„SRPSKI KOD“

Postoji jedna sintagma koju nisam do sada imala prilike da čujem na Kosovu i Metohiji, ni na jugu, ni na severu, a koju sve češće upotrebljavaju ljudi oko mene. Radi se o „srpskom kodu“ koji je, kako sama reč kaže, postao nešto poput šifre ili znaka koji čovek može da nosi sobom i da taj znak bude vidljiv ili da ga jednostavno nema. Ako ga nema, on je izgubljen a za sve manju zajednicu - štetan. Šta je sve „srpski kod“?

Osećanje mere za okupatora

To je nešto u karakteru što čoveku na Kosovu ne dopušta da se sasvim savije pred pobednicima. To je, dakle, ponos. Ali nije samo ponos. To je kada te nervira nekakav srpski polusvet iz Tačijeve svite i nazivaš ih janičarima – to je, znači, i hrabrost jer koliko god beznačajni bili, ti ljudi imaju vlast nad životima preostalih srpskih mesta. To je ponos, hrabrost i još nešto... to je inat kada sve deluje izgubljeno; to je dakle inat da se insistira na punom nazivu južne srpske pokrajine ili da se jednostavno, koliko god čovek morao da bude praktičan i da preživi i bude elastičan i savije se, ne odustane, makar u sebi, od onog poslednjeg. To poslednje je „srpski kod“ koji bi mogao da znači i osećanje mere, kada već moraš da sarađuješ sa okupatorima, sebe radi i radi svoje zajednice, osećanje i svest o tome šta ne valja.

Rat protiv srpskog duha

Južno od Ibra sede neki ostaci Srba, veoma svesni onoga što im je urađeno i ako su pre godinu dana ili dve godine bili ljuti na Srbiju jer su osećali izdaju, sada više nisu ni to. Ni rezignirani. Pomireni sa sudbinom i sve više rešeni da ostanu tu sa svojim porodicama i svojim imanjima i da se, tu i tamo, zavijori srpska zastava. Srbi južno od Ibra silom loših okolnosti uspeli su ono što velika većina Srba više ne može da uradi. Uspeli su da u svojoj svesti odvoje Republiku Srbiju od Srbije u sebi, od toga da su Srbi, da im je to identitet, da se na ovakvom mestu mora biti Srbin ili se ne može biti ništa (onda si krpa kojom pobednici brišu pod) i to nije isto kao insistiranje na često ispraznom srbovanju u Beogradu ili drugim gradovima Srbije. Ovde se radi o borbi za opstanak, za duh, za ono skuplje od hektara i miliona. Ovaj rat koji Albanci trenutno vode protiv Srba na Kosovu jeste rat protiv tog duha. Srbi su počeli da ga nazivaju „srpskim kodom“. Srpski kod je, dakle, duh koji čuva one svesnije od potpunog utapanja i taj duh usporava proces asimilacije Srba južno od Ibra.

Lažni patriote su umorni

O njemu (srpskom kodu, ili duhu) pričaju ljudi koji su obrazovaniji, koji jesu svesni da se mora učestvovati u procesima i da ti procesi na Kosovu moraju biti praćeni od strane „naših“, i to nije priča o nekoj nacionalnoj samozaljubljenosti i odbijanju da se vidi stvarnost.

O „srpskom kodu“ ne pričaju oni koji su se do pre nekoliko godina busali u srpske grudi, tužakali stranačkim liderima svoje komšije kao izdajnike, a onda rasprodali šta su mogli i otišli, isto kao što se u Srbiji Kosovom više ne bave oni koji su do juče na svaki pomen realnih dešavanja vikali „izdaja“, a sada ih više nema ni među komentatorima tekstova o Kosovu. Ovo, dakle, nije priča lažnih patriota nego nekih drugih ljudi, možda tek sada svesnih da ako izgube svoj „srpski kod“ ili duh koji im ne dopušta da izgube svoj identitet, gube sve i gube nepovratno.

