Putin kod pape, o čemu su razgovarali?

Predsednik Rusije Vladimir Putin primljen je u ponedeljak kod pape Franje, u posetu koja je s jedne strane označena privatnom, ali se na drugoj strani smatrala i tematski omeđenom – papinim interesovanjem za Siriju. Šef Vatikana i šef Kremlja zauzimali su se za mir u toj zemlji, zajednički podelivši brigu za sirijske hrišćane, ali i sve druge potencijalne žrtve spolja podsticane ratne opcije. Septembra, papa je Putinu poslao pismo, apelujući da Rusija istraje protiv rešavanja krize ratom. Kako je mirni ishod danas izgledniji nego juče, sirijska repriza konferencije o Iranu već je zakazana, tema razgovora u Vatikanu mogla se pretpostaviti.

Ipak, susret poglavara Katoličke crkve i šefa Rusije trajao je dvostruko duže nego što je bilo predviđeno. Ta pojedinost nameće pitanje “teme u nastavku”. Čime je razgovor pape i Putina mogao biti proširen? Najverovatnije, onim problemima u odnosima Patrijaršije u Moskvi i Vatikana koji već dve decenije smetaju da jedan rimski papa konačno dođe i u posetu Rusiji. Takva poseta koristila bi i Kremlju i Crkvi. Međutim, i Vatikanu. U prvom slučaju, poseta jednog pontifeksa maksimusa Istoku pridodala bi jačanju ruskih političkih pozicija na Zapadu. U drugom, takav događaj označio bi da se led, pod kojim je agenda međucrkvenog dijaloga i sporazumevanja hrišćana već previše dugo, konačno topi. I najzad, papi takođe nije bez značaja mogućnost da istorijskim dolaskom u Rusiju, na matično tle pravoslavnih, obraduje tamošnje katolike. Oni željno iščekuju takvu priliku.

Putin i papa Franja juče u Vatikanu

Poziv papi da dođe u Rusiju

Međudržavni poziv Kremlja poglavaru Vatikana da poseti Rusiju postoji (u Vatikanu su dosad primljeni svi državni šefovi Rusije, uključujući i predstavnika SSSR Gorbačova!) – međutim, neizvodljivo je ostvariti posetu u atmosferi dosadašnjih ne lepih odnosa crkava. Protivljenje Patrijaršije motivisano je zastojem u bogoslovskom dijalogu ( od 1978, kada je politikom Pavla VI umrtvljena inicijativa Jovana XXIII iz 1967. ) i, od osamdesetih godina prošlog veka konačni prekid razgovora, uslovljeno je upornošću Vatikana u kampanji pokrštavanja Rusa u Rusiji i podrškom pape Pavla VI agresivnom ponašanju grko-katolika (unijata) u Zapadnoj Ukrajini.  (U vreme poljske uprave tim oblastima, unijati su pod pritiskom prišli Rimu, mada su zadržali dotadašnji pravoslavni obred.)

“U istorijskim centrima RPC otvaraju se uporedne, moćne crkvene strukture, bez obzira na sada neznatan broj vernika katolika (takvo stanje osobito je karakteristično za Novosibirsk )”, prigovorila je još odavno Ruska crkva. “Kod mnogih se stvara utisak kako se, pod vidom obnove centara katolicizma u Rusiji – ustvari, otvoreno  sprovodi pokrštavanje, pošto se nove katoličke strukture obrazuju od ljudi već pravoslavno krštenih, ili onih čiji su koreni pravoslavni (Irkutsk, Omsk, Smolensk, Samara, Astrahan, Tver, Pskov, Kalinjingrad i dr.)”, objašnjeno je u jednoj analizi Patriajršije još koncem devedestih, kada je poziv papi da poseti Rusiju uputio bio i Jeljcin.

Tada je objašnjeno da “nekontrolisani upadi” različitih katoličkih monaških redova na teritoriju Rusije, “izazivaju zabrinutost” Ruske crkve, a prisilno istiskivanje pravoslavaca lojalnih Moskovskoj patrijaršiji iz Zapadne Ukrajine, pridonelo je da se zamišljeni susret pape i patrijarha ne ostvari.

Izneverene nade u Benedikta XVI 

Dolazak 2005. na čelo Svete stolice nekadašnjeg kardinala Racingera, po ustoličenju pape Benedikta XVI, propraćen je neskrivenim optimizom Patrijaršije.

“Ja se iskreno nadam da će pontifikat Vaše svetosti biti obeležen razvojem dobrih odnosa između naših crkava i plodonosnim pravoslavno-katoličkim dijalogom. Naše autoritetne i uticajne crkve moraju udružiti svoje napore u propovedanju hrišćanskih vrednosti savremenom ljudskom rodu”, poručio je već svojom pozdravnom porukom ondašnji patrijarh moskovski i sveruski Aleksij Drugi.

