Odlazak Berluskonija: Nepodnošljivi i neodoljivi Kavalijere

Silvio Berluskoni, medijski magnat, bivši predsednik italijanske vlade, preminuo je juče u 86. godini u Milanu. Njegovom smrću završava se jedno poglavlje italijanske političke istorije – kako je napisao italijanski dnevnik La Republika.

Bio je nepodnošljiv i neodoljiv, takoreći “Italiano vero“ – složiće se mnogi novinari koji su ga pratili bilo na domaćoj, bilo na međunarodnoj političkoj sceni prilikom njegovih dolazaka na samite EU, NATO – a i druge međunarodne skupove.

Bogati političar

U toku svoje tridesetogodišnje političke karijere mnoge je iznervirao, pa i zgrozio jer je bez kompleksa uveo “šou-biz“ stil u italijansku politiku, bez ustezanja kontrolisao medije – privatne zato što mu pripadaju, a javne servise – zato što je na vlasti, kako su se žalile italijanske kolege, dok je ministarska mesta kavaljerski delio i “damama“ nimalo akademske vrste. Nebrojeni su njegovi skandali zbog kojih je dospevao na sudove.

Iza njega je ostalo bogatstvo koje se procenjuje na nekoliko milijardi evra i udovica mlađa od njega 53 godine. Sa prethodne dve supruge imao je petoro dece. 

Rođen je 29. septembra 1936. Godine u Milanu. Njegov otac Luiđi je tada bio službenik banke „Rasini“ u kojoj kasnije postaje direktor, a majka Roza Bosi je domaćica. Silvio je najstarije dete u porodici. Ima još sestru Mariju Antonijetu i brata Paola. Sa 12 godina Silvio je upisao katolički koledž Sant Ambrođo u Milanu, koji su vodili fratri salezijanci.

Pravnik, muzikant pa preduzetnik

Berluskonijevi prijatelji iz detinjstva, pričali su da je navodno bio odličan iz grčkog i latinskog, a da je već tada pokazivao sklonosti za sklapanje poslova. Želeći da pomogne svojim drugovima iz razreda, nudio im je da uradi domaći zadatak u zamenu za nekoliko lira. Bio je, međutim, spreman da im vrati novac ako ocena koju su dobili ne bi bila u skladu sa njihovim očekivanjima.

Diplomirao je prava na Univerzitetu u Milanu, posle čega se jedno vreme bavio sviranjem na brodovima.

Berluskonijeva profesionalna karijera započela je na tržištu nekretnina 1960-ih. Smatra se da nije jasno ko mu je dao prvobitni kapital – da li banka „Rasini“ gde je njegov otac bio direktor ili – mafija?

Tokom narednih decenija, osnovao je mnoštvo kompanija u različitim sektorima, uključujući medije, građevinarstvo, finansije i osiguranje.

Poslovni uspesi omogućili su mu da 1977. bude proglašen za “kavalijera“ - viteza Ordena za radne zasluge posle čega je dobio nadimak Il Cavaliere. Njegova kompanija Mediaset, uglavnom u vlasništvu holding kompanije Fininvest, koja uključuje većinu italijanskih televizijskih kanala, donela mu je veliki deo bogatstva i bila odskočna daska za političku karijeru.

Tri puta premijer

Sredinom 1990-ih osniva partiju Forca Italia.

Bio je predsednik vlade u tri manadata, od 1994. do 1995, od 2001. do 2006. i od 2008. do 2011. godine. Tokom tri premijerska mandata tvrdio je da se zalaže za modernizaciju italijanske privrede i borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, ali su brojni skandali pomračili njegov imidž borca za pravdu.

U više navrata optužen je za korupciju, utaju poreza, podmićivanje svedoka i čak -  plaćeni seks sa maloletnicima... Ovi skandali izazivali su masovne proteste javnog mnjenja, a na kraju mnoge Italijane bilo je sramota zbog svega ovoga.