Ovde se, u ovoj priči, više i ne očekuje pomoć niti razumevanje od Beograda – koji je simbol nekakve centrale ili matice. Od matice se ne očekuje ništa. Lažni patriotizam se umorio, više se niko čak i ne pravi da ga zanima Kosovo. Lažni patriotizam se ispraznio, ili je zaradio šta je želeo ili je odrao glasne žice od šmirantskog urlanja (kad ne šmiraš – ne promukneš) i, možda čak i na sreću, on nema veze sa „srpskim kodom“ kao šifrom preostalih Srba južno od Ibra.

Zašto mora srpski?

Zašto na sreću? Zato što je taj kod toliko ranjiv, da bi ga nepažljivost glasnih patriota – laktaša vrlo lako izmanipulisala, potrošila bi priču i bacila je kao i sve ostale priče koje baci kada ih potroši. Jer taj kod i bez toga već ima za jakog neprijatelja pobednike Albance i zabranu postojanja na svakom koraku, ima albanski fašizam u koji treba da se integriše a to će reći, u ovom trenutku, da bude „mali od palube“ kriminalcima na Kosovu. Da bude ponižen do krajnjih granica i da se ugasi, da bude ugušen i mrtav.

Taj kod mogao bi biti i osnovno osećanje za pravdu ili mrva elementarnog vaspitanja, mogao bi da bude zbir ljudskih osobina koje u novom svetu postaju nepoželjne, ali ih se niko javno neće odreći jer pristojnost nalaže da se makar formalno uvažavaju ponos, čast, pravičnost i ljudskost.

Na nekom drugom mestu taj kod možda ne bi morao nužno da ima nacionalni prefiks, ali ovde mora. Ko je jednom u životu bio u Orahovcu – zna da je tako. Ako je tamo video ljude koji su posle nekoliko godina izašli iz geta i bili iznenađeni kada su videli nove mašine i tehnologije za proizvodnju vina – a radi se o ljudima civilizacije a ne nekom ksenofobičnom i rđavom svetu, nego naprotiv, onda mora da zna da kod koji čuva ostatke jedne civlizacije na Kosovu mora imati pridev „srpski“.

Sreća od nesreće

Sloboda ovog koda da nastane u jeziku i čuva ono malo što nam je ostalo, stvorena je od nezainteresovanosti matice – jer kada se matica za nešto zainteresuje onda se to, barem nas kosovsko iskustvo uči tome, pretvori u preglasnu, pa iritirajuću - lažnu, pa ispraznu, pa dosadnu i na kraju sasvim izgubljenu i na propast osuđenu priču. Patriotizam ovih ljudi upravo je onoliko slobodan da diše - koliko je Srbija nezainteresovana da ga vidi. I to je jedina sreća od nesreće, ta sloboda nastala usled nezainteresovanosti Srbije, i njenih dežurnih fariseja, za „srpski kod“.

Srbija je prvo govorila ljudima da su izdajnici ako učestvuju u institucijama kvazikosova. Onda je mutno i zatajno, onako kako to jedino umeju ljudi koji je vode, podržavala najgore među Srbima južno od Ibra da uđu u Tačijevu vladu. Onda su te budale željne malih para iskompromitovale svoju zajednicu južno od Ibra. Onda neko u Beogradu kaže – ma ti dole su isti k'o Šiptari i to su izdajnici. I na kraju ispadne da su Kosovo prodali Srbi sa Kosova. Ali, teško je reći da je to istina. Da sad krivi budu oni koji su ostali, a ne država koja je podržala najgore umesto najjače i najbolje među njima da se bore za srpsku stvar, tamo gde je najteže.

To je jug. Malo je Srba koji su svesni da je đavo zaista odneo šalu, malo je Srba uopšte i oni najobrazovaniji među njima pronašli su ključnu reč opstanka (a opstanak je u duhu, što će reći u jeziku koji proizlazi iz duha) i ta reč je „kod“. Srpski kod.

