Rogozin, Serdjukov, Putin

Italijanski oklopljeni kentauer (Iveco), američki hamer, i naspram njih ruski tigar, dovezeni su pre dve godine na vojni test-poligon 21, u Bronicama, na uporedni ispit tehničkih podobnosti, izveštava službena Rasijskaja gazeta – osvetljavajući na određeni način u čemu je mogla biti trula daska, na koju je kročio nedavno smenjeni ministar odbrane Anatolij Serdjukov. 

Favoritima testa smatrani su hamer i kentauer. Serdjukov je zastupao da se ruske oružane snage imaju snabdeti najboljim oružjem i borbenom tehnikom. A njegovi, direktno odgovorni za naoružavanje, visokorangirani generali i građanski top-menadzedri, dokazivali su povodom toga da otadžbinska abaronka (industrija odbrane) –  nije u stanju da razradi i proizvede kvalitetni produkt, i kao izlaz iz situacije videli samo jedno, bez oklevanja krenuti i kupovati potrebni oklop van zemlje, navodi Rasijskaja gazeta.

Moskva, 29.01.2013 - sastanak ruskog predsednika Vladimira Putina sa ministrom odbrane i načelnikom Generalštaba Vojske Rusije u moskovskom Kremlju: Vladimir Putin, Sergei Shoigu, Valery Gerasimov

Tako je nastala i porudžbina 1.775 italijanskih lakih oklopnih kola iveco LMV M65, u vrednosti od trideset milijardi rubalja, piše RG (http://www.rg.ru/2013/01/10/broneavto-site.html). Ipak – zbog formalnog pokrića narudžbe, trebalo je da se u trku pripustiti kao kandidat i ruski tigar,  autsajder već u startu.

Poligon. Sneg, celac. Start – hamer i kentauer, ni makac. Zamrzli na minus 6C, opisuje RG (Kentauer zamrznut pod Moskvom!).

Umesto favorita Ministarstva odbrane - vozila iz zemalja NATO, s pozicije se posle 25 sekundi zagrevanja pokrenuo nacionalno proizvedeni tigar – predodređeni gubitnik u trci Ministarstva odbrane. Još malo pa kao u basni o zecu i kornjači  –  zaorao tigar kroz pola metra nanosa, i sa 45 kmh pregazio sneg i došao na cilj. Kentauer je s velikim naporom dospeo do finiša, mada zaostajući za tigrom – u ponovljenom pokušaju. A za hamera, sneg je i sada bio nesavladiv, navela je RG.

Otpušteni iz službe

Rasijskaja gazeta navodi da je testiranje mašina izvedeno 2010, ali da je u Ministarstvu odbrane ishod isprobavanja gurnut pod tepih. Rezultat nije odgovarao naručiocima robe kod Iveka.

Skandal je pukao u skandal tek kada su se video-snimci testiranja vozila ukazali na Internetu. Za njihovu dostavu na mrežu optužili su dvojicu oficira, koje su otpustili iz službe, navodi RG. Uspelo im je da zaustave kritiku na mreži. Nikakvih više uporednih ispitivanja iveca LMV M65 i ruskih analoga nije bilo. Ali, svejedno, oklopna kola su uzeta u opskrbu ruske armije naredbom ministra odbrane Br 650, od 16. juna 2010. godine, tvrdi RG.

Jedno ponovno proveravanje obavljeno je decembra 2012, posle smenjivanja Serdjukova s dužnosti. Teški kentauer dobio je od ruskih stručnjaka  kompliment za oruđa kojima je naoružan (automatske topove različitih kalibara) i za dejstvo vatrom pri različitim nagibima kola. Međutim – na mrazu, mašina je i ovoga puta bila blokirana. Odmrzavana je u toplom boksu. Tečnost za stakla stegla se u žitku masu. Pružila je piscu članka Sergeju Ptičkinu priliku da patriotski usklikne – i nedaću italijanskog auta uporedi s nevoljom na mah mokrog, smrznutog i zaslepljenog italijanskog vojnika pod Staljingradom 1942.

Ne može oklopna tehnika NATO po zimi do Moskve!, zaključio je novinar RG.

Strano telo u Ministarstvu odbrane

Serdjukov je smenjen sa dužnosti odlukom predsednika Vladimira Putina, novembra 2012. Navedeni razlog njegovog udaljavanja je istraga povodom korupcije unutar Ministarstva odbrane. Kremlj je saopštio da se promenom u vrhu resora želi osigurati neometani rad istražnih organa. Želelo se da istraga ne bude sputana autoritetom ministrovih ovlašćenja.

