PORODIČNI PROJEKAT, DA ILI NE?

U nedelji, u kojoj je Federer osvojio prvi turnir u 2008. godini, nije se desilo ništa značajno za srpski tenis. Taman smo pomislili da je Jankovićeva počela da podiže formu, ali je ponovo eliminisana u četvrtfinalu. Ovoga puta u Čarlstonu, jednoj od trijumfalnih stanica na prošlosezonskom, sjajnom putovanja WTA karavanom. Novak Đoković je samo trenirao, pripremajući se za turnir na šljaci u Monte Karlu. (Uzgred, na startu je lako izbacio Hrvata Ljubičića ). Takvo, svojevrsno tenisko zatišje idealno je za otvaranje nekoliko važnih pitanja: "Da li je stvaranje uspešnih tenisera u Srbiji i dalje porodični projekat; Šta radi Teniski savez Srbije (TSS), a šta država; Ko se kiti tuđim perjem?"

Ana Ivanović, najbolja srpska teniserka

O početničkim danima naših velikih asova mnogo se zna. Gde su i kako trenirali, ko im je pomagao, a ko nije? Šta su tada radili Teniski savez, država, roditelji? Da li je sada drugačije ili roditelji i dalje prodaju stanove, kuće, pozajmljuju na sve strane?

Prema rečima generalnog direktora Teniskog saveza Srbije, Dušana Orlandića danas je neuporedivo bolje. Savez organizuje maksimalan broj turnira u juniorskoj konkurenciji, kako bi klinci više igrali ovde, a manje putovali. Što se tiče "fjučersa", Srbija je svake godine domaćin 5-8 turnira u muškoj i 2-4 turnira u ženskoj konkurenciji. Tako se štedi na troškovima puta i boravka na turnirima, koje su u poslednjih 15-ak godina uglavnom snosili roditelji.

Orlandić, ne bez ponosa, ističe da sada, prema kategorizaciji Saveza, postoje tri juniorska i jedan "fjučers" tim. Samo za putne troškove, TSS njima obezbeđuje 120.000 eura godišnje. Više od dve trećine te sume potroši najperspektivniji - "A" tim. Oformljen je i mali stručni štab, sa fizioterapeutom i psihologom, na raspolaganju tokom cele godine. To svakako nije malo, ali da li je dovoljno?

Šta radi država?

Stari sportski sistem, devedesetih godina potpuno se urušio. U konkurenciji brojnih prioriteta, sport je polako i sigurno umirao. Ko je bio bogat, trošio je svoj novac, a ko novca nije imao grčevito se hvatao za režim. A režim je znao i umeo da bude blagonaklon prema pojedinim, više ili manje talentovanim, manje ili više poslušnim promoterima.

Zatim smo pomislili - biće mnogo bolje u 21. veku. Da li je baš tako? Pa naravno da je bolje, jer je i "polusistem" bolji od ponižavanja, ulizivanja, pa čak i preklinjanja za koji dinar. Ipak, prioriteti su ponovo brojni, a sport je, bez razloga, na marginama interesovanja države.


Novak Djoković, najbolji srpski teniser

"Glavni problem je nedovoljna svota novca u srpskom budžetu, predviđena za sport. Samim tim, sportski savezi ne dobijaju koliko im je potrebno", kaže Orlandić. Neko će reći, u Srbiji vlada tržišna ekonomija, za sponzore se treba i boriti. I to je tačno, ali Srbija je mala zemlja a potencijalni sponzori ne rastu na grani. Zatim, niko nije previše motivisan da donira i sponzoriše jer je vlasnička struktura u našem sportu "kvaziprivatna". De fakto predsednici klubova ili predsednici upravnih odbora su apsolutna vlast; de jure klubovi su udruženja građana. U takvim uslovima, idealno se muti i pere novac. I sport, na taj način živi i preživljava.

Ponovo o tenisu

"Naš cilj je da svako talentovano dete, već od 11. godine dobija barem 80% sredstava za normalno godišnje treniranje i takmičenje. Da bismo to uradili, neophodno je da se formira Nacionalni teniski centar", kaže Orlandić.

Ako znamo da teniseri moraju da treniraju 10-12 godina da bi uopšte došli u poziciju da zarađuju igrajući, onda je taj plan itekako ambiciozan. Kada bi se realizovao, mnogo bi pomogao i teniserima ali i njihovim roditeljima, glavnim finansijerima. U tom slučaju, ispunjenje još jednog cilja, postavljenog u Teniskom savezu Srbije, bilo bi realnije i lakše ostvarljivo.

"Želimo da stalno imamo igrače među prvih 100, koji bi igrali velike turnire u obe konkurencije", ambiciozan je Orlandić.

"Kod teniserki sada imamo veliki jaz između Jelene, Ane i ostalih. Kod muškaraca, osim Novaka i Tipsarevića, imamo Pašanskog, Troickog, Bozoljca."

Do tada, talentovani juniori, među kojima odskaču Filip Krajinović i Bojana Jovanovski, moraju se zadovoljiti onim što dobijaju. Uz novac za putne troškove, šest juniora ima ugovor sa proizvođačima sportske opreme, a Ministarstvo za sport stipendira 10 tenisera, po pet juniora i juniorki.

Opet o državi

Dok se ne uspostavi novi sportski sistem, država će krpiti i davati na kašičicu, a političari se slikati i svašta obećavati. Tek i ako se postigne dogovor o privatizaciji sportskih objekata, može se krenuti napred. Do tada, svi će tražiti novac od javnih preduzeća, indirektno od države. I ne samo to. Pod hitno treba promeniti način razmišljanja. Sport je velika privredna grana, a ne (samo) zabava za mase. U sportu i pratećim delatnostima obrću se milijarde eura. Toliko o perspektivi.