KO JE BIO KONSTANTIN II, POSLEDNJI GRČKI KRALJ?

Konstantin II (1940-2023), bivši kralj Grčke, umro je 10. januara ove godine u atinskoj bolnici Igija, tačno 100 godina nakon smrti svog dede, Konstantina I. Konstantin II je bio poslednji kralj dinastije koja je, 1863. godine, počela sa Georgiosom I, naslednikom Otona.

Članovi evropskih kraljevskih porodica okupili su se 16. januara u Atini na sahrani bivšeg kralja. Arhiepiskop grčki Jeronim predvodio je pogrebnu povorku, a samo dve stotine zvanica prisustvovalo je sahrani na groblju nekadašnjeg letnjeg dvorca i kraljevskog domena u Tatoju, Među zvanicama bili su grčki brodovlasnici, biznismeni i drugi članovi elite zemlje, kao i kraljevi iz Danske, Norveške, Švedske, Belgije i Luksemburga.

Opelo Konstantinu II služeno je u Blagoveštenskom hramu u Atini

Kralj kao garancija zapadne orijentacije

Konstantin II, jedini sin kralja Pavlosa i kraljice Frederike, u grčkom narodu poznat kao "Bivši" ili samo "Gluksberg", potiče iz nemačke kuće Gluksberga koja ima veze sa kraljevskim porodicama širom Evrope. Rođak britanskog kralja Čarlsa i kum naslednika princa Vilijama, Konstantin je bio oženjen danskom princezom Ana-Marijom sa kojom je imao petoro dece. Blag, učtiv i pristupačan čovek, Konstantin je takođe bio jedan od protagonista u vrtlogu političkih zbivanja u Grčkoj šezdesetih godina prošlog veka a veći deo svog života proveo je u egzilu nakon grčkog referenduma koji je odbacio monarhiju 1974. godine.

Njegov deda Konstantin I i stric Georgios II bili su prognani u 20. veku, ali je obnovljena monarhija opstala. Međutim, posle 1974. godine uslovi za takvu restauraciju više nisu postojali i to ne samo zbog uzdizanja levice i zbog ulaska desnice u centar sa Karamanlisovim osnivanjem Nove demokratije. Uzrok je, najverovatnije, ležao u promeni odnosa snaga između Atine i velikih sila. Uvođenje Grčke u Evropsku ekonomsku zajednicu bilo je dovoljno snažno sidro, tako da SAD-u više nije bio potreban kralj da bi delovala kao garant prozapadne orijentacije zemlje kao na kraju II svetskog rata…

Kada je aprila 1947. godine od srčanog udara umro je kralj Georgios II, na presto je stupio njegov mlađi brat Pavlos. Grčka se tada nalazila na ključnoj prekretnici, u građanskom ratu koji je usledio nakon oslobođenja zemlje od nemačke okupacije. Tada su Britanci predali odgovornost za inostranu pomoć Amerikancima kako bi sprečili da Grčka sklizne u istočni blok.

Hladni rat tek što je počeo, a grčki presto je služio kao garancija stranim silama da će država nastala raspadom Otomanske imperije funkcionisati po zapadnim standardima i da neće propasti u razdor i anarhiju. Kralj Pavlos i kraljica Frederika morali su da prilagode ovaj model svom vremenu i to su učinili. Oni su igrali važnu ulogu u promovisanju stabilne grčko-američke saradnje, kako tokom građanskog rata, tako i u godinama koje su usledile. Kraljevska palata i američka ambasada činile su stabilnu osovinu na kojoj se politički život vrteo u narednih 20 godina – od 1947. do 1967. godine.

Konstantin II, star 23 godine, došao je na grčki presto neiskusan, lakoveran i nepripremljen

Neiskusni kralj među političkim vukovima

U novim prilikama, mladom princu Konstantinu, osvajaču zlatne medalje u jedrenju na Olimpijskim igrama u Rimu (1960), nije se žurio da postane kralj. Želeo je da studira na Harvardu i da radi u Ujedinjenim nacijama. Ocu je rekao da bi voleo da provodi šest meseci godišnje u Sjedinjenim Državama, a ostalih šest meseci u Grčkoj. Međutim, sve se to promenilo kada je hirurg iz bolnice Evangelismos, januara 1964. godine, obavestio kraljevsku porodicu da je kralju Pavlosu dijagnostikovan rak. Dva meseca kasnije, Konstantin je pozvao premijera Georgiosa Papandreua i obavestio ga o očevoj smrti.

"Vaše Veličanstvo, morate položiti zakletvu bez daljeg odlaganja", odgovorio mu je Papandreu.

Konstantin II, već regent, ustoličen je odmah, ali mladi kralj je imao samo 23 godine i bio je bez iskustva, sumnje i cinizma neophodnih za razumevanje promena koje su se dešavale, za strateško razmišljanje i hladno delovanje. Nije bio arogantan, ali je imao bezobzirnost mladosti i sigurnost privilegovane dece da će, šta god da se desi, ostati "odabrani". Mladi kralj je, takođe, napravio grešku okruživši se malim brojem Atinjana koji su mu laskali i prenosili lažne vesti. Tada se videlo da je Konstantin lakoveran i nezreo kao i da nema mogućnosti kojima bi se održao u oku političkog tornada sa mahinacijama vizantijskih razmera.

