Nesrećni, tužni lideri Srba sa Severa

Mučno i pisati o tome.  Delegacija Srba sa severa Kosova puštena je danas u zgradu Vlade Srbije da razgovara o tome kako je, pretpostavljam, protiv sporazuma. Delegacija Srba s juga Kosova čeka od 9 ujutro. Obezbeđenje ih ne pušta unutra. U Beogradu je 30 stepeni. „Ne znam šta se danas promenilo, juče smo imali dogovor da na razgovor dođemo zajedno. Danas su predstavnici sa severa prošli pored nas kao pored turskog groblja“, kaže Radovan Ničić, predsednik SO Priština. Jedan od ljudi koji satima stoje na ulici, i koji je takođe hteo da kaže da se ni on ne slaže sa sporazumom. Ako se uopšte radi o sporazumu.

„Unutra su ljudi koje postavljaju neke kancelarije i stranke, ko zna šta dogovaraju a što mi ne smemo da čujemo“, dodaje Ničić, i nabraja funkcije „pregovarača“ sa severa  Kosova. Nebitne su. Bitno je ovo:

Čemu se nadaju, ti nesrećnici sa Severa koji su uopšte pristali da uđu u zgradu u koju ne primaju njihove sunarodnike s Juga? Da nisu važniji? I kome su važniji? Gomila polupismenih ljudi koje je neko postavio kao da je hteo da se naruga „liderima“ Srba s Kosova – da svi vidimo o kakvim je idiotima reč. Kad kažem idiot, mislim na starogrčko značenje te reči. Inače bih rekla kreteni. Kojom se oni politikom bave i šta su uopšte shvatili za ovih trinaest godina kako ih Srbija tretira kao ovo drugo – kretene? Šta očekuju da će dogovoriti? Da ostanu na funkcijama? Da će ih, kada dođe do toga da narod predloži trojicu, iko pomenuti? A da će, nakon toga, Priština odlučiti za nekog od njih? Ili se nadaju da će (p)ostati poslanici u parlamentu, iako je poslanička plata  smešan novac spram onog koji su stekli baveći se nekim ne baš legalnim radnjama i tako od celog Severa napravili krimi-zonu.

Možda neko može da pita: „A čemu se nadaju ovi s Juga što stoje i čekaju?“ Ničemu, dopustiću sebi da kažem umesto njih, ničemu osim jednom malom gestu (zamislite, samo da ih puste zajedno s ovima sa Severa u tu nesrećnu zgradu) i da ih priznaju kao deo srpskog naroda. Neko sa Severa (ne želim da mu napišem ime jer mi se gadi) danas je izjavio da su Srbi sa Juga saglasni sa sporazumom. Pa nisu. Nego ne mogu da dođu do reči od razmaženih mediokriteta koji su dopustili da ih neko iz Srbije ubedi kako će Sever ostati srpski. Neće. Shvatili su i oni. Ali sada je postalo gusto, ostalo je premalo slobodnih mesta da se na njima izigrava „predstavnik Srba s Kosova“ i frka je. Oni se laktaju da ubede majčicu Srbiju da su baš oni, baš recimo Milan Ivanović (evo napisala sam i nije mi otpala ruka) kao idealan uzorak. Ili baš onaj Pantić koji je do nedavno išao s telohraniteljima po maloj severnoj Mitrovici i ponašao se kao notorni kriminalac a za koga, opet, do pre samo koju godinu niko živ nije čuo. Da bi ga Vulin postavio za zamenika (sjajan potez) a ovaj mu za uzvrat dao Zvonkove momke da i Vulin ima telohranitelje.

Ne postoji više Kancelarija za KiM,  oni koji su ih postavili – te nesrećnike od „lidera“ sa Severa ­­- uskoro će ili sami nestati sa scene ili oprati ruke, kao da ama baš nikada nisu ni čuli za njih.

I ko ostaje? Oni koji su uvek i bili autentični Srbi s Kosova. Tamo dole južno od Ibra. Ovi izdajnici što čekaju po suncu ispred zgrade Vlade.  Nesrećnici koji su se laktali da uđu u zgradu nestaće za koji mesec. Možda i ranije. Mnogo ih ne vole „njihovi“ Srbi sa Severa i mnogo su se ogrešili o Srbe s Juga. I mnogo ne zanimaju nikoga u Prestonici. Smešne lutke koje su se dohvatile liderovanja, oružja i zastrašivanja svojih građana.

Možda zvuči čudno, ali kada sam videla sliku Srba s juga Kosova kako stoje na suncu i vrućini ispred te glupe zgrade vlade u kojoj sede nezainteresovani „vladari“ – meni je došlo žao ovih sa Severa što su se ugurali da uđu.

Kako li je to strašno, biti poltron i tužakati svoje sunarodnike, biti toliko glup i verovati da je ikoga briga za tebe – ulizicu – u ovoj nezainteresovanoj Prestonici i sutra se probuditi na nezavisnom Kosovu kao zadnji ološ koji se nadao da će se izvući ako podmetne drugome. Svome, što je najgore. Tužni su „lideri“ sa Severa. Užasno mi je žao što sam imala nesreću da neke od njih upoznam i vidim ko su. Tužni su bili i pre dve i tri i četiri godine. I onda kada su verovali da su moćni pa iz automata pucali (ne oni, njihovi momci) na kuće „sumnjivih“ policajaca. I pretili narodu otkazima. Tužni su bili i za vreme barikada. Uvek nasednu na istu foru, uvek se ponadaju da će žrtvovanjem svojih postati važni. Nisu važni, kako da im se objasni. Ni da plate važnost svim parama stečenim ne želim da pišem kako – ne mogu je platiti. Sutra ih neće biti. Siroti laktaši i ulizice. Jadni ljudi koji su moćni pred slabima i bedni pred jakima. Nesrećni lideri Srba sa Severa.

Nešto kasnije:

Srbi s Juga se razilaze noseći pod miškama transparente „Orahovac je Srbija“, „Štrpce je protiv sporazuma“ itd. Krstimir Pantić beži od novinara u kola. Izesni Zeljo, Vulinov bivši savetnik za bezbednost (čovek iz krimi-krugova, po ne zna se kom osnovu prisustvujući sastanku) i Milan Ivanović (ni od toga izabran) izlaze dajući nemušte izjave, a na komentare prisutnih novinara – kako ih nije sramota da tako ostave ove s Juga napolju – brane se rečima: „Pa Vučić nas je odmah pitao – šta ste doveli ove da vas podržavaju?“. Sve se kunući da nikakav dogovor s „ovima“ imali nisu.