Rusko-američki mač i štit

Konvencionalni brz globalni udar (Conventional Prompt Global Strike, CPGS) je malo zapleten naslov jedne inače vrlo jasne američke incijative – da SAD razviju ekstra-dugometno ali nenuklearno oružje, sposobno da u najkraćem roku, bilo gde u svetu dosegne i najudaljenije ciljeve. Dakle, i do ciljeva u Rusiji, zaključili su u Moskvi.

Reč je o analizama neformalnog vojnomislećeg tela specijalista, koji se povremeno oglašavaju u javnosti, zavisno od toga “šta je na tapetu”. U ovom magazinu je bilo reči o njihovoj zabrinutosti povodom američke CPGS (“Moskva i ratne mogućnosti SAD”, BM, 3. jula 2013.). Pomenut je “okrugli sto” moskovske Rasijske gazete, za kojim je bio i potpredsednik vlade Rusije zadužen za industriju odbrane Dmitri Rogozin, koji je izjavio da u SAD prvi put veruju u mogućnost blokade eventualne atomske odmazde. U tome je suština ideje o razvoju CPGS, a Rogozin je objasnio na koji način se prepoznaje da je time ugrožena Rusija.

Poraziti nuklearnu silu “uz malo krvi”

Ideja je da se u roku od jednog sata izvede udar ne-nuklearnim oružjem na bilo kojoj tački planete.

“Faktički, kod američkih stratega se prvi put u pedeset godina obrazovalo gledište da je mogućno poraziti drugu nuklearnu silu “uz malo krvi”, izbegavši pri tome za sebe neprihvatljivu štetu od uzvratnih dejstava protivnika”, rekao je tom prilikom Rogozin. Rogozin je naveo da je Pentagon koncem 2012. simulirao uz pomoć kompjutera blic-ratni udar SAD na neimenovanu “veliku i visokorazvijenu zemlju”, uspevši da za šest sati akcije “praktično sasvim uništi infrastrukturu i onemogući otpor protivnika”.

Američki kompjuter “upotrebio” je u ove svrhe 3.500 do 4.000 jedinica visokopreciznog ali nenuklearnog oružja. A da je “velika, visokorazvijena zemlja” bila kojim slučajem Rusija (čini se da Rogozin veruje da su američke pripreme Rusijom i motivisane), “glavni ciljevi agresora bile bi ruske snage strateškog nuklearnog odvraćanja”. Po teoriji ucene zastrašivanjem, strateške interkontinentalne raketne nuklearne snage tome i služe – da potencijalnog agresora odvrate od ideje o napadu, pridodajući uverljivost argumentu da bi za agresijom sledile kataklizmičke posledice nuklearne odmazde.

Američka poslednja dostignuća ukazuju na nastojanje SAD da iz takvog automatizma pronađu izlaz. “Po postojećim procenama u SAD, takvim jednim udarom moglo bi se uništiti 80-90 odsto našeg nuklearnog potencijala. Pri tome bi gubici među stanovništvom bili minimalni. Zapadni eksperti smatraju da bi se, i ako bi Rusiji preostala mogućnost za odgovor nuklearnim udarom na agresora, vojno-političko rukovodstvo naše zemlje na to teško moglo odlučiti: jer preostalim sredstvima, koja će sa svoje strane pokušati da presretne globalna PRO, mi tobože nećemo moći da neprihvatljivo teško naškodimo protivniku, s obzirom na kolosalne gubitke koje bismo imali u slučaju (njegovog) uzvratnog nuklearnog udara”, izneo je Rogozin.

Američke rakete u Rumuniji

Nije Rogozin jedini koji se izjasnio o američkom CPGS. Anatolij Antonov, zamenik ministra odbrane koji je 2007. bio direktor odseka ruskog Ministarstva spoljnih poslova za razoružanje i bezbednost – izjavio je te godine da brz globalni udar “u kombinaciji sa globalnom antiraketnom odbranom, postaje sredstvo u nastojanju da se politički i strateški dominira svetom”.

