Čemu se Pariz čudi, kritikujući Vašington: Za SAD je važna Kina, a Evropa je sporedna

Francuski predsednik Makron i američki predsednik Bajden razgovarali su telefonom u sredu pošto je prošle nedelje Australija otkazala već delom plaćenu porudžbinu francuski podmornica na dizel pogon. Istovremeno Australija je ugovorila kupovinu američkih nuklearnih podmornica i pristupila novom indo-pacifičkom savezu sa SAD i Velikom Britanijom (Aukus).

U sredu su telefonom razgovarali američki predsednik Bajden i francuski predsednik Makron. Kako su preneli francuski mediji, predsednici su odlučili da pokrenu proces “produbljenih konsultacija sa ciljem stvaranja uslova koji bi garantovali uspostavljanje poverenja“ - pre nego što se susretnu u oktobru u Evropi.

Povučeni francuski ambasador vratiće se u SAD iduće nedelje.

Uprkos zvaničnim govorima, svima je jasno da je evropska odbrana iluzija jer nema ni zajedničke evropske vlade, ni zajedničke evropske spoljne, ni poreske, a još manje odbrambene politike

Šta znači američka podrška „evropskoj odbrani“?

Svi ovdašnji mediji prenose da je američki predsednik rekao da je „nužno da evropska odbrana bude jača i efikasnija“ kako bi doprinela transatlanstkoj bezbednosti i dopunila ulogu NATO-a. U pozadini ove formulacije je ipak nešto što se podrazumeva – za Vašington je evropska odbrana prihvatljiva ako njeno funkcionsanje u zadovoljavajućoj meri počiva na snabdevanju američkim naoružanjem i vojnom opremom.

U saopštenju koje su preneli mediji kaže se i da SAD ponovo potvrdjuju da „angažman Francuske i EU u indo-pacifičkom regionu ima veliki strateški značaj“. SAD su potvrdile da će se „pojačano angažovati“ u podršci evropskim državama koje učestvuju u vojnim operacijama u regionu Sahela u Africi.

Saopštenje deluje kao sastavljeno u skladu sa očekivanjima predsednika Makrona koji se zalaže za stvaranje evropske odbrane. Potrebno mu je da, posle onoga što su mnogi ocenili kao „nipodaštavanje Francuske“, sada Vašington kaže nešto o važnosti Francuske. Ipak, svi znaju da su to samo reči za koje nije izvesno da će postati dela.

Sada se u Francuskoj javno govori da bi Indija mogla da kupi francuske vojne podmornice na nuklearni pogon i javno se postavlja pitanje da li bi SAD ponovo mogle da se anagažuju na otimanju porudžbine.

Mnogi politički lideri javno su se izjasnili za izlazak Francuske iz združene komande NATO-a.ali dobro obavešteni stručnjaci za pitanja odbrane ukazuju da to ne bi imalo nikakvog smisla

Da li će Francuska izaći iz NATO?

Osam meseci uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora ova afera, koju je francuski šef diplomatije Žan Iv Ledrian nazvao savezničkim „zabadanjem noža u ledja“, postala je unutrašnje – politički događaj o kome se svi politički akteri i dalje izjašnjavaju.

Deo poslanika tražio je da se obrazuje parlamentarna komisija koja bi istražila da li je u čitavoj aferi bilo i propusta francuske diplomatije.

Ministar spoljnih poslova izjavio je da je bukvalno sat vremena pre objavljivanja saznao za otkazivanje australijske porudžbine. Mnogi pitaju kako je to moguće i da li je obaveštajna služba radila svoj posao.

Osim toga, mnogi politički lideri javno su se izjasnili za izlazak Francuske iz združene komande NATO-a. Takav stav zauzeli su političari sa krajnje desnice kao Marina Lepen, predsednička kandidatkinja Nacionalnog okupljanja (bivši Nacionalni front). Takođe, Erik Ćioti (Eric Ciotti), poslanik sa desnog krila Republikanske stranke desnog centra koji ima predsedničke ambicije i tvrdi da Francuska mora da se vrati na „degolovsku politiku“.

Za izlazak i združene komande NATO-a zalažu se i lideri krajnje levice kao Fabian Rusel (Fabien Roušel), lider Komunističke partije i Žan Lik Melanšon (Jean-Luc Mélenćon) koji smatra da Francuska treba da se okrene jačanju partnerstva sa Rusijom i Kinom.

Podsetimo, General Degol, protivnik ideje zajedničke evropske odbrane koju je zagovarao tadašnji predsednik Evropske komisije Nemac Valter Halštajn, izveo je Francusku iz združene komande NATO-pakta 1966. godine. Francuska se 2009. godine u vreme predsedničkog mandata Nikole Sarkozija vratila u združenu komandu u ime evropske kohezije i francuskog interesa da „budu tamo gde se odluke donose“.

Šest dana posle izbijanja diplomatske krize između SAD i Francuske, posle povlačenja francuskih ambasadora iz Kanbere i Vašingtona na konsultacije i uprkos teškim rečima – jasno je da  francuska diplomatija uopšte i ne razmatra mogućnost izlaska iz združene komande NATO-a.

