Ruski uticaj na Balkanu: Kome Kremlj šalje i kakva je ta poruka

Miloš Zdravković

„Život je sastavljen iz malih simbola, a ja sam govorio pred srpskom skupštinom pre tačno deset godina, 20. oktobra. Od tada se naši odnosi nisu promenili“, izjavio je ruski premijer Dmitrij Medvedev, 20. oktobra, 2019. u Skupštini Srbije, jasno aludirajući da je Rusija imala izvanredne odnose i sa bivšom vlašću.

Proći će još neko vreme pre nego što će se vlast u Srbiji potpuno opredeliti (narod se odavno opredelio) kom taboru pripada, a možda uspe i izbeći takvo stanje. Ipak, ruski S-400 protivavionski i protivraketni sistemi su u Batajnici bili sa razlogom, da svojim gromoglasnim lansiranjem pomognu zvaničnom Beogradu da razmisli o budućnosti, a svima drugima da ih čuju. Oni su ovde u funkciji razglasa ruske spoljne politike, koja zadnjih desetak godina na svetskoj sceni želi upravo to, da se čuje. U tome i uspeva gde god da se ponovo pojavi, a ponovo je ovde možda ključna reč.

Srbija je vojno neutralna država. Što se Srbije tiče: da li je ona svojim proglašenjem neutralnosti sada izvan svake mogućnosti ulaska u NATO? Nikako. Na prostoru Srbije deluju jake lobističke, pro NATO snage, sve ovo vreme. Npr, od 2001. u Srbiji deluje nevladina organizacija pod nazivom Atlantski savet Srbije (Atlantic Council of Serbia), koji uporno podseća na još uvek, jak ekonomski uticaj Zapada.

Realno gledajući Rusija nikako ne može Srbiji da nadomesti evropsko tržište, kojem bi Srbija dobila snažniji pristup u slučaju EU članstva, ali nemojmo zaboraviti da Rusija nije sama kada govorimo o "Istoku". Tu je Kina, prva ekonomska sila sveta, a saradnja između Kine i Rusije je na visokom nivou. Kina je svoju ekonomsku nezavisnost bazirala na dobrim odnosima sa Rusijom. Tu je i uskoro najmnogoljudnija država na planeti, Indija…

Srbija, takođe, zavisi od ruskog gasa i nafte (svakako nije jedina evropska zemlja u tom položaju), a najveća srpska naftna kompanija, Naftna Industrija Srbije u većinskom je vlasništvu ruskog Gazproma.

Službeni stav Beograda je da Srbija želi ulazak u Evropsku uniju, ali ne i u NATO savez. Neki smatraju kako se Rusija protivi bilo kakvim integracijama Srbije u zapadne saveze, bilo da je reč o EU ili NATO savezu. Ipak, potencijalno članstvo Srbije u Evropskoj uniji nije nešto što bi toliko zabrinjavalo Moskvu, ali NATO članstvo je već jedna sasvim druga priča i Moskva će iskoristiti sav svoj uticaj da do toga ne dođe.

Srbija, svakako, ima pravo da svoj položaj na trenutnoj geopolitičkoj sceni iskoristiti primarno za svoje interese i da vidi kako može sve ovo da pretvori u vlastiti profit. Da li to vide oni koji vode Srbiju !? Oni koji odlučuju moraju imati na umu ne samo pozitivne već i potencijalno negativne ishode. Naime, poslednja evropska zemlja koja je pokušala da prebaci fokus sa vojne neutralnosti i puta ka EU-a u opredeljenje prema Rusiji, bila je Ukrajina, a znamo što se tamo dogodilo.

U slučaju Srbije ne bi smelo da bude tako. Jasno je da ruski uticaj u Srbiji, iako veliki, nije ni približno onakav kakav je u susednoj Ukrajini. Takođe, SAD nikada nisu bombardovale Ukrajinu, niti joj oduzele deo teritorije.

Vreme koje dolazi moglo bi biti vrlo povoljno po ruski geopolitički uticaj. Ako se američki uticaj zaista povlači sa svetske pozornice (videćemo kako će završiti ova epizoda u Siriji), ruski će eksponencijalno jačati, ne samo u Srbiji, već i na celom Balkanu i šire. U ovom slučaju, mogli bi smo se uskoro suočiti sa jednim istorijskim rivalom kojem je Balkan puno bliže nego SAD, Turskom (opet, razvoj situacije u Siriji reći će nam nešto i po tom pitanju).

Čak i kao nesvrstana, Srbija može prema jednoj strani biti "bolja", a Rusija svakako želi da ona bude ta strana. Sjedinjene Američke Države takođe. EU, kao bitnog igrača više niko ozbiljan i ne percipira. Zlatno doba Evrope je za nama.

