FRANCUSKI INTELEKTUALCI STRAHUJU OD ARAPSKIH REVOLUCIJA

Hosni Mubarak, priteran "ulicom" u tesnac, na zahtev egipatske armije, u petak 11. februara, napustio je svoje predsedničko mesto, posle 30 godina diktatorskog režima. Kada je u tuniskoj revoluciji "ulica" naterala diktatora Ben Alija da ode sa predsedničkog mesta, nisu svi bili ubedjeni da se i u Kairu može da desi isto. Desilo se, a manifestacije se spremaju u Bahreinu, Alžiru, Maroku, a možda i u Iranu i Pakistanu. Žedj mladih za krajem nepotizma, korupcije i cenzure, za ostvarivanjem slobode i demokratije, iznenadila je mnoge.

Zanimljivo je da u Francuskoj, postojbini Revolucije koja se proučava u svim školama sveta, intelektualci ostaju nemi. Bernar Anri Levi, Alan Finkelkraut i Andre Gliksman, uticajni francuski filozofi, uvek spremni da analiziraju novu kosovsku demokratiju, ruske represije u Čečeniji i prava tibetanskih monaha, ovoga puta su zatajili. Od sredine decembra, kada su započele manifestacije u Tunisu, pa do Mubarakovog napuštanja vlasti, ni jedan od njih se nije oglasio svojim prosvetljavajućim komentarima u medijima.

Prema odredjenim indicijama, moglo je da se shvati da oni nisu verovali u snagu naroda ovih dveju zemalja. Finkelkraut je kratko objasnio da Egipćani nemaju demokratiju u genima, te da neće znati šta da urade sa svojom revolucijom, osim da odu u nešto još gore. Gliksman, takodje malodušan, procenio je da revolucija i sloboda ne znače demokratiju i poštovanje prava manjina. Ima se osećaj da su, po njima, jedine dobre revolucije bile iračka i avganistanska, donešene američkim tenkovima, avionima bombarderima i teledirigovanim raketama.

Geopolitički značaj tuniske i egipatske revolucije kojima smo prisustvovali u poslednjih dva meseca, prevazišle su poimanje francuskih intelektualaca. Uplašeni mogućim posledicama, oni su pokazali da je knjiga Semjuela Hantingtona “Sudar civilizacija” ostavila značajan trag u njihovom vidjenju sveta. Zasnivajući ideju civilizacije na "mi i oni", Hantington prede priču o superiornosti Zapadne civilizacije. Objašnjavajući da demokratija, jednakost i sloboda imaju značaj samo u Zapadnoj civilizaciji, on tvrdi da te vrednosti ne postoje nigde drugde. Potom, on daje vrlo mutnu definiciju civilizacije kao nečeg koherentnog, što je potpuno netačno.

Njegova knjiga počiva na dva stuba: kultura straha i kultura neprijatelja, tražeći da kod čitaoca isprovocira strah, posebno prema muslimanima i Kinezima, za njega najvećim neprijateljima zapadne civilizacije i demokratije. Njegova analiza, u neku ruku filozofija istorije, ali i teorija medjunarodnih odnosa, naročito posle završetka hladnog rata, uzima u obzir samo da se posle nestanka ideologija sve odvija kroz sukobe civilizacija.

Jednostranost u Hantingtonovom pristupu dobila je iznenadjujući odjek u malobrojnim rečima i debeloj tišini francuskih intelektualaca. Strahujući od prikida status quo-a, pojavljivanja novih neprijatelja i diktatora koji nisu pod zapadnom kontrolom, oni su pribegli paternalističkom rečniku bivših kolonijalista, diskreditujući Tunis i Egipat kao zemlje nezrele za slobodu i demokratiju. Ne treba zaboraviti, zajedno sa njima strahuju i diktatori svih kontinenata, nezavisno od meridijana i kulture, pitajući se da li će se tuniska i egipatska vatra proširiti i na njihove zemlje i da li će ispred vrata začuti zlokobnu rečenicu – Hasta la vista, baby!