Kraj „poštenog zločina“ u Rusiji

Ruska mafija bez deda Hasana nije više ono što je bila, složili su se šefovi svih glavnih ruskih gangova posle smrti ovog tzv vora u zakonu, tojest glavnog autoriteta mafije. Mnogima je, kako pišu ruski listovi, išao na nerve, prigrabio je za sebe previše moći, ali kada bi se dve bande posvađale i shvatile da se ne smeju ubijati do poslednjeg čoveka, pozvale bi deda Hasana da im presuđuje i da ih miri jer on je bio najbolji sudija podzemlja.

Znao je da i svet kriminala mora imati i poštovati svoje zakone, pratio ko ih ne poštuje i nastojao da bude najoštrije za to kažnjen. Sam je, međutim, načinio jednu takvu grešku i to je platio životom...

Ubistvo iz osvete?

Opšte je uverenje da je deda Hasan naložio da se likvidira njegov najveći konkurent Vjačeslav Ivankov, zvani Japončik. Još 2009. neko je Japončiku je pucao u stomak. U užasnim bolovima umirao je nekoliko nedelja. U ruskom podzemlju se priča da je sve bilo do detalja i monstruozno promišljeno – pogoditi ga u stomak, ali tako da preživi i onda umire u najvećim mukama.

Japončik je bio jedan od najsposobnijih, najsurovijih i najinteligentnijih ruskih mafijaških šefova. Deda Hasan tu konkurenciju nije više mogao da otrpi.

Na pogrebu Japončika, njegov najbolji kompanjon, takođe uticajni mafijaški šef, Aleksej Suvorov zakleo se nad njegovim grobom da će ga osvetiti i likvidirati ubicu.

Deda Hasan je, naravno, čuo za tu pretnju pa se teleohranitelji, snage jednog voda, od tada nisu odvajali od njega i svaki prostor u koji bi trebalo da stupi najpre bi pomno pretražili i ispitali. No, upućenima je bilo jasno da će kad-tad u tim merama osvetnik naći neku rupu i onda tu udariti. Prvi pokušaj nije uspeo. Pogodili su ga, tamo gde su ga gađali, u stomak ali je Hasan bio samo lakše ranjen - spasila ga je paradoksalno gojaznost, tj kugla je zaglavila u balonu od masti oko pasa... Drugi put, 16. januara ove godine ubica je bolje gađao i deda Hasan je bio na mestu mrtav, ne doživevši tako svoj 76. rođendan.

Doba bandita bez šlifa

Ubistvo takvog mafijaškog kuma, kao što je bio deda Hasan, moralo je potresti rusko podzemlje. Najvažnije i danas postojeće zločinačke struktutre u Rusiji nikle su u bivšem SSSR- još oko polovine prošlog veka. Preživele su Staljina, Hruščova, Brežnjeva, potom i perestrojku i raspad Sovjetskog Saveza, nastup nove preduzmačke elite, tzv oligarha u 90-im, potom i uvođenje novih pravila i elita po dolasku na vlast Vladimira Putina. Tih prilagođavanja je bilo sve više i u tome se počelo ići sve više preko granica „poštenog kriminala“ i njegovih pravila.

Hasana, gruzinskog Kurda, rođenog kao Aslan Usojan, ubili su pred njegovim omiljenim azerbejdžanskim restoranom u Moskvi, smatranim za sedšite njegovog glavnog štaba. Tu je održano mnoštvo sastanaka mafijaških bosova i mirovnih arbitraža u kojima je Usojan igrao ulogu sudije. Sam je sebe predstavljao i uživeo se u ulogu poslednjeg, „poštenog“, mafijaškog šefa koji se drži starih nepisanih pravila podzemlja, pre svega date reči. Danas glavnu reč vode banditi bez šlifa i dobrog vaspitanja, žalio se on sa visine... 

U tradiciji mafije s teritorija bivšeg SSSR uvek je bilo to da se poštovao zákon: s političarima, policijom, tajnim službama, može se pregovarati, dogovarati, ucenjivati ih, iskorišćavati ali nikako se sa njima ne sme sarađivati u sukobu sa nekom drugom banadom. No, upravo to pravilo je prestalo da važi sa dolaskom Putina u Kremlj. A, kako se tvrdi, kršio ga je i sam deda Hasan.