Po Konstantinovom stupanju na grčki presto, prilično pronicljiv izveštaj američke ambasade u Atini procenio je da će, ako mladi kralj preuzme simboličku ulogu i ne meša se u svakodnevne političke prepirke, verovatno uživati u mirnoj vladavini. Međutim, ako odluči da se aktivno uključi u politička dešavanja, monarhija bi trebalo da se pripremi za turbulentnu i neizvesnu budućnost, upozorio je američki analitičar iz Atine.

Već je naredne godine izbila prva velika kriza i kraljev neposredan sudar sa Papandreuom, što je dovelo do ostavke premijera i političke destabilizacije zemlje. U središtu sukoba bilo je vitalno pitanje - ko će kontrolisati oružane snage. Počevši od niza pisama koje je slao Papandreu, Konstantin je loše vodio aferu. Savetnici koji su služili njegovom ocu, monarhu poznatom po blagom i umerenom ponašanju, bili su šokirani kada su pročitali pisma u štampi. Ali Konstantin je verovao da može da pobedi u raspravi sa Papandreuom i da su ljudi na njegovoj strani.

Konstantin II i Ana-Marija na konferenciji za štampu u Rimu po ukidanju monarhije u Grčkoj 1973. godine

Vojni puč i kontrapuč

Sat je počeo da otkucava monarhiji kada su se pogoršali odnosi sa Karamanlisom, prirodnim vođom desničarske Nacionalne radikalne unije. Stabilnost grčke monarhije uvek je zavisila od desnice i, naravno, od velikih sila. Istovremeno, tragedija je bila u tome što je tokom decenije kada je počela Konstantinova vladavina, zemlja napredovala ekonomski, socijalno i kulturno. Da je ta decenija tekla glatko, prilike za Grčku i njenog vladara bile bi uspešne. Umesto toga, sistem se raspao i Konstantin je postao deo opake borbe za vlast.

Kada su grčki pukovnici izvršili prevrat i uzeli vlast u svoje ruke, aprila 1967. godine, mladi kralj im se pridružio. Nakratko je sarađivao sa njima pre nego što je, decembra iste godine, izveo neuspeli kontrapuč. Do vojnog prevrata, CIA je, preko pukovnika Džozefa Lepčika, američkog vojnog atašea i kraljevog prijatelja, kontrolisala Konstantina, ali pošto su među pučistima pronašli bolje saveznike, pustili su niz vodu mladog kralja.

Neposredno posle neuspešnog puča Konstantin je otišao za Kavalu u pokušaju da podigne trupe koje su bile prema turskoj granici. Kako je i to preduzeće bilo neuspešno, on je bio primoran da napusti svoju zemlju. Konstantin II, star 27 godina, sa svojom suprugom Ana-Marijom, najmlađom ćerkom danskog kralja Fridriha X, i čitavom porodicom otišao je u izgnanstvo. Od tada, živeo je u Rimu i Londonu, a decenijama se nije vraćao u Grčku, gde je bio nepopularan zbog svoje odluke da podrži pučiste.

Kraljevsku dinastiju zamenile su političke dinastije, a Georgios Papandreu 1965. godine, vojna hunta 1967. godine i Konstantin Karamanlis 1974. godine, iskoristili su Konstantinovo neiskustvo i lakovernost da oštro razotkriju sve propuste monarhije, lišavajući je bilo kakve legitimnosti i dovodeći je do pada. Vojna hunta je ukinula monarhiju 1973. godine, a nakon pada hunte, 1974. godine, Grčka je na referendumu ponovo odbacila monarhiju.

Konstantin II i Ana-Marija, 2001. godine, stižu u palatu Gripsholm na gala večeru povodom godišnjice braka švedskog kralja Karla Gustafa i kraljice Silvije

Izgnanstvo i sudovi

Posle referenduma, Konstantinov odnos sa Grčkom bio je težak. Dozvoljeno mu je da se vrati samo na nekoliko časova, 1981. godine, i da sahrani svoju majku, kraljicu Frederiku, na porodičnom imanju u Tatoju, oko 20 kilometara severno od Atine. Trinaest godina kasnije, oduzeto mu je grčko državljanstvo, a od njega i njegove porodice zatraženo je da ponovo preuzmu svoje prezime Gluksburg. Istovremeno, država je zaplenila letnji dvor i domen Tatoi, imanje Polidendri u Larisi, kao i palatu "Mon Repos" na ostrvu Krf gde je rođen britanski princ Filip, muž kraljice Elizabete. Tada je postignut sporazum o mogućnosti iznošenje pokretnih sredstava iz Grčke.

Kraljevska porodica tužila je grčku državu po pitanju imovine, ali ne i državljanstva, jer je Konstantin takav potez smatrao priznanjem uvrede nanete njegovoj porodici. Evropski sud pravde je 2002. godine presudio da Grčka mora da isplati porodici odštetu od samo 13,7 miliona evra (nasuprot 161 milion koliko je tražio Konstantin), na osnovu činjenice da nikada nisu platili porez na tu imovinu i da se za imovinu ne može tačno reći da im pripada, pošto je ona u početku pripadala grčkoj državi i data je kraljevskoj porodici na korišćenje u njenom službenom svojstvu.

Konstantin je poslednjih dvadeset godina života proveo u peloponeskom letovalištu Porto Heli, uživajući u društvu prijatelja i ne propuštajući priliku da kaže da je Grk i da voli Grčku.