Kriza u rusko-američkom međusobnom razumevanju, povodom američkog primicanja ruskim granicama anti-raketnih raketa, traje još iz vremena Džordža Buša mlađeg. Vašington je objašnjavao da je instaliranje projektila neophodno zbog tobožnje opasnosti nuklearnog napada na Evropu iz Irana. S podozrenjima u odnosu na “nuklearno naoružani Iran” raskrstilo se u Ženevi, nedavno, za diplomatskim stolom. Ipak, doslovno u istom trenutku, Vašington je prenebregao svoj prethodni argument, i minulih nedelja pristupio instaliranju svojih raketa – u Rumuniji.

Uznemirenost Moskve izvire iz ruskog zaostajanja u razvoju sopstvenih anti-raketnih projektila, u odnosu na ono što su već ostvarile SAD. Kako nema međusobnog razumevanja, Moskva je u dijalogu o oružju pribegla onome što ima – ponovnom skretanju pažnje na rusku sposobnost za “apsolutni” udar, od koga nema odbrane. Načelnik Glavne operativne uprave Generalštaba Vladimir Zarudnicki raportirao je predsedniku Vladimiru Putinu o testiranju najnovije balističke rakete RS-26 “rubež”, prenela je nedavno Ruska reč, uz objašnjenje da je “rubež” projektil koji može biti naoružan tzv. apsolutnim oružjem, onim koje se ne može omesti nikakvim “anti” sredstvima.

Pomenut je “manevrišući supersonični nuklearni blok” – sprava na čije su postojanje Rusi ukazali još pre pet godina, kada je Putin izjavio da njegova zemlja raspolaže bojevom “glavom” koja se “praktično ne može uništiti” sredstvima PRO sa zemlje. Dakle, ni američkim. Tada je objavljena vest o “pametnoj napravi”, sposobnoj da svoje ubojno nuklearno punjenje iznese iz atmosfere u kosmos – gde je (kako stvari sa američkim oružjem trenutno izgledaju) nedoseziva – i vrati ga nazad u atmosferu, usmeravajući “samu sebe”. To znači, slično “krstarećoj raketi”, nuklearna glava samostalno menja pravac i visinu, a leti brzinom – osam puta većom od zvučne.

Dok ne krenu sateliti

Projektil može biti namešten “u kljunu” rakete “bulava” na podmornici, a takođe, i u vrhu suvozemno bazirane rakete “topolj M”. Svaka “bulava” ili “topolj M” mogu se naoružati sa po tri međusobno nezavisna “leteća bloka”. Osim toga, i pomorska i suvozemna raketa pokreću se (u prvom od tri stepena) čvrstim gorivom, što prema opisima stručnih lica otežava otkrivanje mesta lansirne rampe na osnovu obavljenog ispaljivanja. Uz “topolj” i “bulavu” sada se postrojava i “rubež”.

Uverenje da od ovog ratnog sredstava nema zaštite izvire iz navoda da se svi odbrambeni sistemi zasnivaju na određivanju “trajektorije”, a ovo je “zrno” koje pristiže “bez putanje”, jer pada “s neba” – iz vasione. Tamo bi možda moglo biti uništeno, međutim, još nisu razvijenih tzv sateliti ubice. Američka strana nije porekla da Rusi imaju “nou-hau” novog oružja, rekavši međutim da je reč o ideji još iz vremena Andropova, u čije ostvarivanje je navodno još tada uloženo dvadeset milijardi dolara.

Da li zbog ruskih investicija u “apsolutni” udar ili ne, tek nedavno su se na zapadnoj strani pojavila objašnjenja da se u SAD o mnogo čemu u sferi oružja razmišljalo, pa je u nekom trenutku mnogo šta čak i programski predlagano – ali je u međuvremenu mnogo toga odloženo u stranu. Tako je i sa SPGC – programom koji je definitivno van preferencija Obamine vlade. Međutim, Moskvu u to tek treba uveriti, kažu autori (James M. Acton: Conventional Promt Global Strike and Russia`s Nuclear Forces).

Reklo bi se, ni bogati Amerikanci ne žele novu trku u naoružavanju. Ali, kako uveriti u to Rusiju, kada Amerika namešta PRO u Rumuniji?