OSKAR NIMEJER

Kada Oskar Nimejer ujutru stiže u svoju kancelariju, njegovo držanje otkriva mnogo o stanju duha i tela. Vozač mu pomaže da izađe iz crnog "mercedesa" a zatim Nimejer korača, lagano i dostojanstveno, duž hola do lifta. Ima sto godina ali mnogo toga u i oko ovog slavnog arhitekte uopšte ne izgleda toliko staro, ponajmanje njegova beskrajna odlučnost.

Rampa na zgradi Nacionalnog muzeja u Braziliji, koju je projektovao Oskar Nimejer

Legendarni arhitekta je jedini vlasnik firme koja redovno dobija narudžbe za velike projekte. Njegova arhitektonska rešenja postaju sve izazovnija: muzej koji liči na ogromno oko; kapela usred okeana; kocka s betonskim lukom visine 80 m preko nje. Čak i danas, u poodmaklom dobu, svoje ideje razvija s dubokim ubeđenjem u ispravnost onoga što radi. Delom to objašnjava činjenicu da je Oskar Nimejer jedan od najvećih svetskih arhitekata.

Zgrada izdavačke kuće Mondadori u Milanu (1968). Oskar Nimejer je projektovao više od 500 objekata širom sveta.

Uvek je prisutan u svojoj firmi na Kopakabani u Rio de Žaneiru, čak i kada fizički nije u njoj. Nimejer vreme provodi uglavnom u svojoj maloj kancelariji bez prozora, okružen naslaganim knjigama. Potrebe su mu jednostavne: cigarilos, kafa, modeli i reči. Vera, njegova dugogodišnja sekretarica i sada njegova supruga, odgovara na telefonske pozive s ponosom u glasu.

Pomoćnik Aurelio kreće se kroz kancelariju, nečujan kao batler. Kao nadoknadu za plaćanje školarine za studije arhitekture, Aurelio mora da pročita jedno književno delo svaka dva meseca i da o tome napiše kratak esej svom šefu. Mnogi se svetovi susreću u ovoj poslovnoj zgradu, ali je osnovni izvor energije starac u svojoj malenoj kancelariji, u kojoj se ističe model Narodnog trga u Braziliji. Nimejer, koji zvuči ponosno kao mladić, kaže da trg i građevina od betona na njemu zauzimaju površinu celog jednog fudbalskog igrališta.

Ljubimac umetničkog sveta

Nimejer je živa legenda Brazila. Predsednik Lula da Silva koji ga je nedavno posetio, proglasio je 2008. godinom Oskara Nimejera. U decembarskom broju časopisa o kulturi Bravo! autorka naslovne priče o Nimejeru priznaje da je zaplakala kada je nedavno posetila stambenu zgradu Casa das Canoas koju je takođe projektovao Nimejer. Zgrada, napisala je autorka, uklapa se u prirodno okruženje.

Kuća u mestu Kanoas, Brazil (1952). Nimejer je postao slavan po svojoj formuli "planine/talasi/žene = obline".

Nimejer je dugo bio ljubimac umetničkog sveta. Fotograf Teri Ričardson je nedavno objavio fotografije jedne modne kolekcije s Nimejerovim zgradama u pozadini. Arhitekta Zaha Hadid, poreklom Iranac, kao reference za svoje radove navodi njegove projekte. I svi znaju da budućnost neće biti tako lepa kao dok su svet ukrašavale Nimejerove građevine.

Njegova arhitektonska era započela je četrdesetih godina prošlog veka u Pampuli, gradu u kojem je Nimejer stvorio stil revolucionaran za to vreme. Dok se Le Korbizije držao pravouglih struktura, Nimejer je izabrao krive i obline. Crkva koju je projektovao "provlačila" se kroz okruženje kao ogromna staza za vožnju skejtborda. Kasnije je postao poznat po svojoj arhitektonskoj jednačini "planine/talasi/žene = krive".

Katedrala u Braziliji (1958). Krive grede podsećaju na čašične listove predimenzioniranog cveta.

"Oskar misli i na velike i na male stvari ali nikada pravolinijski i opšteprihvaćeno", kaže jedan od njegovih najbližih prijatelja, 73-godišnji fizičar Ubirahara Brito.

Stvorio identitet Brazila

Vrh je Nimejer dostigao 1956. godine, kada je dobio posao svog života. Gradnja nove brazilske prestonice Brazilije trajala je tri i po godine u okruženju bez ljudi na crvenom, prašnjavom tlu savane u regionu Serado. Skoro stoički, Nimejer neprestano ponavlja: "Taj grad možete voleti ili ne, ali nikada nećete moći da tvrdite da ste pre toga videli išta slično".

