METOHIJA

Ustajem u neko rano, baš rano jutro i pišem nekakav mejl o tome kako ne znam izlaz (izlaz bi ovde bio napraviti pristojnu knjigu i otići u dogovorenom roku, a vreme ide) i izraz (a to bi bilo ono „kako“ u ovom slučaju važnije od filozofskog „zašto“ - jer vreme ide) i pišem o tome kako je bolje odustati, skloniti to za neko drugo vreme, izviniti se ljudima koji su platili i reći: ja ovo ne mogu.

Dopisujem se sama sa sobom, mislim da su svi grozni i nezainteresovani, pa da nisu nego sam ja na kraj srca, ljutim se, ne ljutim se, idem s ljudima u Veliku Hoču. I u Orahovac. I Zočište.

Idem s trgovcima, oni idu po vino i rakiju za neke kafane i pričaju o brendiranju. Ništa ja to ne slušam – gledam predeo. Mediteran. Uzane ulice malih sela u koja se zavlačimo, šiptarskih sela, visoki zidovi oko kuća, sve liči na tajnu, na ljubav i na rat. Kuće se ne vide i sve što vidiš liči na bunker, umesto prozora rupe – da motriš i pucaš. Nadmorska visina je velika i ta je čudna visoravan ništa manje lepa od bilo kod Mediterana, samo u ovaj civilizacija nije došla da donese kuće nezaštićene takvim zidinama, ni otvorenost. Ništa, čini se, osim automobila i koka-kole ne pripada ni 20. a kamoli 21. veku.


Šiptarske kuće

U Zočištu je iguman Stefan, kažu, veliki duhovnik. I mošti iscelitelja. Svetih vrača Kozme i Damjana. I crkva je nova, stara je srušena do temelja kada su se '99 Šiptari oslobađali od Srba, pa zatirali tragove. Moj kum je, kaže mi on posle, išao tamo i slikao to odmah posle. Vrt je rajski, tu je palma, drveće, pogled niz brdo – sad zamisliti taj zrak, taj dah vetra na brdu iznad visoravni na oko 1.000 nečega nadmorske visine. Sve skromno, sve pitomo i nezaštićeno. Ima neka legenda, kaže da su Šiptari iz sela koje je komšijsko i koji su učestvovali u paljenju i miniranju manastira Zočište (kraj 13. i početak 14. veka) počeli da silaze s uma, da su molili da se monaštvo vrati nakon par godina i počeli da daju priloge da se manastir ponovo digne, a iguman da drži propovedi i za njih. Pitam jednog mladog monaha kako on živi. Kaže, pa kako? Kako živim? Sad je bolje, mogu do Prizrena, do Gračanice, ali mi smo vidiš u okruženju, sami.


Rajska bašta manastira Zočište

Rajska samoća božanstvenog mira tog dvorišta, užasna. Užasna je ta rajska lepota u samoći i grozan taj mir jer se svuda u zraku oseća, kao vetar s mora (a oseća se i vetar s mora) neki huk... nešto što čuješ a nisi siguran da li si zaista čuo, a što kaže da sve ono može da se ponovi i da si nezaštićen na tom mestu ma koliko blizu nebu ono bilo.


Rekonstrukcija manastira Zočište (zidan krajem XIII i početkom XIV veka,
miniran 1999. godine kada je na Kosovu i Metohiji srušeno oko 150 crkava
i manastira)

Onda opet u kola pa u Veliku Hoču. A u stvari, to je Golema Oča – to je crkvena zemlja, tu su živeli oci, i otud Oča. H su dodali oni što pričaju arapske jezike, i ta Hoča na srpskom ne znači ništa. Tako mi, gubeći toponime, gubimo značenja reči, pojmova, prošlosti i mislimo – to nema veze sa sadašnjošću. A onda dođeš u polupusto srpsko mesto, kuće stare vekovima i shvatiš da ima, naravno da ima veze.

U Velikoj Hoči trgovci kupuju vino, a selo živi uglavnom od toga. Jedna vešta popadija pravi ekskurzije i dovodi ljude, ali – žali se jedva probuđeni gazda jedne lepe i smešne kafanice – ne šalje nikoga drugima, nego, kaže, sve za sebe uzima.


Vinski podrum

Bude gazdu tako što lupaju u vrata i viču: "Žikooo, ustaj, Žiko, došli ti gosti...." A Žika iza odgovara: "Neću!" Gosti navaljuju. Žika viče: "Ama uzmite ključ pa uđite sami, šta ste navalili na mene..."

Izlazi na kraju Žika, kaže – sinoć smo slavili.... već nešto. Malo je mamuran, a malo mu drago što su gosti iz daljine došli baš kod njega. Malo ga i nerviraju. Ispostavlja se da kod Žike, kad nije tu ili ga bučni gosti zamore (svi pijani) može da se uđe tako što se uzme ključ od kafane, ključ stoji zna se gde, pije se i jede i onda mu valjda gosti ostave pare, a koliko mu ostave – to baš ne shvatam od čega zavisi, ali pretpostavljam da nekakvog smisla ima. Ili nema. Možda nije ni važno.