Putin je odlučio da resor odbrane preuzme Sergej Šojgu, general s dugim stažom u službama za dejstva u vanrednim situacijama – međutim, važnije od svega, ličnost bez mrlja s vrlo visokim ugledom u javnosti. I u armiji. Njen prvi ešalon nije podnosio ministra civila, što je bio Serdjukov. A još manje – ministrove “fufe s pudlama”, kako se među mundirima govorilo o više nego pola tuceta saradnica Serdjukova, dovedenih u MO u svojstvu eksperata za knjigovodstvo i finansije. Unutar vrha birokratije s činovima, ministar i njegovi dovedeni saradnici, ostali su sve do kraja jedno, od vojnog organizma neprihvaćeno, silom ubačeno strano telo.

Serdjukov nije patio zbog uskraćene bliskosti sa oficirima kojima je bio nadređen. Nije mario ni on za njih. S obzirom na zadatak misije, možda je, štaviše, s tim i računao, unapred. U svakom slučaju, imao je razloga da veruje da, kao eventualnu zaštitu, ima iza svojih leđa Putina.

Danas – dva meseca posle događaja, obrt s ministrovim smenjivanjem i dalje je jedno klupko pretpostavki bez jasnog izvoda. Isti Putin, istog Serdjukova postavio je na isto mesto šest godina ranije – kao veštca vičnog pročešljavanju finansijskih knjiga, te nekako i jedinog s poverenjem šefa države da će identifikovati kanale kojima nestaje novac namenjen vojsci. Ministar je bio obavezan da izvede reforme, i on je reforme počeo. Krenuo je da smanji brojno stanje milionske armije, da oružane snage učini gipkijim i da ih savremenije naoruža. A da usto pročešljava i pazi na rashode odbrane.

Osumnjičen za korupciju

Reforma armije nije nešto što je izumio Serdjukov. Spisak potrebnih koraka u preobražaju glomazne sovjetske mašine u modernu, borbeno efikasnu i savremeno naoružanu armiju, iskristalisan je u javnoj debati stručnih foruma i pojedinaca koji se bave nacionalnom bezbednošću – ali ministar je, kontrolom namenskog trošenja, trebalo da obezbedi da se reforma sprovede. U čemu je onda pogrešio?

Serdjukov je osumnjičen da je korumpiran ili da je, u najmanju ruku, tolerisao korupciju u Ministarstvu odbrane – što ni za jednog od posmatrača ovog važnog događaja nije pravi odgovor na pitanje o motivima njegovog smenjivanja. Licitira se s primerima otuđivanja vojne imovine po cenama značajno ispod tržišnih, uglavnom poznatim kupcima, spremnim da podele milione dolara iz takvih transakcija. Do danas, istraga je propustila u javnost bar deset afera tog dosijea. Ipak, malo ko kupuje sugerisano objašnjenje. Korupcija je način ruskog funkcionisanja. Ima je u vrhu i u sredini piramide vlasti, u njenoj osnovi – izvući u takvim okolnostima jedan slučaj, i insistirati na samo toj jednoj korumpiranosti, uvek prema tome podrazumeva da u prozvanoj korumpiranosti ima i nešto što je uzrokovalo da se baš ona izabere (http://en.rian.ru/analysis/20121106/177233437.html). To nešto nedostaje ovog trenutka u analizama brojnih koji događaj posmatraju sa strane. I iz tih razloga, izvestan putokaz u srce enigme je iznebuha objavljeni članak o testiranju zapadnih i ruskih oklopljenih kola – u Rasijskoj gazeti, mesecima posle događaja. Navod, kako su Serdjukov i njegovi saradnici bili, ne za domaće mašine, već celom dušom za uvoz tehnike sa Zapada.

Jedan od zastupnika takve orijentacije bio je i general Postnjikov, 2011. šef suvozemnih snaga. Najveći deo usavršenog oružja proizvedenog za ruske kopnene snage je skup, a osim toga ispod NATO, a čak i kineskog standarda, izjavio je general u ruskom parlamentu:

Modeli oružja proizvedenog u našoj industriji, uključujući oklopno, artiljeriju i malo i lako naoružanje, ispod su standarda koji važi za NATO i čak i za Kinu, citiran je sa sednice Komiteta za bezbednost. Postnjikov je pomenuo tenk T90, takoreći poslednji, rekavši da proizvodnja svakog pojedinog komada tog tenka košta četiri miliona dolara.

Lakše bi nam bilo da za taj novac kupimo tri (nemačka) leoparda, citiran je Aleksandar Postnjikov (http://en.rian.ru/military_news/20110315/163016351.html).

General Postnjikov je bio privrženik generala Nikolaja Makarova, tadašnjeg šefa generalštaba, smenjenog s pozicije kad i ministar vojni. Ovakva izjava jednog komandujućeg generala, i na merodavnom mestu u predstavničkom telu, pokrenula je reagovanje u amfiteatru javnosti, podelivši učesnike u tabore za i protiv ruskog tenka (http://www.tanknutdave.com/forum/17-general-banter/617-rssian-general-says-it-would-be-better-to-buy-leopard-2-rather-than-t-90).