Pokoravanje ili odmazda

Da bi Hašim Tači pre neki dan rekao u Gračanici da je njegov dolazak i divan doček (upriličen od njegovih slugu, naravno) bio nezamisliv pre samo dve godine, trebalo je da se desi i isključivanje telefona i prekidanje veza sa Srbijom i pretnje hapšenjima, i lažirani izbori, i zastrašivanja i primoravanja da se na svakom koraku prizna Republika Kosova, a pre toga je morao da se dogodi i onaj 17. mart i da Srbi budu desetkovani i odvojeni od Srbije fizički, a uz pomoć Srbije, dakle – sve je to trebalo da se desi uz niz pojedinačnih i kolektivnih stradanja da bi Hašim Tači dao svoju izjavu u Gračanici. A da bi „pio kafu u Zvečanu“ (kako je najavio parafrazirajući davnu Tuđmanovu želju da pije kafu u Zemunu) šta mislite, šta će sve morati da se dogodi pre tog dana? Srbe sa severa država je upravo uvela u deveti krug tamnog vilajeta onom Dačićevom pričom, pa Tadićevom izjavom i ostalim džeziranjima na temu „podela Kosova“. Dakle, ili ćete biti slobodni od Tačija ali ćete biti odgovorni što smo priznali Kosovo (baš kao što su Srbi južno od Ibra odgovorni za veleizdaju, jer su bili drski da ostanu živi i da se kolektivno ne isele s Kosova i Metohije) – ili ćete trpeti odmazdu mlade evropske države Kosovo koja je malo kratkih nerava i poprilično fašističkog ustrojstva.

Kosovo je srpska antika

Taj fašizam albanske strane i nezainteresovanost prethodno mahnitih patriota kratkog daha, iznedrili su „srpski kod“ o kojem se priča i koji ustaje polako iz mrtvih, na jugu. Ne znam šta će uraditi na severu. Ne znam koliko će ljudi završiti pod zemljom a koliko po zatvorima, ako budemo insistirali da se baš sada rešava status severa. Ne znam ni za koju će se vrstu taloga ovaj put odlučiti država – ko će biti nosioci projekta, da bi bili sutrašnji krivci, a da bi prekosutra neko sa talogom identifikovao sav taj narod i ispod i iznad Ibra. Ako „srpski kod“ bude vitalan, ta propast mogla bi da bude rađanje nove zore kao jednom davno za vreme despota Stefana Lazarevića. Takođe, mogla bi da izgleda i kao suton, malo svetla pred kraj, i jedan antički usud u tragičnom liku Đurađa Brankovića. I jedan i drugi junaci su antičkih razmera, sa manje ili više prokletstva koje nose sa sobom, ali su i svetli primeri pokušaja. Udes ovog drugog, međutim, bio je i kraj Srbije za nekoliko vekova.

Kosovo je srpska antika, Kosovo je srpski Vučitrn kroz koji su prolazi mletački trgovci kada su poslovali sa Carigradom, gde je danas škola za obuku kosovske policije, a Srbi su proterani u sela poput Prilužja. Kosovo je Novo Brdo gde stoje table na kojima je neko ispisao lažnu istoriju o nekakvim Mlecima i Talijanima koji su u nekakvoj saradnji sa Vizantijom napravili jedan od prvih rudnika zlata u Evropi, a gde danas poneki srpski siromah zaboravljen i od lažnih patriota i od liberalnih neojaničara živi svoje poslednje dane. Kosovo je Simonida koja sada leži oslikana na zemlji, nasred nekog idiotski projektovanog kružnog toka ispred manastira Gračanica; i Kosovo je ovaj „srpski kod“ koji se pojavio kao reč, kao misao, da niče na zemlji koja deluje kao da ste došli posle smaka sveta... samo moralno uništena nacija može da se odrekne svoje antike.

U to ime možda bi naša država trebalo da resetuje svoj projekat „odbrane Kosova“, da odmori malo i da se ne izleće sa nerazumnim predlozima koji sada otvaraju vrata novog pakla, jer Kosovo neće nestati i Kosovo nije tema dana. To niko ozbiljan i pristojan više ne treba da rabi zbog upitnih poena na nekim izborima. Dovoljno su ga rabili i ostavili pustoš iza sebe i narod u rukama jedne zaista fašističke i prema Srbima vrlo netolerantne ekipe Albanaca.