SVET I SRBIJA POSLE SEULSKOG KONSENZUSA I DAVOSA

Svet, naročito male zemlje, još će sačekati da vidi kako se u svetski monetarni sistem uvode i druge valute pored dolara, kako će raditi novi MMF, ko će stvoriti nekakve svetske rezerve novca, šta donosi tzv. „Tobinov 'Robin Hud' porez“ na sumnjive finansijske transakcije ili kako se kreativno i sa uvažavanjem posebnosti malih, rešava kriza hrane. Ali promene su, u to sumnje nema, neminovne.

To što se između Seula 2010. i Pariza (ministarski sastanak G 20 na kome se radilo na daljoj razradi Seulskog konsenzusa) i Davosa (forum svetske ekonomske i političke elite) 2011. pokazalo da je veliko rastojanje između lepih reči i stvarnih postignuća, ne znači i da je svet, pogođen poslednjom planetarnom ekonomskom krizom, odustao od namere da se nešto menja. Ali, kao i uvek, sve je pitanje interesa država, pojedinaca koji ih vode i političke moći...


Francuski predsednik pred novinarima za vreme januarskog sastanka zemalja G20
u Parizu

Istovremeno, dok su trajali pomenuti skupovi (Davos i Francuska), srpska Vlada je ponovila svoju rešenost da sa ionako skresane liste „porodičnog blaga“ naše države proda još nešto – Telekom Srbija ad. Da stvari budu čudnije, gotovo svi ekonomisti koje smo pozvali da razgovaramo o tome šta bi Seulski konsenzus i sve ono što se dešavalo u Francuskoj i Davosu moglo značiti za Srbiju, uključujući i neke članove premijerovog tima savetnika, odbili su. Njihovi razlozi su se kretali od poštenog ali tužnog „nisam kompetentan“, do „neću da trošim vreme na birokratsku glupost“. Svejedno, Oskar Kovač, ugledni ekonomista i profesor, sada na Megatrend Univerzitetu, radio je svoj posao: pratio je dešavanja u svetu, pa i ono što radi G 20. Zato je i mogao reći da značaj donetih odluka u Seulu novembra 2010. i Francuskoj u januaru ove godine, za Srbiju, zavisi pre svega od onoga što sama G 20 jeste, i njenog ustrojstva.

„Ako samo pogledate ko čini G 20, kako je grupa nastala, a nastala je evolucijom G7 u G 8, onda će biti jasno da je opet reč o najmoćnijim državama. A u svetu ima preko 200 zemalja, od kojih je nešto preko 190 u UN. Zato je veliko pitanje ko zapravo, i da li uopšte, u toj grupi predstavlja interese ostalih zemalja. Osim toga, unutrašnja struktura G 20 je puna protivrečnosti, zato što dobar deo tih zemalja ima međusobno suprotstavljene interese. Ovako kako sada izgleda, G 20 deluje kao da su je skupile stare članice najmoćnijih pet država bez Rusije, kako bi prikupile uz sebe upravo zemlje BRIK-a, među kojima je Kina najzanimljivija. Jer, brojni pokazatelji, demografski, privredni i finansijski, kažu da se težište ekonomske moći u 21. veku definitivno pomera sa starih sila na neke nove. Tu je interes malih zemalja manje važan. Veliko je pitanje hoće li grupa imati snage da dođe do preciznih odluka, pa i da ih sprovede.“


Oskar Kovač

Ukratko, sve nas opet vraća na spoljnopolitičke odnose u svetu, moć država. Ali najpre, da vidimo šta se desilo tamo gde se u januaru ove godine stvarala budućnost - u Francusoj i Davosu.

Pariska agenda: Nikola Sarkozi je svojom retorikom postavio prilično visoke zahteve pred sopstvene saradnike, uoči sastanka ministara zemlja članica G 20 u Francuskoj, prošlog meseca. No i pored usvajanja nekih preciznijih uputstava za razradu Seulskog konsenzusa, poput strategije za borbu protiv korupcije, rezultat tog susreta se može svesti na to da pravi rad tek predstoji.

