SINDIKATI: BITKA KOJA NAS ČEKA

Pogledajte po svetu i videćete da su „proleterske“ snage sve masovnije. S jedne strane su kalifornijski zatvorski čuvari, britanski policajci, francuski železničari, grčki javni službenici, a prosvetara je gotovo na svakom koraku. Na drugom polu su dobrostojeće vlade bogatih zemalja. Samo pominjanje potrošnje izvelo je radnike javnog sektora na ulice širom kontinenta. A kad planovi počnu da se sprovode u delo, treba očekivati i mnogo goru situaciju.

„Industrijski odnosi“ su ponovo u srcu politike – ne kao veliki sudar kapitala i radne snage kao nekada, već poreskih platiša i onih koje je poznati britanski liberal Viliam Kobet nazvao „poreskim izelicama“. U privatnom sektoru ljudi tek počinju da shvataju koje su parče sindikati javnih preduzeća zapravo imali, i to na račun svih ostalih. Plate u državnom sektoru su u mnogim bogatim zemljama u proseku više, penzije zavidno bolje a posao daleko sigurniji. Čak i ako su pojedinci u ovom sektoru odlični radnici, njihovi sindikati su im zaustavljali reformu na svakom ćošku. I u Americi i u Evropi gotovo da je podjednako teško nagraditi izuzetnog profesora koliko i otpustiti onog koji je beskoristan.

Članstvo u sindikatima u privatnom sektoru se za poslednjih 30 godina urušilo (od 44 odsto radne snage spalo je na 15 u Britaniji, dok je u Americi otišlo sa 33 na 15 odsto), ali u javnom sektoru se i dalje čvrsto održava. Polovina ukupnog broja radnika u Britaniji je u sindikatima, dok se u Americi danas govori o 36 odsto članstva (u poređenju sa 11 odsto 1960. godine). Njihova snaga se uvećava ne samo mogućnošću štrajka koji neće dovesti do propasti njihovog poslodavca, nego i time što te poslodavce mogu da stave u politički kontekst.

Britanski Economist piše da sindikati podržavaju mnoge stranke centra i levice sa Zapada. Britanska Laburistička partija dobija recimo 80 odsto svojih ukupnih sredstava iz ovih organizacija koje, sledstveno, učestvuju u izboru lidera. Mlitava državna reforma u Španiji delimično može da se objasni i članstvom tamošnjeg premijera u reprezentativnom sindikatu. U Americi su samo prosvetari postavljeni za desetinu delegata Demokratske konvencije 2008. godine. Branioci stečenih prava više nisu mišićavi rudari koji deklamuju Trockog, već fine gospođe iz srednje klase koje se često zaklanjaju grupama zvučnih imena poput Nacionalne asocijacije za obrazovanje (američki prosvetari) ili Britanskog udruženja medicinara, piše ovaj nedeljnik.

Zauzmi stav i bori se

Političari su nebrojeno puta popuštali, obično „izokola“ dajući debele penzije, dodajući još koji dan godišnjem odmoru ili odustajući od reformi, radije nego da povećavaju plate. Ovoga puta bi morali da se bore jer su u finansijskom škripcu. Ali, ključno je da se rat protiv sindikata dobije na pravi način. Među svim očekivanim mukama, leži i jedna velika mogućnost – da se promeni stav vlasti, odnosno da se fokus postavi na produktivnost i poboljšanje usluga, a ne samo na smanjenje troškova. (Tačno je da bi posledica toga bila i da se u nekim slučajevima daje više onima koji su se dobro pokazali; jedan od razloga što Singapur ima verovatno najbolju javnu službu na svetu jeste upravo to što su neki od pojedinaca plaćeni sa više od dva miliona dolara godišnje.)

Neposredna bitka vodila bi se oko beneficija, a ne oko plata. Ovde bi stvar trebalo pogledati kroz paritet. Odmori su često apsurdno izdašni, ali prava kvaka je u penzijama. Previše državnih radnika može da ode u penziju u srednjim pedesetim i da dobije gotovo pun iznos. Sjedinjene Države imaju čak pet biliona neisplaćanih penzijskih obaveza. Britanski list piše da više nema opravdanja da se ovakva praksa nastavi, te da bi 65 godina trebalo da bude minimalna starost za odlazak u penziju onih koji su proveli živote u učionicama i kancelarijama.

Drugi front predstavljale bi sindikalne zakonske privilegije. Nisu političari tako davno bili složni protiv ideje da se vladini radnici udruže u sindikat. (Frenklin Ruzvelt ovome se protivio sa stanovišta da javni radnici imaju „posebne odnose“ i „posebne obaveze“ kako prema vlasti, tako i prema ostatku građanstva.) Bilo bi uvrnuto ukinuti sindikate upravo u momentu kada vlade pokušavaju da javnu službu organizuju po ugledu na privatni sektor. Ali njihovo pravo da štrajkuju trebalo bi pritegnuti i ograničiti, dok bi pravila koja se tiču donacija ili „sindikalizovanja“ stranaka trebalo promeniti.

Imperativ produktivnosti

Uređenje javnog sektora ne sme da dovede dotle da se ono degeneriše i demonizuje. Za zdravo društvo u celini važno je da i ovaj sektor bude zdrav, naročito zbog uticaja na ekonomski razvoj. Jer, loši nastavnici dovešće do manjkavog izbora talenata koji treba da se angažuju u budućnosti. Ako se vozaču podzemne železnice dozvoli da se penzioniše u pedesetoj uz „naduvanu“ penziju, manje će biti para za ulaganje u infrastrukturu. Sa starenjem populacije kojoj danas više nego ikad treba pomoć države, levičari bi trebalo da imaju interesa koliko i desničari kada je u pitanju državni sektor (možda baš zbog toga što se na vlast gleda kao na sredstvo koje treba da ispravi društvene manjkavosti).

Produktivnost privatnog sektora uzdigla se na Zapadu u poslednjih 25 godina, čak i u starim industrijama kakve su proizvodnja čelika i automobila. Kompanije su ovo uspele da postignu jer imaju slobodu da upravljaju – eksperimentišu, da prošire uspešne inovacije, ukinu nerentabilne, da promovišu talentovane radnike. U čitavoj paleti javnog sektora, sindikati su ovakve stvari blokirali, najsurovije u oblasti obrazovanja. Teže je restruktuisati vlast nego biznis, ali i mali pomaci u produktivnosti mogu da donesu značajnu uštedu, piše Economist.

Predstojeća bitka treba da se vodi oko pružanja boljih usluga, a ne oko smanjenja resursa. Političarima bi akcenat na produktivnosti mogao da pomogne da redefinišu zahteve. Neposredno penzionisanje „bejbi-bumera“ je prilika da se zaposli nova generacija radnika uz drugačije ugovore. Političari mogu da biraju: da guraju napred, uvedu reforme i organizuju radna mesta na dugoročnom planu, ili da ponovo popuste, ukinu još usluga i uvedu još poreza.

prevela: D. Ćirović