Francuski ministar budžeta krio pare u Singapuru

Internet magazin Mediapar, na čijem čelu se nalazi Edvi Plenel, nekadašnji glavni i odgovorni urednik dnevnika Mond, posle obimnog istraživanja, objavio je decembra prošle godine snimak jedne izjave Žeroma Kaizaka iz 2001. godine, da treba da promeni banku i da bolje prikrije novac. Snimak, načinjen slučajno posle jednog telefonskog razgovora i Kaizakove nepažnje prilikom isključivanja telefona, bio je u posedu jednog od najljućih Kaizakovih političkih protivnika.

Edvi Plenel, urednik Mediapara

Snimak je ponuđen novinarima pošto je Fransoa Oland, maja prošle godine, naimenovao Kaizaka za ministra budžeta. Posle izbijanje afere, Kaizak je pred medijima, na zasedanju Skupštine, u kabinetu premijera Eroa i predsednika Olanda, negirao postojanje bilo kakvog računa u stranoj banci. Novinarska istraga Mediapara je dovedena u pitanje, ali je tokom marta izvršena policijska analiza snimljenog glasa i došlo se do zaključka da je, zaista, u pitanju glas Žeroma Kaizaka.

Žerom Kaizak na dan ostavke

Ubrzo, protiv ministra budžeta je pokrenuta sudska istraga, a Fransoa Oland je od Kaizaka zatražio ostavku. Ministar je dao ostavku 19. marta. Videvši da se obruč steže, Kaizak je rešio da sebi olakša položaj i 2. aprila, on je sudijama priznao da je imao račun u švajcarskoj banci UBS, da ga je kasnije zatvorio i novac prebacio u banku Reyl & cie, a potom račun preselio u njihovu singapursku ekspozituru. Na računu ima 600 hiljada evra.

Upao sam u spiralu laži i u njoj zalutao, kazao im je bivši ministar u svom priznanju.

Protiv Kaizaka nije poveden postupak zbog poreske utaje (provera 4 godine unazad), nego zbog pranja poreske utaje (provera 10 godina unazad) i on rizikuje pet do deset godina zatvora i kaznu od 375 do 750 hiljada evra. Najverovatnije, on neće ići u zatvor, ali će njegova ušteđevina, kroz kazne i kamate da pređe u državne ruke.

Naravno, sada se postavlja i niz drugih pitanja – odakle je dolazio novac, koliko je novca prošlo kroz račun, da li je bilo saučesnika, itd. Prema određenim informacijama, na Kaizakovom švajcarskom računu, tokom 90-ih godina, bilo je uplaćeno milion evra, a po nekim pretpostavkama, čak i 16 miliona.

Fransoa Oland, francuski predsednik i Žerome Kaizak, ministar budžeta, prošle godine

Od estetske hirurgije do ministarskog portfelja

Žerom Kaizak, poznati specijalista za estetsku hirurgiju, od 1988. do 1993. godine bio je tehnički savetnik za farmaceutsku industriju u kabinetu Kloda Evena, ministra zdravlja u Rokarovoj vladi. Ministar zdravstva, u tom periodu, određivao je koliko zdravstveno osiguranje pacijentu vraća novca za svaki kupljeni lek. To pitanje je od vitalnog značaja za farmaceutsku industriju, jer veliki povraćaj novca pacijentima omogućava veliko povećanje cene leka, a time i velike profite industriji.

Po odlasku iz Evenovog kabineta, Kaizak je osnovao preduzeće lobinga za račun farmaceutske industrije i tada je otvorio i račun u švajcarskoj banci UBS. Aktivno se baveći hirurgijom, lobiranjem i politikom, Kaizak se pokazao kao vrlo vešt i efikasan političar. Kroz mandate predsednika opštine, predsednika pokrajinskih uprava i preko poslaničkih mesta, on je stigao i do ministarskog portfelja. Smatran za jednog od najboljih i najefikasnijih ministara, on je trebalo da se bavi poreskim pitanjima, kao i pitanjima sprečavanja poreskih utaja i pranja poreskih utaja.

Najverovatnije, zbog vrste svog posla, njegova prevara i krađa odjeknuli su više nego što je uobičajeno u prevarama i krađama političara. Ono što se, trenutno, najviše zamera Kaizaku, jeste nemoralnost u laganju javnosti i kolegama političarima, posebno u Skupštini. Međutim, svi zaboravljaju da laganje u Skupštini, u Francuskoj, nije kažnjivo zakonom, dok je utaja poreza i pranje poreske utaje težak prekršaj zakona.

Neoprostiva moralna greška

Predsednik Oland, kroz zvanični komunike Jelisejske palate osvrnuo se, takođe, samo na Kaizakovu nemoralnost:

Negirajući postojanje računa pred najvišim instancama države i narodnim predstavnicima, on je načinio neoprostivu moralnu grešku.