Menadžer bez vizije

Bilo je mišljenja da je izjava Postnjikova jednostavno pritisak na industriju, da ponudi bolje i jeftinije. U svakom slučaju – izneseni stav nije mogao pogodovati abaronki. I to u kiritičnom trenutku. Uralvagonzavod je upravo u razvoju oklopljenog borbenog čuda čija je šifra armata – platforme koja može biti super-tenk, ali i preobraziti se po potrebi u oklopna borbena sredstva drugih namena. Reći mu u tom trenutku da to što radi ne vredi prebijene pare!?

Prvi put, Rusija od nedavno izdvaja ozbiljnija sredstva za odbranu. Zaključno sa 2020. u razvoj oružanih snaga i naoružavanje uložiće se 635 milijardi dolara. Međutim, industrija je u nok-daun poziciji, posle godina bez sredstava i armijskih  porudžbina. Stručnjaci, s karijerom iz vremena Sovjetskog Saveza, penzionisani su ili rasuti. Potrebne su škole da izvedu nove specijaliste. Serdjukov nije imao osetljivosti za taj težak trenutak industrije. Ne zna se na osnovu čega je rasuđivao. Sada, pozvan od istrage da svedoči, Serdjukov koristi pravo da ništa ne kaže. Ćuti. Međutim, ne ćute drugi. Ima sugestija da je ministar, svesno ili nesmotrenošću, uzrokovao tektonska pomeranja u ravni izbalansiranih interesa klanova unutar Kremlja, na kojima politički opstaje Putin.

Serdjukov je okrenuo protiv sebe previše ljudi u Putinovom užem krugu, uključujući svog prethodnika Sergeja Ivanova, sada šefa administracije Kremlja, i Dmitrija Rogozina, zamenika predsednika vlade za odbrambenu industriju, izjavio je šef moskovskog Centra za vojno prognoziranje Anatolij Ciganjok (http://en.rian.ru/analysis/20121106/177233437.html). Rogozin je njegovo sučeljavanje sa industrijom odbrane nazvao nepatriotskim, izjavio je Ciganjok.

Pojedini drugi izvori pridodaju i treću ličnost dvočlanom spisku moćnih protivnika Serdjukova u Kremlju – šefa Rostehnologija Sergeja Čemezova, usto i predsednikovog dugogodišnjeg prijatelja. Navodno, reagovao je i sam Putin, tokom sednice Saveta za bezbednost koncem 2012. – opaskom da Serdjukov i Nikolaj Makarov jednostavno ne razumeju program preoružavanja do 2020. (http://www.jamestown.org/single/?no_caće=1&tx_ttnews%5Btt_news%5D=40304).

Rusija se sama mora starati o sebi

Rogozin – koji je u međuvremenu za godinu dana izrastao u šampiona industrije odbrane, nije nejasan u onome na čemu insistira.

Niko u inostranstvu nije zainteresovan za jačanje Rusije. To znači da mi nikada nećemo dočekati da naši zapadni partneri u vojnoj sferi dele s nama poslednja tehnološka dostignuća ili stvarnu industrijsku pomoć. Dosledno – Rusija se mora sama starati o sebi (http://rbth.ru/articles/2012/12/17/rušia_shouldnt_count_on_western_ašistance_in_developing_breakthrou_21165.ht).

Rusija je velika sila. Samo se jake zemlje uvažavaju u ovome svetu. Da bi Rusija zauzela svoje mesto, mi moramo biti jaki, prvenstveno u ekonomskom i vojnom smislu, smatra Rogozin. Zamenik premijera svestan je da je zemlja u nekim segmentima vojne industrije korak ili pola koraka u zaostatku za zapadnim partnerima. On, međutim, kaže:

Proverimo učinkom da su domaća odbrambena industrija i njeni najnapredniji predstavnici sposobni da garantuju razvoj i proizvodnju najsavršenijih kompleksa oružja i sistema koji prevazilaze zapadne analoge... U tim uslovima, zlatne ideje radnika ruske odbrambene industrije, njihova sposobnost da te ideje primene u proizvodnim procesima, njihovi krajnji proizvodi potrebniji su danas nego ikada (http://rbth.ru/articles/2012/12/17/rušia_shouldnt_count_on_western_ašistance_in_developing_breakthrou_21165.ht) .

U ministaru vojske, menadžer industrije nameštaja što je Serdjukov nekada i bio, nadvladao je stratega – te je, s crvenom olovkom iznad svega izlišnog, inventara, objekata, škola i broja jedinica, jednostavno spuštao ruku i precrtavao nepotrebno. Na kraju, kao skupu i nekonkurentnu,  precrtao je i jednu celu industriju. Povukao je znak jednakosti između Rusije i Saudi Arabije. Ako Saudi Arabija prodaje naftu i kupuje oružje zar isto to ne može i Rusija, možda je tako razmišljao?