„Mnoge od stavki postavljene tokom našeg predsedavanja, neće biti rešene za godinu dana. Monetarni sistem se ne može promeniti do novembra 2011. godine“, kazao je tada Rojtersu Benoa Ker, zamenik direktora francuske Narodne banke. Sam Nikola Sarkozi je, otvarajući konferenciju G 20, rekao:

„Siguran sam da nećemo odmah rešiti niti jedan problem za samo jedno predsednikovanje. Ali Francuska želi ovu debatu, jer sama debata više ne može da čeka.“ A onda je predložio da G 20 razvije tehniku upravljanja tokovima kapitala, da uloga MMF bude proširena. Bilo je to baš pre no što je svojim kolegama, Angeli Merkel, Djevidu Kamerunu, Dmitriju Medvedevu podelio zaduženja. Merkelovoj je poverio da zajedno sa meksičkim predsednikom Kalderonom rešava pitanje reforme svetskog monetarnog sistema. Sam se pozabavio krizom hrane. Medvedev je trebalo da vodi radnu grupu za poljoprivredu, a Kamerun je trebalo da se bavi stvaranjem sekretarijata G 20. Upravo ova četiri polja, pored međunarodnih finansijskih ustanova poput MMf i Svetske banke i njihovih reformi, bile su glavne tačke zasedanja u Francuskoj. Zanimljivo je da je ove tačke kao ključne za oporavak svetske ekonomije, naročito malih zemalja, pa i stvaranje sigurnijeg finansijskog poslovanja širom sveta, označio i Vitor Konstansio, potpredsednik Evropske centralne banke, govoreći u Centru Gulbenkijan, u Parizu, decembra prošle godine:

„Usred svih ovih istorijskih promena, upravljanje na svetskom nivou se sreće sa tri osnovna izazova. Najpre, sa reformom međunarodne finansijske regulative sa ciljem da se umiri sektor sklon ekscesima, dok se istovremeno poštuje potreba za održavanjem nivoa „polja igre“. Tu je i reforma međunarodnog monetarnog okvira da bi se ispravile globalne makro-neravnoteže i stabilisao sistem devizne razmene. Ovde moram da kažem da dolar još uvek nema zamenu. Napokon, treba stvoriti uslove saradnje da bi se osigurao održiv međunarodni rast.“

Već sama podela tema pokazala je da i unutar G 20 važi pravilo da se vodeći interesi i veštine najmoćnijih moraju poštovati. Ali, šta je postignuto? Malo. Najpre, sastanak G 20 je i zamišljen kao više proceduralan, bez donošenja odluka, ali sa pripremama za buduće susrete (uključujući i Davos) a sami su rekli da nikakvog jačeg rada na promenama neće biti do sastanka MMF u aprilu. Takođe, stručnjaci kažu da je Francuska već opterećena rešavanjem pitanja visokog pritiska poput „indikativnih načela“ svetske ekonomske neravnoteže uspostavljenih u Seulu, jer velikim izvoznicima poput Nemačke, Kine, ili Saudijske Arabije nikako ne odgovara uspostavljanje čvrstih pravila igre. Izgleda, ni drugim velikim silama. No, nekih pomaka je ipak bilo.

Kao prvo – Kina. Koliko je Francuskoj bilo važno da privuče Kinu, vidi se i po naporu da se u toj zemlji održi jedan od sledećih ministarskih sastanaka. Francuska tu ima i svoje motive: odnosi dve zemlje su zaoštreni i na niskoj temperaturi još od 2008. godine, kada su Kinezi bojkotovali francusku robu zato što je Srakozi kritikovao Peking zbog Tibeta. Upravo se zato Sarkozi trudio da, recimo, ne iritira najmnogoljudniju zemlju oko dodele Nobelove nagrade za mir Liu Ksiao Bou.

Govoreći o ostalim evropskim državama, Portuglaci se, recimo, nadaju da će Kina i u njihovom slučaju ponoviti manevar izveden u Grčkoj: obećanje ulaganja i otkup duga. Razume se, Kina koja je već napustila status zemlje u razvoju, veoma je važna upravo za sprovođenje samog Seulskog konsenzusa. Na kraju, zbog nje je nedavno došlo do značajne promene u radu MMF – dobila je svoje mesto u odlučivanju.

Malim zemljama su daleko važnije konkretne ekonomske mere.

Dakle, što se tiče pitanja hoće li dolar prestati da bude međunarodno platežno sredstvo, odgovor je: ne, za sada. Tokom razgovora sa Barakom Obamom, Sarkozi je spustio ton u priči o dolaru i svetu.

„Tržište je postavilo dolar na prvo mesto i trenutno nema odgovarajuće alternative ovoj moneti“, rekao je. Posmatračima je delovao kao da skuplja glasove u perdizbornoj trci. No, postavljenje Merkelove na čelo te radne grupe već govori u prilog tezi da se na ovome ipak radi.