Dobro obavešteni stručnjaci za pitanja odbrane ukazuju da to ne bi imalo nikakvog smisla iz više razloga. Francuska, na primer, za sve svoje vojne misije i intervencije u Africi dobija obaveštajne podatke od SAD koji su od presudnog značaja za izvođenje operacija. Osim toga, eventualno ostavljanje „prazne stolice“ u združenoj komandi Alijanse imalo bi loš uticaj na odnos Francuske sa zemljama saveznicama u Atlantskom paktu.  

Ministarka odbrane Fransoaz Parli (Françoise Parly) relativizovala je sada stvari, podsećajući u intervjuu za Le Figaro da finansijski gubici nisu enormni za francusku kompaniju Naval group pošto je deo porudžbine već plaćen, a Australija će platiti i finansijske penale kako je predviđeno ugovorom u slučaju jednostranog raskidanja.

„Tramp posle Trampa“

Sada kada tenzija pada, izoštrava se pitanje kako je moglo da se desi da francuska administracija bude toliko iznenađena koliko tvrdi?

Zar ne postoje obaveštajne i kontraobaveštajne službe, zar ne postoje analitičari u brojnim institutima, vladinim i nevladinim organizacijama koji su proučili profil Džejka Salivena (Jake Sullivan), Bajdenovog šefa Saveta za nacionalnu bezbednost i Kurta Kembela (Kurt Campbell), koordinatora Bele kuće za Indo-Pacifik?  

Još u januaru ove godine prilikom imenovanja Salivena i Kembela francuski analitičari su upozorili da je reč o ličnostima koje nisu naročito trans-atlantski orjentisane za koje je sasvim zadovoljavajuće ako se Evropljani sami brinu o svojoj sigurnosti.

Francuski analitičari su predstavili Džejka Salivena kao pravnka i advokata koji je, između ostalog, bio savetnik Hilari Klinton u vreme njene predizborne kampanje 2016. kada je za predsednika bio izabran Donald Tramp. Saliven je bio jedan od retkih savetnika Klintonove koji je kritikovao njeno zanemarivanje srednje klase kao gubitnika globalizacije. U jednom izveštaju iz 2019. on kaže da demokrate moraju da izvuku pouke iz činjenice da nisu znali da prepoznaju zabrinutost američke srednje klase koja je u načinu vođenja američke diplomatije i američke unutrašnje politike – videla dokaz nesposobnosti vladajuće administracije da reši njihove probleme.

Saliven je imenovan u januaru za prvog čoveka Nacionalnog saveta za odbranu. Francuski analitičari već su tada tumačili da je Bajden preko tog imenovanja poslao poruku da će ubuduće vođenje spoljne politike biti uže vezano za vođenje unutrašnje politike nego u prošlosti.

Tek sada, međutim, šef francuske diplomatije izjavio je da je ovde na delu „Tramp posle Trampa“ i, paradoksalno, politika kontinuiteta sa Trampovom administracijom.

Uprkos zvaničnim govorima, svima je jasno da je evropska odbrana iluzija jer nema ni zajedničke evropske vlade, ni zajedničke evropske spoljne, ni poreske, a još manje odbrambene politike… Takozvane „nove“ - zemlje članice EU na istoku kontineta (Baltičke zemlje, Poljska itd.)  - vojno su okrenute pre svega savezu sa SAD kao jedinom zaštitniku u odnosu na Rusiju.

Francuska i Nemačka „previše mlake“ prema Kini

U januaru ove godine za koordinatora Bele kuće za Indo-Pacifički region imenovan je Kurt Kampbel (Kurt M. Campbell), visoki američki diplomata u Obaminoj administraciji. Francuski mediji predstavili su ga kao jednog od arhitekata strategije “Azija kao noseći stub (spoljne politike SAD)”.

Dok se čude američkoj politici, Francuska i rukovodioci administracije EU izgleda su zaboravili da su Kina i EU potpisali ugovor o investicijama samo nekoliko dana pošto je Bajden preuzeo funkciju predsednika SAD.

Nije, dakle, jasno čemu se francuska diplomatija toliko čudi. Da li se čudi zbog neznanja, kako pretenduje francuski šef diplomatije? Ili je reč o nemoći zbog toga što su se Francuska, Nemačka i rukovodstvo EU našli u položaju taoca vojnog zaoštravanja između SAD i Kine. S jedne strane je ekonomska zavisnost od Kine a sa druge, bezbednosna zavisnost od SAD.

Francuska i EU nisu bile uključene ni u takozvani Quad, četvorni bezbednosni dijalog (SAD, Japan, Australija, Indija), osnovan 2000. godine, a aktiviran 2017, u vreme predsednika Trampa, niti u program elektronskog obaveštajnog rada, zajedno Novim Zelandom, SAD, Velikom Britanijom i Kanadom.

Gledano sa aspekta Vašingtona, politika Francuske i Nemačke prema Kini viđene su kao previše mlake. Američka politika prema Pekingu je pre svega je vojna, dok Pariz i Berlin u stilu “neutralnosti”, govore da „predlažu drugačiji kulturni model Kini”, priznajući da Kina nije demokratska zemlja.  

Afera sa otkazivanjem australijske porudžbine francuskih podmornica i formiranje indo-pacifičke alijanse Aukus - bez konsultovanja Francuske i saveznika - samo je posledica činjenice da glavni prioritet američke spoljne politike i državne strategije predstavlja Kina i odnosi sa njom, a ne Evropa i Evropska unija. Važniji je sada Auks nego NATO.