Nacionalni kongres u Braziliji. Zgrada je građena tri i po godine, počev od 1956. Nimejer je dobio zadatak da je projektuje

Svojim skulpturalnim strukturama, stvorio je nešto što je njegovoj ogromnoj zemlji do tada nedostajalo: identitet. Brazil bi danas izgledao znatno drugačije bez Nimejera. On i dalje sanja o jednom novom svetu, o svetu u kojem će bogati i siromašni živeti jedni pored drugih u istim zgradama. Nimejer i dalje svoje nade ulaže u veliku revoluciju. Tokom ručka voli da nazdravi "protiv Buša" i sa oduševljenjem priča o svom prijatelju Fidelu Kastru.

"Kubanska revolucija je bila herojska i Kubanci je nose u svojim srcima", kaže on.

Smrt je kraj

Nimejer još uvek ima mnogo planova. "Radim iste stvari koje sam radio kada sam imao 60 godina - to znači da ima 60 godina", kaže Nimejer. "Morate biti bistrog uma, raditi, pomagati drugima, smejati se, plakati i intenzivno živeti. Život je jako kratak." Za Nimejera, koji je ateista, smrt je kraj svega, pa ga zato i dalje pokreće pozitivan stav i optimizam. "On ne želi da govori o smrti", kaže Brito. "Oskar ne veruje da će umreti."

Svoje ranije projekte je radio za crtaćom tablom. Međutim, zbog oslabljenog vida Nimejer je morao da izmeni svoj stvaralački proces. Kada mora da osmisli novo delo, povlači se u svoju kancelariju. "Arhitektura je u glavi", smatra on. Zato u glavi osmišljava zgradu sve dok nije potpuno siguran da je došao do pravog rešenja. Tek tada poseže za olovkom i sa samo nekoliko kratkih poteza preslikava ideju na papir.

Dvorana Ibirapuera u Sao Paolu. Zgrada i okruženje su osmišljeni pedesetih godina prošlog veka, a gradnja je završena 2005. godine

On je patrijarh velike porodice u kojoj ga svi poštuju i kome se dive. Poseta fotografskom studiju njegovog unuka Kadu Nimejera (53), u centru Rio de Žaneira, otkriva do koje mere Nimejer utiče na svoje naslednike. Sa balkona studija koji se nalazi na 12. spratu, preko velikog broja drugih objekata vidi se Nimejerov spomenik palim borcima na obali mora. Crteži nagih žena na belim zidovima Kaduovog studija mogli su da nastanu samo iz pera njegovog dede. Gomile kataloga na podu u kojima su predstavljene "oble" bele građevine su još jedan dokaz sveprisutnog Nimejerovog uticaja.

Napravio kuću za šofera

Svi Nimejerovi unuci, a ima ih četvoro, rade za njega - pretvaraju ideje u stvarnost i upravljaju njima. Posao Kadu Nimejera je reprodukcija dela njegovog slavnog dede. Nikada nije studirao fotografiju ali mu je deda pokazao uglove iz kojih bi želeo da njegove zgrade budu fotografisane.

"On kontroliše naše živote na pozitivan način. On određuje pravi ritam. Kada sam bio mlađi, on mi je čak izabrao i prvu suprugu", kaže Kadu. "Ne verujem da će nestati, uvek će biti prisutan tu negde. Za sto godina ljudi će i dalje znati ko je Oskar Nimejer."

Ko je zapravo Oskar Nimejer? Komunizam je za Nimejera izbledeo u nešto nalik afektaciji, poput stepenica u njegovim zgradama obojenih jarkocrvenom bojom. Mudro ignoriše pitanja o svojim kapitalističkim građevinama ali se čvrsto drži svojih ideala i pretvara ih u praksu. Nimejer je čak napravio kuću za svog šofera u siromašnoj četvrti grada.

Nimejer je pomogao nemačkom arhitekti koji je u Rio de Žaneiro stigao sredinom pedesetih godina prošlog veka i zakucao na njegova vrata. Hans Miler kroz prozor svog doma u Botafogu posmatra život na ulici, baš kao što stari ljudi ponekad rade. "Moja mi supruga uvek govori 'Uzmi Oskara za primer, on ima sto godina!" Miler danas ima 78 godina.