Zatim, iako je Sarkozi pozvao na reformu "Breton Vudsa" i stvaranje celokupnog novog finansijskog i ekonomskog sistema, sa akcentom na kontroli međunarodnih tokova finansija, naročito na sumnjive transakcije, rezultati rasprave na ovu temu su za sada mršavi. Ovo ne čudi Oskara Kovača:

„MMF i Svetska banka nisu u klasičnom smislu reči 'međunarodno' takve ustanove. Uticaj u MMF-u, na primer, zavisi od veličine kvota koje je jedna država sebi uplatila. I pored nedavnih promena, SAD tu imaju 17 odsto kvota, što znači da su i dalje najuticajnije. To nijedna država ne želi da izgubi.“

Što se tiče cena hrane, ova tema je bila među najvažnijim u Davosu. I opet, do konkretnih mera se nije došlo. Što ne znači da neće, već na sledećem sastanku G 20, na proleće.

Isto važi i za osnivanje sekretarijata G 20. Mada, kod ovog pitanja, mnoge zemlje su zabrinute. Tako je zamenik japanskog ministra spoljnih poslova, Rintaro Tamaki (inače podržava jaču ulogu G 7), jasno rekao da za njegovu zemlju sekretarijat sada ne dolazi u obzir:

„Ne vidim bilo kakav razlog da se od G 20 pravi ustanova na nivou međunarodnih organizacija poput MMF. Nadam se da će G 20 napraviti nešto do novembra, ali da bi se to desilo, moramo spustiti delokrug rada... Ljudi ne razumeju o čemu ćemo razgovarati.“

Naime, ukoliko dođe do jače institucionalizacije G 20, veliko je pitanje kakav će odnos grupa imati sa zaista svetskim organizacijama poput Ujedinjenih nacija, gde važi princip „jedna zemlja, jedan glas“ i gde je zastupljenost manjih država daleko bolja. O kakvom je problemu reč, pokazuje i jedan izveštaj UNKTAD-a, agencije UN koja se bavi ekonomskim pitanjima. Izveštaj dokazuje da su optužbe protiv Kine da namerno drži veštački nizak kurs juana zbog izvoza - paušalne, jer ko prati kineski rast vidi da postoji i porast plata pa na izvestan način i juana. Takođe, izveštaj se obrušio na G 20 zbog pokušaja preuzimanja prerogativa UN. Pri čemu nema garancije da bi članice tako elitnog kluba kakva je G 20 dobro zastupale interese ostalih država. Čak i ukoliko bi se ostvarili predlozi da se sama grupa proširi na 60 zemalja (francuska ministarka finansija, Kristin Lagard, predlaže da na neki način u grupi bude zastupljeno čak 170 država).

Oskar Kovač kaže da je jedan od razloga zašto se o ovome još ne razmišlja što bi takav razvoj doveo G 20 na opasan teren da zbog prevelikog broja različitih interesa bude iznutra urušena. Da podsetimo, ovo je glavni razlog zašto NATO na primer još ne razmišlja o tome da se širi na zemlje poput Ukrajine i Gruzije – tamo gde se odlučuje konsenzusom, preveliki broj glasača bi mogao iznutra oboriti celu konstrukciju. Osim toga, veli Kovač, male države dobro znaju kakvo je blago za njih UN, koje su još 2001. godine formirale tim ekonomista na čelu sa Džozefom Stiglicom sa ciljem da radi na modelima pomoći ugroženim ekonomijama; ovaj tim je prvi reagovao na nagoveštaj svetske ekonomske krize i zapravo su njegove mere prve ublažile taj udar. Oskar Kovač smatra da je jedan od velikih uspeha ove grupe i samih UN to što su, na neki način, uspeli da formalno potčine MMF Savetu bezbednosti.

Do Seula preko Alpa: Slične teme su bile na glavnom stolu i najelitnijeg skupa ekonomista i političara – u Davosu. Zapravo, jedna od glavnih tema je bila kriza hrane. Predviđanja da će i ove godine doći do naglog skoka cena hrane, te da će to proizvesti nemire u nizu zemalja, nikoga nisu obradovala. A stalno se ponavljalo da niko od prisutnih ne želi da vidi neki novi Tunis ili Jemen... Takođe, jedna od važnih tema je bila i smanjenje nezaposlenosti.