Svečanostima papskog ustoličenja, prisustvovao je davnašnji lični poznanik Jozefa Racingera tadašnji mitropolit smoljenski i kalinjingradski Kiril (još iz vremena jednog od naučno-bogoslovskih kongresa, 1974. godine u Beču) – danas patrijarh Ruske pravoslavne crkve. Mitropolit je novog papu sreo neposredno posle izbora na tron. Primljen i u ličnoj keliji Benedikta XVI u Domu Svete Marte, gde je njihov razgovor protekao prožet “dobronamernošću, otvoren i praćen lepim emocijama”. Dijalogu je prisustvovao i kardinal Valter Kasper, jedan od papinih pomoćnika i ključni čovek papskog saveta za saradnju među hrišćanima.

Vrativši se u Moskvu, Aleksijev “šef diplomatije” nije prikrivao svoje ohrabrujući dobre utiske iz razgovora. Da li se govorilo o papinoj poseti Rusiji? Nije. Da li je papa obećao da će korigovati politiku Rimo-Katolične crkve prema Rusiji?

“Bili smo ograničeni vremenom. Međutim opšti ton (razgovora) bio je povoljan”, glasio je Kirilov odgovor štampi. Kakav je odnos Benedikta XVI prema ruskom pravoslavlju?

“Papa je visoko ocenio pastirsku i misionarsku delatnost Ruske crkve, obratio posebnu pažnju na ulogu pravoslavnog bogoslovlja, na značaj pravoslavne duhovnosti i liturgijskog života za sav hrišćanski svet. Osim toga, govorilo se o zajedničkom radu pravoslavaca i katolika na jačanju hrišćanskih vrednosti u ujedinjenoj Evropi. Dužan sam da ustanovim podudarnost stavova pontifeksa i Ruske pravoslavne crkve u odnosu na problem hrišćanskih vrednosti u savremenom svetu. Iz opšteg tona razgovora shvatio sam da je papa raspoložen vrlo povoljno prema saradnji s Ruskom pravoslavnom crkvom i spreman da u najvećoj meri doprinese kako bi problemi koji postoje uskoro dobili svoje pozitivno razrešenje i kako u našim dvostranim odnosima ne bi bilo novih problema”. Drugim rečima, mogućno je očekivati zbliženje?

“Po mom mišljenju, danas postoje sve pretpostavke za to da se teškoće koje su se među nama pojavile poslednjih godina preodole.” Na taj način su sledila pitanja i odgovori štampi.     

Izneverena očekivanja

Patrijaršija u Moskvi obrela se ohrabrenom. Balon najlepših očekivanja splasnuo je međutim brzo, dolaskom u Moskvu čoveka Vatikana za pregovore s RPC kardinala Valtera Kaspera – kada papin izaslanik nije primljen kod patrijarha već samo kod tadašnjeg mitropolita Kirila, posle čega je suvo saopšteno da “određeni postojeći problemi (u odnosima dve crkve) – ostaju i dalje”! Razjašnjenje obrta usledilo je kada se doznalo da je “Sveti otac odlučio da udovolji željama Ukrajinske grko-katoličke crkve (…) i daruje njenom poglavaru, kardinalu Lubomiru Husaru titulu mitropolita Kijeva i Galicije”.

Rečeno je takođe da bi papa blagoslovio prenos službenog sedišta Husara iz Lvova u Kijev. Istorijski, titula dodeljena poglavaru Grko-katoličke crkve tradicionalno pripada pravoslavnim vladikama Ukrajine, a mnogi Rusi, kao i sami Ukrajinci, smatraju Kijev kolevkom svoje pravoslavne hrišćanske tradicije. Odluka Vatikana mogla se shvatiti kao odobravanje zahteva grko-katolika, koji čine deset odsto Ukrajinaca, da budu nacionalna crkva – i postanu temelj jedne zapadno orijentisane Ukrajine.

Dakle, unutar okvira aktuelnosti u kojima se ne može izostaviti Ukrajina, jer su zapadno inspirisani “oranžisti” ponovo u sukobu s policijom na glavnom trgu Kijeva – Putin se, posle sirijske teme, latio u Vatikanu uloge diplomate, s misijom obnove dobre volje dve crkve. Papa Franja je treći po redu papa koji se sreće s Putinom. Papa je zamolio lidera Rusije da prenese pozdrave patrijarhu Kirilu. Može li to ohrabriti očekivanja da će sadašnji papa bolje razumeti ukrajinske boli Ruske pravoslavne crkve?