupe pod imenom Liga jevrejske odbrane, nego propalestinskih manifestanata. Nedelju dana kasnije, manifestacije u Sarselu su imale antijevrejski karakter, a predvodnici nisu ni malo bili zainteresovani za sudbinu palestinskog naroda, nego za stvaranje nereda. Urlajući "smrt Jevrejima", “Alahu akbar”, lomeći izloge i rušeći gradske instalacije, oni su zadovoljavali svoje kriminalne potrebe.

U Parizu, 27. jula, propalestinski manifestanti su se molili na Trgu Republike, uprkos zakonskim zabranama da se molitve obavljaju na ulicama. U pitanju je bila politička provokacija, nevezana za palestinski problem, čija je poruka bila da zemlja na kojoj se mole muslimani jeste islamska zemlja. Vlasti nisu reagovale ni na koji način, nego su prepustili Marin Le Pen, predsednici ultradesničarskog Nacionalnog fronta, da sebe da uzdigne na mesto Jovanke Orleanke, braniteljice svete francuske zemlje od džihadista.

Međutim, istina je sasvim drugačija. Džihadisti predstavljaju varvarski, mračni i degenerisani islam, koji praktikuje sasvim mali broj muslimana. Koristeći period ekonomske krize i društvene nestabilnosti, upotrebljavajući bilo koji sukob muslimana u bilo kom delu sveta, radikalizovani imami u Francuskoj, svojim propovedima, manipulišu nezadovoljne mlade osobe, arapskog i muslimanskog porekla, proizašle iz siromašnih sredina, bez obrazovanja i bez posla.

Ne osećajući pripadnost francuskom društvu i kulturi, ali ni onima odakle dolaze ili odakle su im došli roditelji, može se reći da oni ne protestuju protiv Izraela, nego protiv Francuske. Takvo ponašanje izaziva negodovanje jednog dela francuskih građana, što neminovno vodi ka stigmatizaciji određene populacije (muslimani, Arapi, crnci, Jevreji...) i rasističkom pojednostavljivanju problema.

Delikventi u Sarselu zloupotrebljavaju propalestinsku manifestaciju

Kratkoročna imigraciona rešenja

Tenzije stvorene između onih koji se smatraju izvornim Francuzima i onih koji su dekretom postali Francuzi, imaju psihološku osnovu i vezuju se za istorijske prilike. Francuska prošlost vojne i kolonijalne sile, učinila je da se zbog toga Francuska morala da kaje i izvinjava više puta. Na to se nadovezuju problemi francuskog poraza u II svetskom ratu i višijevske profašističke vlade, koji su, po mišljenju brojnih istoričara, ostali u kolektivnoj svesti. Istovremeno, uprkos pokajanja, od Francuske se traži i da neprekidno potvrđuje da je rasistički nastrojena, što doprinosi konfuziji i pojavi problema identiteta kroz antagonističko viđenje "pravih Francuza" i imigranata.

Poznata je činjenica da je imigracija, sama po sebi, pozitivna i da povoljno utiče na kulturnu i ekonomsku dinamiku jedne zemlje. Sasvim prirodno, imigranti bi trebalo uspešno da se prilagode civilazciji i društveno-ekonomskom životu zemlje domaćina. Istovremeno, analize su pokazale da integracija prestaje kada se u određenoj urbanoj zajednici nađe više od jedne trećine imigranata. Današnji problem Francuske je stvaranje imigracionih "ostrva" na periferijama velikih gradova. Prepušteni sami sebi i, na određeni način getoizirani, ovi imigranti, najčešće Arapi iz Severne Afrike i crnci iz Podsaharske Afrike, ne traže uvek najoptimalniji način promene sopstvenih prilika.

Sa druge strane, Francuska im uvek i ne nudi najbolja rešenja. Iako je Francuska peta ekonomija sveta i poseduje jedan od boljih sistema pomoći građanima najnižih primanja, problem imigracije nije dobro rešen. Imigrantima se pomaže kratkoročno, u više navrata, čime se problem samo odlaže, a kasnije se stvaraju konfliktne situacije viđene kao – nezahvalni imigranti protiv gostoljubivih Francuza. To je doprinelo da određeni krugovi počnu da zagovaraju selektivnu imigraciju u kojoj bi francuske vlasti odabirale isključivo vrlo kvalifikovane kandidate i bogate preduzimače.

Policiju, u Parizu, ne gađaju kamenjem samo Arapi

Pakao, to su drugi

"Imigracionisti", odnosno zagovornici selektivne imigracije, zaboravljaju da Francuska ima posebnu politiku prema Africi gde kupuje sirovine, izvozi robu, dobija neophodne glasove u međunarodnim projektima, jača frankofoniju i kroz sve to održava status velike zemlje širokog uticaja. Zbog toga je Francuska u obavezi da prihvata imigrante iz "prijateljskih" severno-afričkih i podsaharskih zemalja.

Istovremeno, francuska vlada ima obavezu da stvori dugoročnu politiku prihvatanja i integracije imigranata, što zahteva otvorenu diskusiju o problemima. Međutim, takav pristup ne zanima političare, jer u njemu nema brzih rezultata, upotrebljivih u narednoj televizijskoj emisiji ili izbornoj kampanji. S druge strane, običan narod, koji se sve teže snalazi u nestajanju granica i mešanju ljudi, grčevito se hvata za nacionalna i regionalna obeležja, obezbedjujući sebi nekakav identitet i smisao. Naravno – "pakao, to su drugi"!

Međutim, izgovarajući tu slavnu Sartrovu rečenicu, ne treba zaboraviti da su drugi "pakao", jer se u njima ogleda naša sopstvena slika, deformisana nerazumevanjem i mržnjom.