Ipak, o Berluskoniju retko govorilo s mržnjom. Možda zbog toga što se Italija u njemu prepoznavala - kako po dobru tako i po onom što je loše.

“Bio je ogledalo naše neobične zemlje“, piše dnevnik La Republika povodom njegove smrti. Moglo bi se dodati da je po mnogo čemu bio i ogledalo Evrope.    

U javnosti je dominirala slika o njemu kao o “čoveku sa ljudskim slabostima“, ali je pitanje šta će istorija zadržati s obzirom na indikacije da je imao veze sa mafijom kao i činjenicu potvrđenu u istrazi da je bio član zloglasne masonske lože P2 povezane sa bankrotom vatikanske banke „Ambroziana“. Zaklinjao se da ga je jedino zanimala dobrobit Italije.

Felinijevski lik

Kada je već zašao u godine, Berluskoni je podsećao na  “Felinijevsku verziju Kazanove“ (opis jedne koleginice) -  uvek napuderisan i preplanuo, spreman za kamere.

Novinari će, između ostalog, svakako pamtiti nadrealnu scena kada je zakasnio na samit NATO – pakta u Strazburu 2008. godine. Sa nemačke strane Rajne tadašnja kancelarka Merkel primala je državnike zemalja članica kako bi zajedno prešli u Strazbur preko novog mosta i poslali u svet simboličnu sliku. Na džinovskim ekranima mi novinari pratili smo uživo šta se dešava: među poslednjima stiže limuzina iz koje izlazi Berluskoni sa širokim osmehom. Kancelarka je već izašla na dvadesetak metara udaljenu liniju da ga dočeka. Berluskoni je napravio korak ka kancelarki i ona mu je uzvratila osmeh. Kad odjednom - Berluskoni je zastao. Mobilni telefon je zazvonio u njegovom džepu. Odgovorio je i počeo razgovar bez kraja. 

Kao što smo svi i pomislili, zapanjeno gledajući šta se dešava, Kavalijera je izgleda zaista pozvala – Ona u koju je u tom trenutku bio “zaljubljen“, kako su kasnije tvrdili “obavešteni“ mediji. 

Kancelarka je gledala levo i desno u svoj protokol. Šta da radi? U jednom trenutku se okrenula i po scenariju – prešla novi most preko Rajne sa ostalim državnicima. Berluskoni je ostao na nemačkoj strani sa telefonom na uvetu i došao znatno kasnije, kolima.

Zatvor je uspevao da izbegne zahvaljujući zakonima koje je sam doneo, sve do 2013. godine kada je prvi put definitivno osuđen za slučaj utaje poreza. Izgubio je zato i titulu Kavalijera.

Uprkos svemu, javnost je za njega u Italiji (i ne samo u Italiji) imala dovoljno simpatija da se održi u političkom životu čitave tri decenije, to jest do kraja života.

Dobre veze sa Rusijom

Berluskoni je smatrao da treba da vodi Italiju kao da je država - preduzeće. Nije imao nikakvih ideoloških opsesija i tvrdih opredeljenja, sarađivao je sa kim je smatrao da je korisno da sarađuje. Srdačno prijateljstvo sa Putinom nije skrivao, tim pre što mu je Rusija nudila povoljne uslove za enregetske poslove.

Berluskonijev šarm je, međutim, slabo delovao na američku administraciju, pre svega zbog njegove politike zbližavanja s Moskvom na energetskom planu. To najbolje ilustruje epizoda iz jeseni 2014. godine u vreme kada je Berluskoni već bio bivši premijer.

Italija se te godine našla pod velikim američkim pritiskom da izađe iz projekta gasovoda Južni tok kako bi se zaustavio rast evropske zavisnosti od ruske energije. U Milanu, krajem oktobra organizovan je “energetski samit“ EU – Azija na koji je došao i predsednik Putin (preko Beograda).

Od svih "bilateralnih susreta" na tom samitu novinarima je bila najzanimljivija privatna “prijateljska“ večera na koju je ruskog predsednika pozvao upravo Berluskoni. Mediji su tada preneli da je Kavalijere navodno umirivao svog ruskog prijatelja, obećavši mu da će uticati na tadašnjeg premijera Rencija da Italija ostane u Južnom toku.