Svakako, danas ni sama evro-atlantska konstrukcija ne stoji baš najbolje. Pre nekoliko dana skoro je izbio vojni sukob između najmoćnije i poprilično moćne NATO članice - između SAD i Turske. U isto vreme Evropska unija se nalazi pred gubitkom jedne velike članice, Velike Britanije (Boris Džonson, premijer Ujedinjenog kraljevstva, kakvog bi svaki Srbin poželeo Englezima, izdejstvovao je izbore za 12. decembar).

Srbija je, s druge strane, oštro podeljena po pitanju članstva u Evropskoj uniji i članstva u NATO-u. Pogledajmo rezultate većih anketa (od prošle godine). Na referendumu za ulazak u EU 52% stanovnika Srbije glasalo bi "za" ulazak u Evropsku uniju dok bi svega 24% bilo "protiv" (ostali su neodlučni). Drugim rečima, Srbija bi bez većih problema ušla u EU, verovatno bi na kraju rezultat bio sličan kakav je bio i u Hrvatskoj, gde je 66% stanovništva glasalo na referendumu za ulazak u EU. Kada je, pak, reč o ulasku u NATO, čak 84% ispitanika u Srbiji protivi se takvom scenariju. To bi svaka srpska vlast morala da zna.

Makronov veto na početak pristupnih pregovora za Albaniju i Severnu Makedoniju (država koja je zarad neizvesne evropske budućnosti bila prinuđena da promeni i ime) još jednom je pokazao da ulazak u EU ne zavisi isključivo od reformi koje su zemlje kandidati spremne da sprovedu i urade na evropskom putu, već od dobre volje i interesa jednog ili više pojedinaca koji odlučuju o tome.

Imajući to u vidu moglo bi se reći kako Rusija nema razloga za brigu. Ali, očito ih ima. Zapravo, moglo bi se lako argumentovati da su svi veliki akteri (Rusija, SAD, EU, a sve više i Kina) skeptični prema Srbiji (tj. srpskim političarima) i njenoj neutralnosti.

Za Rusiju je NATO ekvivalent glavnog neprijatelja i Beograd bi se jako zamerio Moskvi kada bi prešao u redove takve alijanse. Naime, i Moskvi je savršeno jasno da na kraju dana, bez obzira na istoriju i savezništva, ono što će se najviše računati je ekonomska situacija, a na tom argumentu se zasnivaju ponude zemljama bivše SFRJ i bivšeg Istočnog bloka u okviru evro-atlantskih integracija. Drugim rečima, ako narod Srbije jednog dana kolektivno većinski zaključi da je to jedini put prema percipiranom ekonomskom prosperitetu, izabraće vlast koja će ih voditi tim putem.

Kako pretpostavljamo, argumenti su gotovo identični kao i oni koji su se iznosili za vreme debate oko ulaska Hrvatske, Slovenije ili Mađarske u NATO pakt (verovatno su identični bili i u drugim zemljama). Svakako, uvesti Hrvatsku u NATO bilo je puno lakše nego što bi bilo Srbiju, ne samo zbog istorijskih okolnosti 90-ih, već i zbog tradicionalno dobrih odnosa između Beograda i Moskve.

Neki će reći kako je nemoguće očekivati da će Srbija ikada pristupiti NATO savezu, pozivajući se na NATO bombardovanje Srbije 1999. kao i na ulogu NATO-a na Kosovu. Iako to možda tako izgleda danas, za vreme vlasti predsednika Aleksandra Vučića, ipak nema nikakve garancije da će to biti trajan stav vlasti u Beogradu.

Pre nešto više od desetak godina tvrdili su i da Crna Gora da nikada neće pristupiti NATO savezu, uzevši u obzir ruski uticaj i u toj zemlji. Ipak, danas je Crna Gora punopravna članica NATO saveza. Tamo je suvereno vladao i još uvek vlada (uprkos katastrofalnoj ekonomskoj situaciji i nikada većoj podeljenosti u narodu) Milo Đukanović.

Veto francuskog predsednika Emanuela Makrona na samitu Evropske unije na početak pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom još jednom je potvrdio tezu da je za EU proces proširenja završena stvar. Makedonski premijer Zoran Zaev još jedan je u nizu političara izdatih od strane Zapada, a koji su se iskreno borili za evropsku perspektivu, da bi potom bili ostavljeni na cedilu. Ovde, pre svega, mislim na grčkog premijera Aleksisa Tsiprasa, koji je dva puta za dve ključne odluke načinio zaista velike ustupke, prvo za finansijsku krizu u Grčkoj i drugo za Prespanski sporazum, zbog toga je izgubio izbore, funkciju i vlast.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...