Predavanje u Davosu, tokom "Foruma" u sekciji o razvoju informacionih tehnologija

Skupo švajcarsko zimovalište poslužilo je i kao teren za razradu Seulskog konsenzusa, ali i za zadobijanje nekih sasvim ličnih poena. Tako su članovi korejske delegacije optužili upravo Sarkozija da i G 20 ali i Davos koristi za lične potrebe. Naročito su napali reformu svetske monete, kao jevtin potez zamišljen da pokaže kako Pariz ume da izazove Amerikance. Ali, koji se može obiti o glavu, ako se ne radi pažljivo.

Sarkozi je još nečim u Davosu iritirao mnoge: iznenada je postao snažan zagovarač uvođenja tzv. „Tobinovog 'Robin Hud' poreza“. Reč je o davno datom predlogu, i to u UN, da se uvede porez na sumnjive finansijske transakcije, naročito međunarodne (pošto su one najviše pogodile svetsku ekonomiju u poslednjoj krizi). Uz sam predlog, išla je i zamisao da se prikupljeni novac pretvori u svetske novčane rezerve, lako dostupne svim siromašnim državama. U vezi sa ovim, valja reći da se i u Seulu već raspravljalo o tome, a na susretu G 20 u Francuskoj se konkretno i govorilo da bi trebalo napraviti pouzdane mehanizme za ovako skupljen međunarodni fond. No, stručnjaci prisutni u Davosu, procenili su da francuski predsednik igra nešto drugačiju igru oko pomenutog poreza. Naime, Dominik Štros Kan, prvi čovek MMF i po mnogim procenama Sarkozijev najveći konkurent za mesto narednog predsednika Francuske, protivnik je pomenutog poreza.


Dominik Štros-Kan

Sam forum u Davosu završen je pozivom razvijenima na više razmišljanja o siromašnima, na uvođenje pravila, te na brigu o cenama hrane. „Prošlo je vreme dobrovoljnih standarda za poslovne zajednice kada one treba da ispune obaveze u pogledu prava čoveka“, rekao je Salil Šiti, čelnik Amnesti Internešenela. Naravno, ostaje veliko pitanje i dalje, čemu imaju da se nadaju male zemlje, naročito one sa ekonomskim problemima, u jednom sistemu koji se tek razvija i čije domete ni najbolji ekonomisti ne mogu da potpuno tačno predvide.

Srpsko kaskanje: Sve ovo, po Oskaru Kovaču, pokazuje da je malim državama, nama naročito, jedino preostalo da čekamo i vidimo kako će se veliki dogovoriti. Tim pre što su stručnjaci Harvardske škole poslovanja (Harvard Buisiness School) i te kako kritikovali G 20, proglašavajući je, zbog šarolikih interesa unutar nje, mera predloženih Seulskim konsenzusom a naročito zagovaranja državne regulacije, za najveću opasnost 2011. godine. Možda su i zato brojni ekonomisti kod nas bili nevoljni da razgovaraju na ovu temu. Međutim, kako će zemlja koja teži članstvu u EU gde vlada bescarinska zona i otvorenost tržišta za ulaganja iz bilo kog dela Unije, ukoliko Seulski konsenzus postane stvarnost za svet, zaštititi neke svoje privredne grane, ili proizvode?

„Male su šanse da mi sad tu nešto promenimo, ali nije baš da ih nema“, kaže Kovač. „Konferencija UN za trgovinu i razvoj je usvojila sporazum u kome se favorizuje zemlja domaćin, ali ovaj dokument nije prošao u OECD-u, za razliku od onih koji favorizuju strana ulaganja. Mi danas jedino imamo tu vrstu ograničenja kod vojne privrede“

Ekonomista Miroslav Prokopijević slično misli: „Pošto se sada Srbija nalazi u postupku snižavanja carina zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, mogu se podizati jedino vancarinske barijere, ali to bi bilo ekonomski i politički pogrešno.“


Miroslav Prokopijević

Prodaja Telekoma je tek pitanje. Istini za volju, većina ekonomista nezvanično će reći da je jedini dobar razlog za prodaju Telekoma - budžet. Drugog nema, jer je Telekom „zlatna koka“, odista je diskutabilno prodavati tako nešto. S ovim se slaže i Oskar Kovač: „Ta odluka nije dobra. Ne samo da na duže staze nije ekonomski isplativa, već je i sporna iz ugla onoga što ta kompanija poseduje u Republici Srpskoj. Kad je Telekom tamo kupovao, nije bilo najave da će jednog dana biti prodat. Ne vidim da je iko pitao ljude u RS da li im se ta prodaja sviđa.“