Prema specijalisti za rusku mafiju Marku Galeotiju (Galleotti) s Njujorškog univerziteta, ubistvo deda Hasana može biti u vezi sa izuzetno povoljnim ugovorima za gradnju olimpijskih objekata i insfrastukture u ruskom Sočiju ali i s borbom oko kontrole novog puta kojim s doprema heroin iz Avganistana do bišeg SSSR i dalje za Evropu.             

U obe “grane” deda Hasan je bio aktivan. Kontrolisao je organizovani zločin na celom području Istoka, tojest Sibira, ali i na jugu Rusije. Moguće je, prema Galeotiju, da su njegova nepopustljivost i monopolizacija poslova smetali mlađim mafijaškim bosovima pa su oni uklonili nezgodnog, neprilagodljivog starca. Osim toga, deda Hasan je isporučivao tajno oružje svojim kurdskim sunarodnicima čime se jako zamerio Turcima... 

Ugovori unosniji od kriminala

Deda Hasan je znao da mafijaški kumovi, kad se  počnu povezivati s političarima, tada “prljaju” svoje ruke i gube pravo da se smatraju “autoritetom”. Iako su i njega konkurenti često okrivljavali da tajno sarađuje sa ruskom službom FSB, naslednicom KGB, to nikad nije dokazano. Sam Hasan je te glasine oštro i gnevno odbacivao. Često je i napadno demonstrirao da pripada “staroj zločinačkoj školi”. Kako je, međutim, došao do “olimpijskih” poslova u Sočiju, ostala je misterija. Radi se o ogromnim parama i poslovima a olimpijada i sve oko nje je pod strogom kontrolom samog Putina koji bi, ako je zaista deda Hasan dobio neke velike poslove, to morao znati i odobriti.

Izgleda, prema Galeotiju, da u tu skupinu “izabranih”  oko Putina, moguće posredno, kao bliski prijateloji njegovih ljudi, spadaju i neki bosovi postsovjetske mafije. Usojan je među prvima shvatio da dobiti posao za gradnju nekog puta do Sočija može biti unosnije nego krijumčariti drogu iz Avganistana...

Prema Galeotiju, autoru publikacije koja je postala slavna, “Ruski i postsovjetski organizovani kriminal” (Russian and Post-Soviet Organized Crime), ubistvo deda Hasana pokrenuće novi rat u podzemlju u kome će pasti mnogi bosovi. Pokazuje se da ima pravo: posle Usojana, već je ubijen u Abhaziji šef lokalne mafije Astamur Guli, koji je bio u „neobjavljenom ratu“ sa deda Hasanom.

Ipak, to što se događalo 90-ih neće se ponoviti. Tada je ubijanje mafijaških šefova bio najčešći i najpopularniji način rešavanja poroblema u podzemlju. U Moskvi su bande svakodnevno pucale jedne na druge, eksplodirala su minirana auta, a pogrebi mafijaškim bosova su bili svojevrsna kulturna i turistička atrakcija.

Po dolasku Putina na vlast mlađi mafijaški bosovi su počeli pokazivati sklonost ka novim metodama borbe sa konkurencijom. Kriminalni milje se sve više povezivao s politikom, a politika s velikim biznisom...

Najpoznatija ubistva u podzemlju

Otari Vitaljevič Kvantrišvili bio je priznati sportist, šampion u rvanju grčko-rimskim stilom. Sa svojim bratom Amiraniom kontrolisao je niz firmi koje su, uglavnom, eksploatisale naftu, rude obojenih metala i drvo. Ubili su ga 5.aprila 1994. u Moskvi.

Aleksandar Viktorovič Solonik je zaista bio legenda sovjetskog i ruskog podzemlja. Nosio je nadimak „kurganski terminator“ i „Saša mekodonski“. Udavili su nedaleko od Atine, 1997. godine. Solonik se proslavio kao specijalista za ubistva po narudžbini preduzimača i šefova mafijaških grupa.

Vjačeslav Kirilovič Ivanjkov, zvani Japončik i Asirski zid, počeo je kriminalnu karijeru reketiranjem sitnih preduzimača, potom je prešao i na velike firme, raširio je taj biznis čak i preko okeana, zbog čega je bio u zatvoru. O tome kako je završio, pisanio je u prvom delu ovog teksta.   

Sultan Salambekovič Daudov, zvani Sultan, bio je jedan od malo Čečena koji su postali autoritet u ruskom podzemlju i jedini je Čečen koji je inaugurisan u „vora u zakonu“ tj u najviši mafijaški rang. Trgovao je sa oružjem i narkoticima, kontrolisao nekoliko banaka iz kojih je izvlačio velike profite. Ubice nikad nisu otkrivene...