SRPSKA REVOLUCIJA NA ČELU SA MLAĐOM DINKIĆEM? SASVIM MOGUĆE!

Možete li da zamislite sledeću scenu: milion gladnih i prezrenih pred Tadićevim vratima u Pionirskom parku urlaju: „Odlazi, satrape!“ Predvode ih Mlađa Dinkić, Čeda Jovanović, direktori stranih banaka, Aca Vlahović, Jelena Karleuša, Borka Pavićević, Miljenko Dereta i nekoliko tajkuna i stranih ambasadora; „Blic“ u Parku besplatno deli svoje vanredno izdanje sa velikim naslovom: „Pravda za Srbiju“; demonstrantima se podrškom pridružuju Sonja Liht i Vensan Dežer; dok se ih sa velikog video-bima, koji je za tu priliku donirao Saša Popović, pozdravlja Barak Obama. Barak upozorava Tadića da ne razmišlja o primeni sile protiv naroda, podseća kako su predsednika Srbije američki zvaničnici više puta uzalud ubeđivali u neophodnost reformi i predlaže da bi Borisov miran odlazak bio najlakši izlaz iz krize koja preti nasiljem.

Mislite da pokušavam da budem uvrnuto duhovit? Ne, ovako ozbiljan nisam bio od poslednjeg odlaska zubaru.

POLITIKA PREOKRETA Idemo od početka. Krajem januara (29) na Glavnom odboru svoje stranke, onome na koji je doveo Jovu Kapičića - jednog od poslednjih živih čuvara tajne da nema prave revolucije bez mnogo krvi - Čeda Jovanović je lansirao ideju o „politici preokreta“. Na preokret je tada pozvao političke oponente, Crkvu, sindikate, revolucionare iz oktobra 2000. godine (pored ovog iz '41) i rekao im da Boris nema snage za politiku preokreta, da, slabašan kakav jeste, ne može da spreči Tomu Nikolića u njegovom maršu na vlast i da on, Čeda, preko toga ne može da pređe jer ga, naravno, političkim vodama vodi ideja odgovornosti. „Politiku preokreta“ objasnio je „povratkom života u politiku“; da se sa Kosovom uspostave ekonomske veze, kad već ne mogu političke; da se ubrza i završi privatizacija; da se otvori borba protiv korupcije tako što će se država povući iz svih preduzeća; da se ipak spali Kartagina, što će reći da se revidira energetski sporazum sa Rusima. Uverene da su sve to stvari koje se mažu na hleb i da će Srbiji biti bolje od te „politike preokreta“ jedan od govornika (Nenad Prokić) pozdravio je revolucionarnim pozdravom – Smrt fašizmu. Ne sumnjam, s obzirom na sastav skupa, naoštren kao politbiro u poslednjoj noći ilegale, da se našlo dovoljno njih da mu odgovori sa – Sloboda narodu!

Velike ideje prepoznaju se po tome što se svetom šire kao zaraza: desetak dana posle Čede, javio se u sredu u „Večernjim novostima“ Mlađa Dinkić i snažno se založio za ideju – gle đavola – „velikog preokreta“.

Za Mlađu bi se „veliki preokret“ sastojao u velikim i suštinskim promenama u vladi (rekoh li ja da je on ipak za nekog đavola žrtvovao Tomicu), da vlada radi bolje, da bude ozbiljnije vođena (a ja mislio da je već Mirko dovoljno ozbiljan), da više sluša građane na terenu, kojima je, otkriva Mlađa, „izuzetno teško“. Mlađa je još dosolio da podržava moto Tominog mitinga da su „Srbiji potrebne promene“, ali da je opozicija za to nesposobna i da nema ništa logičnije nego da radikalne promene donese vlast, valjda je i to neki svetski trend za koji mi ovde još nismo čuli.

PRETNJA BORISU Neko iz vlasti je lansirao ideju o „velikom preokretu“, a to nije bio tim Borisovih advertajzera? Sam Boris je častio Mlađu dajući mu da on saopšti ovu genijalnu ideju, kojom će vlast izvršiti diskontinuitet sa sobom samom i, ko zna, možda čak i izvesti revoluciju protiv sebe? Ništa od toga! Mlađa je razvejao moje sumnje svedočeći da Boris (još uvek) nije deo igre.

„Razgovarao sam o tome sa mojim prijateljem Borisom Tadićem. Uveren sam da će on imati snage da povuče prave poteze, a ja ću mu pružiti podršku“, rekao je Mlađa, a ja vam kažem da Boris ovakvu pretnju nije popio u životu, računajući i braću Šarić i Keti Ešton.

