Baronka Ešton najavila da se neće ponovo kandidovati
Ako bi, ipak, po nečemu mogla ostati zapamćena jeste sporazum između Beograda i Prištine mada je veliko pitanje u čemu se tu sastoji njena zasluga… Kao naslednici na toj funkcji pominju se, pre svih, Poljak Šikorski i Šveđanin Bilt
(fot, Ketrin Ešton)
Kada su je pre nešto više od tri godine izabrali za prvu šeficu evropske diplomatije, za nju je retko ko čuo u Briselu i članskim zemljama EU, iako je tamo radila poslednjih godina, izuzev donekle njenih Britanaca. Ali, i tamo, ako se nešto za nju čulo, malo se, ili ništa nije znalo o njoj...
Kako neko tada reče, poslali su je iz Londona u Brisel, kao da su hteli da je se reše a, istovremeno, i da pokažu koliko im je malo stalo do toga ko će biti na čelnim funkcijama u Uniji... Mnogi su otvoreno sumnjali da će baronesa Ketrin Ešton (Cathrine Ashton), koja je kao glavnu referencu imala svoje ekonomsko iskustvo i rad na mestu evrokomesara za trgovinu, uspeti da se nametne kao nosilac evropske diplomatije. A, inače, retko je ko, osim profesionalnih evrobirokrata, pamti u toj prtethodnoj funkciji evrokomesara...
Danas njeno ime svi znaju, ne samo u svetu evropske politike, ali se njen doprinos promociji zajedničke evropske politike nije mnogo osetio. Na toj funkciji ona nije, prema opštem uverenju, uspela da Uniji pribavi veći uticaj na svetske poslove.
Lane je ona u tradicionalnoj anketi, u kojoj učestvuje oko 800 novinara, analitičara i briselskih lobista, ocenjena najgore od svih evrokomesara. Od mogućih 10, dobila je samo dva boda!
Najviše joj se zamera što je, gotovo po pravilu, na najvažnijne događaje reagovala sa dosta velikim kašnjenjem, nedostaje joj inicijativnost, nije umela da oseti duh i potrebe evropske politike. Više puta su je prozivali da konačno ode u Egipat po padu Mubaraka, zemlje EU su vodile potpuno različite politike u Libiji, kao i sada u velikoj meri u Siriji, u Maliju je Francuska intrevenisala sama...
Kod članskih zemalja Eštonova ne uživa gotovo nikakav autoritet. Pre nekoliko dana oštro ju je kritikovao Spoljno-politički odbor Evropskog parlamenta koji je ocenjivao dve godine rada evropske diplomatske službe. Dopuštala je (pre)često da članske zemlje diktiraju kadrovske rasporede u evropskoj diplomatiji. Pri tome, ni njeni najžešći kritičari ne osporovaju da je dobila krajnje težak, ako ne i nemoguć zadatak, da je uložila velike napore na tom poslu... Ukratko, EU koja je još uvek daleko od zaista zajedničke i usklađene spoljne politike, treba da postavi na noge diplomatiju s predstavništvima u 140 zemalja sveta sa oko 2.000 ljudi i još oko 1.500 njih u briselskoj centrali. Institucionalno je u tome, uglavnom, uspela ali je EU i dalje dosta daleko, gotovo da se ne vidi nikakav releventan napredak, u formiranju i realizaciji zajedničke spoljne politike. Ako bi, ipak, po nečemu mogla ostati zapamćena jeste sporazum između Beograda i Prištine mada je veliko pitanje u čemu se tu sastoji njena zasluga...
Kada se sve to uzme u obzir, nije ni čudo da je sama baronesa već najavila da iduće godine nema nameru da se kandiduje za još jedan mandat na ovoj funkciji. Već se spekuliše o njenim naslednicima, a kao glavni favoriti se pominju poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Šikorski (Radoslaw Sikorski) i nama, u bivšoj YU, iz burnih 90-ih dobro poznati medjunardoni medijator, švedski političar Karl Bilt (Bildt).