Vlada sa svoje strane tvrdi da se Telekom prodaje zato da bi se obezbedili veliki infratrukturni projekti i ulaganja. Taj je rezon već prihvatljiviji, pod uslovom da je tačan i da se ne obistini proročanstvo brojnih ekonomista da će novci od prodaje u predizbornoj godini otići ipak u – budžet, za plate, penzije, neke druge stvari koje sa infratrukturom ili povećanjem izvoza nemaju veze. Ali ostaje pitanje hoće li to biti dovoljno da bi se digla naša privredna i ekonomska moć. Zato, valjda, brojni ekonomisti smatraju da treba tražiti druge modele razvoja i primenjivati ih. Miroslav Prokopijević misli da samo prave tržišne reforme i vladavina prava mogu zemlju izvesti ne zelenu granu: „Ali to u Srbiji neće ni ogromna većina birača niti političara. Onda ostaje privredna agonija kao sudbina.“

Oskar Kovač ima nešto drugačije mišljenje: „Obrazovanje. To je ključno za rast. Zbog razvoja tehnologija danas se zanati, veštine, znanja moraju brzo nadograđivati.“

A nedavno su naši ekonomisti javno, za najstariji dnevni list u Srbiji, lupali glavu nad pitanjem svih pitanja za obične građane ove zemlje: kako zaposliti što više ljudi. Što jeste odraz rasta privrede. Zanimljivo, ali gotovo sve njihove priče su se svele na to da li povećati PDV, ili ne. Ili povećati potrošnju? Bilo je, doduše (nakon deset godina tranzicije!) i stidljivog pomena reforme poreskog sistema u cilju podsticanja zapošljavanja, samo što niko ne reče kakve bi to mere konrektno ta reforma trebalo da donese. A jedan Dominik Štros Kan je u Davosu pominjao daleko brojnije mere.

Ali šta ove promene u svetu, pored svega navedenog, mogu značiti za Srbiju? Koliko imamo šanse da odstupimo od vašingtonskog modela? Oskar Kovač veruje da se moramo, bar malo, okrenuti zemljama čije ekonomije narastaju, ako želimo privredni rast i malo ravnopravnije šanse. Ko prati naučne studije ili pak parametre razvoja, tvrdi on, vidi gde se danas dešavaju suštinske stvari.

„U jednoj američkoj studiji koja analizira budućnost do 2050. godine, stoji da će se tokom ove dekade odigrati seizmička promena u globalnoj privredi“, kaže Kovač. “Ukupan proizvod zemalja u razvoju će porasti čak 5 puta, demografske prilike im idu na ruku a, recimo, G 20, će tada biti manjina svetske privrede.“

Nije čudo što Dragan Petrović, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, veruje da se treba prestrojiti: „Prema silama koje pospešuju razvoj ove zemlje i poštuju njenu teritorijalnu celovitost. Treba korektno tumačiti ona četiri stuba naše spoljne politike, a ne kao sada biti potpuno okrenut ka SAD i EU.“

E, ovde Kovač ima izvesne rezerve. Nama treba evropsko tržište, treba nam bescarinski prolaz roba tamo, mi smo usmereni ka EU, tvrdi on. A što se tiče Seulskog konsenzusa, podseća Kovač, možda je on i počeo da važi. Ali mere koje nad nama još uvek primenjuje MMF su po vašingtonskom kroju! A sve i da je Seul nova "ekonomska Biblija", ovo je svet u kome je politička moć još uvek glavna mera svega. U svakom slučaju, i kao što rekoše i Sarkozi i brojni svetski stručnjaci, na konkretizovanje odredbi Seulskog konsenzusa, kao i njihovu potpunu primenu pa i na ono što će one doneti, tek treba čekati. To je posao za više godina.

Ipak, da valja razmišljati čak i o prestrojavanju do izvesne mere, pokazuju i neka nova dešavanja. Negde između Pariza i Davosa, Dejvid Kamerun je pozvao pribaltičke i skandinavske države na mini samit u svoju prestonicu, sa ciljem da se organizuje neka vrsta podgrupe unutar EU. Još zanimljivije: nedavno je Džim O'Nil, ekonomista Glodman Saksa, imenovao novu grupu narastajućih ekonomija o kojima će se tek razgovarati. To je MIST – Meksiko, Indonezija, Južna Koreja i Turska.