Treba znati da je Berluskoni bio politički sponzor partnerstva ruskog Gasproma i italijanskog energetskog giganta Eni na čijem se čelu tada nalazio njegov prijatelj Paolo Skaroni. Prvi ugovor između Gasproma i Enija potpisan je 2007. godine u vreme Prodijeve vlade. Italijanski novinari su govorili da je Paolo Skaroni zbog toga bio čovek kojeg su američke obaveštajne službe pratile kao malo koga u Evropi, smatrajući ga moćnijim od šefa diplomatije.

Ugovor je kasnije obnovljen u dva navrata. Prvi put 2009. godine, a drugi put u novembru 2012. godine u Milanu, kada je ugovoreno i polaganje prvih cevi za gasovod Južni tok uz učešće francuskog EDF-a i nemačkog BASF-a.

Počinje da zabrinjava Amerikance

Kako pokazuje uvid u dokumenta koje je objavio Vikiliks, u poverljivoj depeši od 24. februara 2009. godine, američka ambasada u Rimu ocenjivala je da spoljnom politikom Italije prema Rusiji dominira Berluskonijeva želja da se u svemu udovolji Putinu. https://wikileaks.org/plusd/cables/09ROME211_a.html

"Premijer (Berluskoni) predložio je (Rusiji) dogovor koji pogađa srž naših bezbednosnih interesa u Evropi - pitanje nezavisnosti Kosova, pitanje naše politike podrške /.../ širenju EU i NATO-a...", kaže se u istoj poverljivoj diplomatskoj depeši koju je objavio Vikiliks. Dodaje se da je Berluskoni tvrdio "da je insistiranje na demokratskim vrednostima u dijalogu s Rusijom - kontraproduktivno".

Uskoro, više od Skaronija, SAD je počeo da zabrinjava Berluskoni: "Bliski lični odnosi između Berluskonija i Putina i odnosi između koncerna Eni i Gasprom, doveli su do toga da Italija često zauzima stavove koji su u suprotnosti s naporima američke vlade da smanji zavisnost Evrope od ruskih energetskih izvora", piše u depeši američke ambasade u Rimu upućenoj 9. juna 2009. tadašnjoj državnoj sekretarki Hilari Klinton, koju je objavio Vikiliks https://wikileaks.org/plusd/cables/09ROME649_a.html

Kada se danas čitaju, ovi redovi iz 2009. godine deluju kao najava ne samo rata u Ukrajini početkom 2014. i sadašnjeg rata koji je počeo 2022. godine, već i kao najava pada Berluskonija, pre svega zbog toga što je sarađivao sa Rusijom i Libijom a ne zbog skandala sa prostitutkama i izbegavanja plaćanja poreza.

Pad zbog Južnog toka?

Na njegovo mesto 2011. godine, bez izbora je došao Mario Monti, bivši savetnik američke banke Goldman Saks i zagovornik federalizacije EU.

Sa čela kompanije Eni ubrzo potom, posle devet godina "proruske strategije" - otišao je i Skaroni.

Na mesto Berluskonijevog prijatelja Skaronija došao je Klaudio Diskalci. Upućeni italijanski novinari tvrdili su tada - u jesen 2014. - da je od vlade dobio zadatak da u geopolitičkom smislu diversifikuje energetske izvore i da preispita postojeće ugovore o gasu. Drugim rečima, tumačili su, sudbina Južnog toka je zapečaćena "uz pomoć EU i uz punu podršku SAD".

I zaista, u decembru 2014. godine Italija je napustila projekat Južni tok iako je to podrazumevalo plaćanje ogromnih penala.

Manje prisutan na političkoj i medijskoj sceni poslednjih godina, Berluskoni je podržao kandidaturu za premijersku funkciju Đorđe Meloni, predsednice krajnje desne stranke Braća Italije.