SPORTISTI I PLACEBO EFEKAT

Prošle sedmice je nekadašnja najbolja teniserka sveta Martina Hingis saopštila na konferenciji za štampu da je odlučila da prestane s igranjem tenisa. Razlog je njen nalaz na antidoping kontroli s ovogodišnjeg turnira u Vimbldonu, koji je bio pozitivan na kokain.

"Moj nalaz jeste pozitivan, ali ja nikada u životu nisam uzimala kokain. Moja nevinost u ovom slučaju je razlog što sam sazvala ovu konferenciju, a i ne želim da ulazim u rat s antidoping komisijama. Zbog mojeg zdravstvenog stanja i mojih godina objavljujem i prestanak karijere", rekla je Martina Hingis.

Ovo je samo još jedan u nizu doping skandala koji poslednjih godina potresaju svet sporta. Atletičari, biciklisti, dizači tegova, pa čak i fudbaleri i košarkaši sve češće upadaju u zamke antidoping kontrola, jer je lista zabranjenih sredstava sve veća a oprema i postupci za otkrivanje dopinga sve složeniji i precizniji. Hingis, Merion Džons (čuvena atletičarka) i Flojd Lendis (pobednik trke Tur d Frans) poslednji su primeri slavnih sportista uhvaćenih s rukama u tegli džema.

No, "mračan" svet dopinga u sportu mogao bi uskoro da postane još tamniji. Pošto su nekoliko decenija s manje ili više uspeha pokušavali da otkriju korišćenje stimulativnih sredstava, zvaničnici bi uskoro mogli da se nađu pred paradoksalnim problemom otkrivanja njihovog nekorišćenja.

Razlog je placebo efekat: verovanje da je medikament efikasan ponekad je dovoljno da se povoljni efekti stvarno i jave. Upravo to je osnova inače naučno nepotvrđenih oblasti, kao što je homeopatija - ali, treba i to reći, u osnovi dobrog dela tradicionalne medicine. U jednoj analizi, objavljenoj pre nekoliko godina, tvrdi se da možda trećina zvanično odobrenih lekova deluje kao placebo. Upravo je to navelo Fabricija Benedetija i njegove kolege s univerziteta u Torinu da se zapitaju da li bi placebo efekat mogao da bude važan i u sportu. Odgovor je: možda.

Svake godine Svetska antidoping agencija objavljuje listu zabranjenih supstanci i metoda, podeljenu na one koji su zabranjeni stalno i one čije se korišćenje smatra nedozvoljenim samo tokom sportskih takmičenja. Doktor Benedeti je zapazio da morfijum spada u drugu kategoriju. Pošto je reč o medikamentu za ublažavanje bolova, bilo bi neetički zabraniti ga sportistima u trenažnom procesu. Morfijum je zabranjen tokom takmičenja jer neka njegova svojstva uživaocu daju nepoštenu prednost nad ostalim takmičarima, ali je zato efekat kratkog veka - za razliku od, primera radi, anaboličkih steroida kojima se "pumpaju mišići".

Ublažavanje i eliminisanje bola je, međutim, jedna od oblasti primene u kojoj je placebo efekat najbolji. Benedeti je 1999. godine dokazao da osoba kojoj je morfijum dat dva dana zaredom pokazuje jak analgetički odgovor ne samo tih dana već i narednog, ako se morfijum zameni placebom bez znanja te osobe. Zato se doktor Benedeti zapitao da li bi efekat legalno prepisanog morfijuma pre takmičenja mogao, savršeno legalno, da bude produžen i tokom samog takmičenja davanjem placeba.

U svom novom eksperimentu Benedeti i njegove kolege su simulirale sportsko takmičenje. Četiri tima sa po deset mladih atletičara podvrgli su testu izdržavanja bola. Sa steznikom oko jedne podlaktice atletičari su morali da šakom pritiskaju spravu za jačanje mišića ruku sve dok ih bol ne bi prisilio da stanu. Rezultati, izraženi vremenom koje su izdržali do prestanka aktivnosti, su sabirani i napravljen je prosek za ceo tim.

Članovi jednog tima su primali injekciju morfijuma dve nedelje tokom priprema i jednu nedelju pre samog takmičenja, a injekciju rastvora soli na sam dan takmičenja uz sugestiju lekara da je zaista reč o morfijumu. Drugi tim je bio podvrgnut istom režimu, ali je rastvor soli bio kombinovan s naloksonom, lekom za blokiranje receptora opijata. Preostala dva tima uopšte nisu primala injekcije ili placebo na sam dan takmičenja.

Članovi tima koji su primali morfijum i placebo mogli su da izdrže bol mnogo duže tokom takmičenja od svojih rivala. Svi koji su sa rastvorom soli dobili nalokson nisu postigli bolje rezultate od dve kontrolne grupe. Ta otkrića podržavaju teoriju da placebo smanjuje bol podsticanjem mozga da stvara više prirodnih opijata nego u normalnim situacijama.

Iako stezanje ručica s oprugom još uvek nije olimpijski sport, dovoljno je dobar surogat da pokaže kako bi pomenuti efekti mogli da se iskažu i na pravim takmičenjima. Pitanje je, dakle, koliko će korisna biti zapažanja doktora Benedetija i da li će ih prihvatiti beskrupulozni treneri ali oni koji se pridržavaju pravila i propisa.

Odgovor zavisi od toga koliko su sportisti zaista cinični. Placebo efekat zavisi od toga šta osoba koja je dobila placebo veruje da se događa u njenom telu, pa bi morala da zna da vara iako, strogo gledano, to nije slučaj. Takođe, ako praksa postane opšte prihvaćena, teško bi bilo održati fikciju da injekcija primljena na dan takmičenja sadrži doping supstancu. S druge strane, kao što zapaža doktor Benedeti, lekari već vekovima daju placebo lekove i njihovi pacijenti i dalje "padaju" na to. Možda ni sportisti, ako bi im teorija bila "prodata" u vidu homeopatije, ne bi postavljali mnogo nezgodnih pitanja.