Potraga za lepotom i iznenadjenjem

Kada je mladi Miler prvi put došao u Rio, doneo je pismo gradske uprave Berlina u kome Nimejera podsećaju na obavezu da projektuje zgradu za berlinsku četvrt Hanza. Miler mu je uručio pismo, a Nimejer je rekao: "Treba ti posao? Onda ostani ovde!" Miler je poslušao savet pa je za Nimejera radio skoro pola veka. U trenutku kada se brazilski san o jednakosti raspršio kao mehur od sapunice i kada je vlast preuzela vojna hunta, Miler je pratio svog velikog majstora u egzilu u Evropi.

Nimejerevova stambena zgrada u Berlinu, projektovana za Međunarodnu izložbu 1957. godine.

Na starom kontinentu Nimejer je napravio sopstveni mali Rio de Žaneiro - bio je domaćin grupama ljudi s kojima je duge noći provodio igrajući karte i pušeći. Pošto je bio loš igrač, voleo je da ima nekoliko karata u rukavu. Miler govori o "divljem" životu u Parizu:

"Delili smo sve, pa smo neko vreme imali čak i istu ženu. Oskar neprestano misli na žene."

Lascivne primedbe su deo Nimejerovog jezika. Pokazuje na sliku iznad svog stola na kojoj su dve vagine, dve dojke i dve zadnjice i kaže: "Mora da je bilo zabavno snimati ovu fotografiju". Istovremeno, Nimejer obožava da transformiše žene u uzvišena bića i lirske objekte. Njegov crtež nage žene koja pleše ukrašava fasadu novog pozorišta u Niteroju, nasuprot Rio de Žaneira. Taj i slični crteži simbol su njegove potrage za lepotom i iznenađenjem. Pošto nije učestvovao u pravim revolucijama, želeo je da bude revolucionar u arhitekturi. Pesnik Fereira Gular to opisuje sledećim rečima: "Nije dovoljno rešiti socijalne probleme ljudi. Njima je potrebna lepota. Oskar čini život lepšim".

Najnovije završeno Nimejerovo delo je Narodno pozorište u Niteroji

Muzej umetnosti u Niteroju liči na elegantan svemirski brod u savršenoj harmoniji sa svojim prirodnim okruženjem. Poput mnogih Nimejerovih dela, zgrada je postala simbol grada. Posetioci često očarani stoje ispred nje pa tako i zaborave da treba da uđu u muzej. Nimejer je navodno skicirao izgled te zgrade na salveti za vreme ručka u lokalnom restoranu. Njegova umetnost je istovremeno i neočekivana i popularna. Najvažniji aspekt njegove arhitekture nije tehnička savršenost, već duša. On želi da je ljudi osete i iskuse.

Niko nije ravnodušan

On često projektuje zakrivljene rampe s koje se zgrada može osmotriti iz nekoliko različitih uglova pre nego što se u nju uđe. Još impresivniji je otvoreni prostor koji Nimejer integriše u svoje projekte. Prostor između zgrada stvara polje tenzije koje mora biti ispunjeno - mislima i emocijama. To je razlog što Brazilija nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Oskar Nimejer nikada nije želeo da živi u Braziliji. Nedostajao bi mu haos koji vlada u Riju. Trenutno je u fazi stvaranja novog časopisa. Nikada ne prestraje da svoj život obogaćuje novim elementima - kao da će ga zbog toga produžiti.

Brazilski kongres u Braziliji. Objekat je otvoren 21.aprila 1960. godine kada je brazilska prestonica zvanično premeštena iz Rio de Žaneira u Braziliju.

On ima i specifičan koncept smrti. Divno je predstavlja u svojoj autobiografiji u kojoj opisuje kako je jednom, na putu od Rio de Žaneira do Brazilije, "video" senzualna bedra i dojke u grupi oblaka dok su se oni postepeno razilazili. "Osetio sam da ta perverzna metamorfoza podseća na našu sudbinu. Nemamo izbora. Rađamo se, rastemo, borimo se, umiremo i nestajemo zauvek."

Zgrada Kopan u Sao Paolu ukrašena je velikim brojem 100 u čast rođendana čuvenog arhitekte.

Pre pet godina Nimejer je iz svoje kancelarije izbacio tepihe i na pod je postavio bele keramičke pločice. Kada je posao bio završen, bio je zadovoljan rezultatom, te je rekao: "Sada je ova kancelarija spremna za narednih deset godina".

Na kraju tog perioda Oskar Nimejer će imati 105 godina.

Izvor: Der Spiegel