Rusija i Turska

Mora da u Kremlju peče rana na povređenoj sujeti sile, jer u Siriji, ruski SU24 je jesenas skinut s neba projektilom iz turskog aviona, a ipak Rusiji je ostalo, a ne Turskoj, da o “incidentu” razmišlja na način državnički. “Državnički”, podrazumeva da se Moskva   suzdrži od odgovora Ankari vojnim sredstvima. Procenjuju se šire okolnosti. To nije neobično, ali nije ni jednostavno.

U kancelarijama gde se odlučuje o ratu i miru sede ljudi. Dužnost je na umu imati narod. Međutim, sila se zaustavlja silom. Elem, tačka na slučaj nije stavljena. Ne treba smetnuti s uma šta je povodom namernog obaranja ruskog bombardera rekao predsednik Rusije Vladimir Putin – udarac s leđa i platiće!

Ali, nije tačka na slučaj stavljena ni u Turskoj, jer rusko bombardovanje u Siriji, ne odgovara turskim sirijskim interesima. Uništavaju se cisterne s naftom koju od Islamske države kupuju Turci, a takođe, u ruskoj ofanzivi na “teroriste” pod bombama stradaju i turski sirijski saveznici. U sirijskoj propasti Turska računa sa “svojim” delom te države.

Turska pretnja Rusiji

Neobično ili ne (s obzirom na SU-24), tek prvi sledeći vojni potez nije bio ruski, već ponovo turski. Pre neki dan, Ankara je objavila “narandžasti” stepen ratne uzbune, u odnosu na ruske avione u dejstvima iznad Sirije. Navodno, zbog još jedne povrede turskog vazdušnog prostora od strane ruskog borbenog aviona. “Narandžasto”, kako je javnosti protumačeno, podrazumeva nalog turskim pilotima “da pucaju” – da svojim naoružanjem dejstvuju, ne pitajući i ne čekajući odgovor nadređene komandne instance.

Moskva je opovrgla da je tokom operacija nad Sirijom bilo ikakve povrede vazdušnog prostora Turske. Potvrdio je Pentagon da je bilo povrede turskog vazdušnog prostora.

Pentagon je i u prethodnom slučaju bio “turski svedok”. I ne samo svedok – SAD su izjavile da Turska ima pravo da svim sredstvima štiti svoj vazdušni prostor.

Tačno je, ima pravo. Svaka zemlja ima pravo da štiti svoj vazdušni prostor. Ali zemlje koje sarađuju u akcijama, kao što bi trebalo da sarađuju sve zemlje koje intervenišu u Siriji, tvrdeći da im je zajednički neprijatelj Islamska država, moralo bi da se ponašaju kao saveznice. Da, drugim rečima, ne sitničare zbog sekundi, desetak, petnaest ili dvadeset sekundi koje, recimo, ruski avion u inerciji akcije uz granicu provede u vazduhu nad Turskom – komentarišu mediji Rusije.

Službeno, ruske vojne vlasti negiraju da je bilo koji ruski avion načinio ikakav prekršaj te vrste, te ponovljenim “boravkom” nad Turskom, eventualno motivisao tursku uzbunu. “Prevedeno”, Turska znači još jedanput iskušava Rusiju – ispituje je na izdržljivost. Prvi put, rušeći joj avion, a drugi put, javno govoreći da će joj srušiti i drugi, prvi naredni na nišanu.

Crnomorski amfiteatar

U odnosima Turske i Rusije od jesenas je samo jedno nedvosmisleno tačno – da “od SU24” na dalje dve sile iskušavaju jedna drugu. I nisu u tome same, s obzirom da su uz Tursku Sjedinjene Američke Države, gospodar situacije.

SAD razvijaju svoj reorganizovani amfiteatar vojnog pritiska na Rusiju, u čijem je središtu crnomorski basen. To je tzv novo gledanje na potencijalni front, kojim se pod kontrolu uzimaju u isto vreme i Baltik i Bliski istok – a s nišanom u Rusiju.

Levo krilo tog bloka u bloku, jer u široki NATO savez, kada je reč o konfrontaciji s Rusijom, Amerika nema se više poverenje – počivaće na vojnom utvrđivanju Poljske i baltičkih državnih enklava. Desno krilo je Turska.

Gepolitički interesi Poljske i Turske nisu original i replika jednog te istog. Tursku ne muče istorijska snoviđenja Poljske, situirane između Nemačke i Rusije. Ankara ima ideju o Turskoj kao centru šireg regionalnog uticaja, sa interesima na Bliskom istoku i na Balkanu – ali, svejedno, to nije suprotno američkim “upotrebnim” potrebama, u planovima u vezi s Rusijom.

Povodom “incidenata” sa avionima i turskom granicom ne bi, znači, trebalo zaboravljati ni na Ameriku. Tri i po milijarde dolara odvojiće se novim budžetom SAD za naoružavanje anti-ruski preusmerenog Varšavskog pakta – četvorostruko više u odnosu na prethopodni budzet.

Amerikanci, šta više, imaju nameru da u Crnom moru legitimišu i NATO flotu. Deo međunarodnog prava koji se odnosi na boravak brodovlja država koje nisu crnomorske, izložiće se u tom slučaju pritisku revizije. Ipak, makar i da sledi, to je stvar budućnosti. Sadašnjost su iskušavanja Rusije i Turske.

Oružje koje treba ratno isprobati

U rusko-turskom, svakako ne bezopasnom, “tuk na utuk”, posle “narandžastog” znaka Turske na uzbunu, poslednju epizodu režirali su Rusi. U bazu Hmeim, u sirijskoj Latakiji, prebačena su pre tri dana četiri sasvim nova SU35C, isporučena snagama vazduhoplovstva jesens.

Reč je o lovačkim borbenim aparatima de fakto pete generacije (4 + +), sa najvećim brojem komponenti spremljenih za nailazeći leteći robot pete generacije T 50 (prikazan, ali još u ispitivanjima). U Moskvi, SU35C dobija pohvale kao tek proizvedeni avion naročitih mogućnosti “kome nedostaje testiranje u realnim ratnim uslovima”. I zbog toga je eskadrila, koja je podignuta u nebo sa aerodroma Privaloški (Astrahan) preletela u Siriju, već korišćenom vazdušnom rutom nad Kaspijem, Iranom i Irakom, potvrdio da je govornik vojske general Igor Konašenjkov.

Protiv kog protivnika u Siriji? To nisu avioni potrebni na ratištu protiv Islamske države. U otsustvu preciznog odgovora, jasno je da je ovo sada ruski izazov Turskoj. Drugim rečima, poruka Moskve Ankari da proba i iskoristi svoju “narandžastu” uzbunu. Nije reč o tome da turske avione, odlične, američki proizvedene i mnogobrojne, čekaju četiri lovca da ih presretnu u vazduhu – reč je o već raspoređenim S400 i S300, prvom sistemu u Siriji na kopnu, uz rusku bazu, a drugom na ruskom ratnom brodu u Mediteranu, koji gustim rojevima projektila vrebaju priliku da takođe budu isprobani. I projektilima PVO je potrebna ratna promocija. A Rusi se ne laćaju zbog Turske, koliko zbog Amerike. S njom sledi izazov koji predstoji Evropi.