O čemu se ovde radi? Ko zna Čedu i Mlađu taj zna dve stvari. Prvo, da njih dvojica nisu baš jedan drugom na spisku fanova, što će reći da je teško poverovati kako su zajedno sedeli i nadošli na genijalnu ideju o preokretu. Drugo, ako prebrojite njihove pristalice i pozicioniranost u biračkom telu, lako ćete shvatiti da njih dvojica i nisu ta snaga koja bi se tek tako usudila da Borisu predlaže da izvrši radikalan diskontinuitet sa samim sobom. Naravno, to što su umeli da dižu galamu nesrazmernu svojoj snazi, pa i da se (u Dinkićevom slučaju) ponašaju kao da u Srbiji postoji funkcija oberkancelara, govori samo to da su svoju snagu i podršku crpeli na nekim drugim mestima. Razumeli smo se?

E sad, ako njih dvojica, koji ne govore mnogo jedan s drugim, dođu do iste formulacije o preokretu, tada budite uvereni da su tu ideju pokupili na mestu gde obojica svraćaju – a nije Crkva – i da su na tom mestu već odlučili da se u Srbiji ima dogoditi preokret. Sa „mojim prijateljem“ Borisom ili bez njega.

Sada vam je jasnije šta znači taj preokret: Boris ima da se pomeri iz letargije u koju je upao i da zaigra tvrdo. Mora da napravi diskontinuitet sa sopstvenom politikom, da dovede nove ljude u vladu, sudeći po Mlađinoj eksplikaciji ideje, to bi uključilo i odlazak Mirka Cvetkovića (ne bi me začudila premijerska funkcija za samog Mlađu), da prestane da se zamajava sa Kosovom (ono malo što se zamajava), da posmenjuje ministre koji ne razumeju duh vremena, da ne zavlači Nemce sa prodajom Telekoma svojim nastranim idejama da to što kupuju moraju i da plate, da rasproda ono što još nije, da konačno otkači te Ruse.

Inače? Inače će imati revoluciju, jer Mlađi Dinkiću je potreban novi početak i on taj novi početak hoće da ima sa Borisom ili – još bolje - bez njega. Kakve veze imaju te ideje sa gladnim narodom, kojim danas Borisu ne prete Toma i ekipa iz opozicije, već Mlađa i stranci, to, naravno, ne zna niko. Ali da se za njihovu stvar može iskoristiti baš takav narod, u to nema nikakve sumnje.

LUD I OZBILJAN Uostalom postmoderne revolucije se tako i događaju, dovoljno je da ispunjavate nekoliko uslova: da imate bar milion gladnih (imamo!), da imate medije koji mogu da ih pozovu na ulicu da u sopstvene ruke uzmu svoju pravdu (imaju!); da imate podršku stranaca koji će sve to da aminuju kao novu „srpsku demokratsku revoluciju“ (čuj imaju, smislili!).

I eto, Boris je pred jasnim izborom: ili će učiniti ono što Mlađa od njega traži i time biti još razvlašteniji i još nemoćniji kao pripadnik drugog ešalona stranih klijenata pred zahtevima momka iz prvog ešalona. Ili će mu pod prozor krenuti autobusi iz Zaječara i ostalih ujednjenih regiona kupeći redom sve sa sobom, a neka samo stisne petlju pa pozove Valjevce da ga brane pošto je, iako nevoljno, klimnuo glavom kad im je Mlađa otimao Gorenje i poslao ga Ničiću u Krajinu.

Naravno, da čitalac misli kako sam ja poludeo kad ovako tvrdim da Mlađa, lik u narodu omiljen kao svrab, preti narodnom revolucijom Borisu, koji je do juče umeo da hipnotiše Srbe tako da su ga, pre nego što se probude, već zaokružili na glasačkom listiću. Ali, pitam ja čitaoca, nisu li poslednjih decenija u Srbiji, otkako se nama tako predano bave stranci, najčešće bili u pravu oni kojima uračunljivost nije bila jača strana?

Stvar, međutim, ima svoju logiku: sistem sa koga su se napajali i Boris i Mlađa sasvim je potrošen. Ukoliko ne dođe do prodaje Telekoma, gde su stvari potpuno zakočile, taj sistem nema načina da produžava svoj život ni za nekoliko meseci. To će reći da su neophodna hitna rešenja koja bi građanima pružila makar iluziju pravde i diskontinuiteta. Pa zar nije to ono što Mlađa i Čeda zahtevaju od Borisa, pa zar nije to jedna mala „još demokratskija revolucija“ ako se Boris ogluši o njihove opravdane zahteve.

Možda u svemu tome ima i neko treće rešenje: recimo da Boris javno išutira Mlađu i Čedu, što bi u normalnom svetu priličilo čoveku za koga su glasali milioni građana protiv ljudi za koje glasaju milioni dolara? 'Ajte molim vas, ne biva to više kod Borisa. Ako smo, poludeli, bar smo ozbiljni.

Tek, ako vas ovih dana budu zvali da palite traktor i krenete za Beograd, ja bih na vašem mestu najpre pitao – a gde su Čeda i Mlađa.

Objavljeno: sreda, 09 februar 2011. 21:07

http://standard.rs/vesti/36-politika/6553-eljko-cvijanovi-srpska-revolucija-na-elu-sa-mlaom-dinkiem-sasvim-mogue-.html