Prekršaj zakona nije ni spominjan, a pretpostavlja se da nikome ne ide u korist da se o tome priča, jer je dosta ljudi znalo za Kaizakove poslove u lobiranju. Prirodno, u ovom trenutku, svi negiraju da su ikada išta znali ili primetili. Da bi izgledali što pošteniji i što udaljeniji od Kaizaka, političari su, ovih dana, davali različite izjave u kojima su najvažniji termini bili izdaja, nemoralnost , zapanjenost, zbunjenost…

Za razliku od profesionalnih političara, iznenađenih i zatečenih lažima Kaizaka, narod nije bio previše zbunjen prevarom ministra budžeta. Francuska politička prošlost ukazuje da su političari koji su kršili zakon, lagali, krali, varali, uspevali da se vrate u politički život i glasači su im ponovo davali svoje poverenje. U pitanju je vrlo ciničan stav francuskih građana koji smatraju da su političari, po definiciji, lažovi, prevaranti i lopovi, te da tako i opstaju u političkom životu. Oni koji su pošteni, napuštaju taj poziv i bave se nečim drugim.

Ciničnost Francuza je u potpunosti opravdana, o čemi svedoči anegdota od pre desetak godina. Jedan poznanik, Albanac oženjen Francuskinjom i zaposlen kao prevodilac u Parizu, ispričao mi je da je njegov šurak krenuo očevim stopama i posle završenog fakulteta postao političar na opštinskom nivou. Kada su mu dali službeni auto, on je odbio, rekavši da ima svoj i da ne želi da troši narodni novac. Otac, iskusan političar, objasnio mu je neophodnost prihvatanja službenih kola, jer njegov gest poštenja ukazuje na privilegije i nepoštenje drugih političara. U takvom slučaju biće mu podmetana noga što će mu usporiti ili zaustaviti karijeru. Posevatovao mu je da prihvati kola, privilegije i rasipanje narodnog novca ili da promeni zanimanje.

Vrline javne, poroci tajni

Radi prirode svog zanimanja, političari, nalik glumcima, moraju sebi da stvore određeni javni lik koji prikriva pravo lice čoveka iza maske. Za razliku od glumaca, oni iz stvorenog lika više ne mogu da izađu, a razlike izmedju javne maske i privatnog života, vremenom, postaju sve veće. Prirodno, postavlja se pitanje da li u takvim okolnostima uopšte može da se govori o istinama i lažima u politici.

Ljudsko biće je rastrzano izmedju Ja i Nad Ja, tako da ono ne reaguje uvek na najbolji način za sebe. Problem političara je da ne žele da pokažu tu podelu ličnosti. Oni se, neprekidno, trude da ostave utisak potpunog vladanja sobom. Dovoljno je pogledati ton kojim se političari obraćaju običnim ljudima – uvek odlučno. Oni tako pokušavaju da se stave u poziciju trenutne i kategorične istine , objašnjava Žan-Lik Marten, psihoanalitičar, lingvista i ekspert pariskog Apelacionog suda.

U Kaizakovom slučaju, većina ljudi nije komentarisala zakonski aspekt njegovog akta, nego moralnu dimenziju koja je ukazivala na ministrovu perverznost. On je, vrlo kategorično i apsolutno sigurno, govorio o moralnim vrednostima u koje ni malo nije verovao, niti ih je primenjivao. Nažalost, takav stav postao je integralni deo naše političke svakodnevnice.

Super Hik na Kipru

O perverznosti vladajućih političara svedoči i nedavna kiparska finansijska kriza u kojoj se svojim izjavama istakao Jeroen Dijselbloem, mladi holandski ministar finansija i novi predsednik Evrogrupe (savet ministara finansija svih zemalja članica). Prva odluka Evropske unije bila je da se prokockani kapital kiparskih banaka delimično nadoknadi konfiskovanjem određenih suma novca sa računa svih štediša, pa čak i onih koji imaju sasvim malo. Dijselbloem je obavestio javnost, rekavši da je pronađen plan za spasavanje Kipra i kiparskih banki i da je taj model primenjiv na sve zemlje Evrope.

Jeroen Dijselbloem, holandski ministar finansija i novi predsednik Evrogrupe

Zanimljivo je napomenuti da su kiparsku krizu omogućili kiparski i evropski političari i finansijeri, praveći od ostrva veliku bankarsku kockarnicu. U tu kockarnicu se slivao novac opljačkan u raznim evropskim i vanevropskim zemljama. Kada je kockarnica bankrotirala, političari i finansijeri su odlučili da napune kase konfiskujući deo opljačkanog novca prikrivenog na ostrvu, kao i novac običnih građana. Tek posle nemira, plan je malo promenjen, ali su ostale reči Dijselbloema da Evropa zna kako će u budućnosti da pomogne bankarima gangsterima – legalno otimajući novac od građana.

Ne treba da se zaboravi da ova praksa evropske vlade nije nova, već ju je davno primenjivao Super Hik. On je otimao od siromašnih i davao bogatima, obrazlažući da siromašnima nije potrebno ni to malo što imaju. Mnogo je lepše tom crkavicom obradovati nekoga ko već ima!