Pravi nam Žika roštilj, daje vino, trgovci degustiraju, ogovaraju zajedno sa Žikom one što prave to vino, Žika kaže da od glavnih proizvođača ne kupuje jer su „svoji“ a to, shvatam kasnije, znači da su rod po majci, a onda kaže kako su to ljudi na svoju ruku, pa kako je neki njegov predak naterao Turčina da kleči na svinjskoj koži i da se klanja Alahu. Pitam zašto? Kaže, pa za njih je svinja zlo, đavo, oni mrze svinju.... Znam to, kažem, nego zašto? Šta je uradio Turčin? Pa nešto jeste – kaže Žika.


Kafana u Velikoj Hoči

I tako traje taj dan. Idemo dalje. Kod onih što smo ih ogovarali. Pa se kupuje vino od njih. Degustatori – trgovci veoma izražajno gestikuliraju. Pozorišni glumci, šmiranti, smejem se u sebi, pa naglas, pa izlazim napolje iz podruma i gledam neku cigan-malu s trema. Suši se veš, kao da samo Cigani suše veš – ali zaista, nema te cigan-male u kojoj nećete videti oprani veš kako se vijori na vetru, mislim da je to prava ciganska zastava. Sve je razrušeno, kuće male i ruinirane – ali veš se beo i ponosan vijori.


Ciganmala u Velikoj Hoči

Pa idemo dalje. Orahovac. Još uvek stoji žica u uzanoj ulici, strmoj, koja je delila šiptarski od srpskog dela. Grad je mali, srpske su dve tri uličice i vinogradi, bezbedno baš i nije ali vinogradari su strastveni ljudi i mislim da tu nije samo stvar zarade i opstanka i ostanka i to je van projekta – to je život. Njihov duh. Gospodin kod koga dolazimo u kuću je skromnog držanja, miran. Njegovo dvorište, izolovano je visokim zidovima od grada – sela – božjeg vrta ili Rajskog Vrta kako se ovo mesto s razlogom zvalo nekad davno. On je veliki gazda ali to ovde nekako nije važno, jer dvorište je toplo, kuća lepa i skromna i tu je smokva, Mediteran koji prepoznajem na svakom koraku u ovom delu Kosova odnosno Metohije (ovaj deo je taj Metoh, ta zemlja što pripada crkvi, verujućima, Bogu, našem, već nekom, ne znam ni ja kome pripada – ali nije trebalo to da ruše i ove ljude da teraju).


Orahovac

Pitom svet, to mislim za vreme drugog ručka – sada jedemo ribu. Svežu. Vino je dobro, zaista, i dobijam bocu na poklon. Trgovci pregovaraju, mene hvata san. Toliko je mirno ovde da bih u gostima kod tih nepoznatih ljudi mogla da zaspim i zaista – nebo je bliže nego igde.

Pred kraj, jer se valjda izbeći ne može, počinje priča o ratu i tome kako gospodin i njegova gospođa nisu hteli da beže – nismo nikome nažao učinili. Ne pričaju oni o Bogu, o veri, o crkvi i tome čije je Kosovo, ali monaški je to odgovor. Nismo hteli da bežimo jer nismo nikome ništa nažao učinili. Mislim da nikada pitomije mesto nisam videla. Isto „u okruženju“.

Zidaju se nove kuće. Za takozvane povratnike. Zida ih vlada Kosova. Takozvani povratnici uzmu kuće, pa ih prodaju Šiptarima – to je sav deal. Znam, kažem, to je i u Gračanici, Čaglavici, Lapljem selu i ko zna gde sve...

Ali ne treba se čuditi ljudima, oni su samo deo jednog projekta koji ih melje poput mašine i slabi su, mali, malo ih je i čime da se odbrane? Od sirotinje, od straha, od sećanja, od svojih slabosti, od lažnog sjaja novca koji dobiješ kad prodaš parče raja na zemlji od kojeg su ti napravili pakao – ko im sudi taj je lud.


Orahovac, tragovi prošlog rata na jednom  zidu

Jedan smešan lik, trgovci i alava popadija – prema rečima ovog smešnog, ne znam zašto pišem o tome, a ustvari mislim na onaj Jerusalim za koji su mi rekli da je srpsko Kosovo. Mislim da sam ga danas videla. Možda da lažem sebe kako pišem zabavnu priču, a nema ničeg zabavnog u tome što sam videla. Za ime sveta, neko je '99-te minirao toliko manastira iz 12, iz 13 iz 14 veka, da priča o 17. martu deluje kao ruganje – kao dolazak po još, po poslednje, po ono malo što je ostalo. A i posle toga je ostalo. I sve se to dešava u 21 veku. I sve to gleda neka javnost, neka civilizacija se ruši, neko je diže u vazduh, ruši do temelja - a onda neko dođe i priča o ljudskim pravima. I pravi državu od tako stečenog, aman.

Posle ovoga mislim da ne mogu da pišem nikakve knjige o Kosovu. Mogu samo da zamislim da to nije Kosovo, jer ako budem sa sobom nosila ovu sliku od danas, ja ću znati da je nezanimljiva Priština i Đakovica, da me baš briga za veterane UČK i da nisu nikakva senzacija Vehabije koje prave učilište na ulazu u Čaglavicu – nek prave šta hoće, ništa mi ne zvuči kao vest. Vest je da je neko srušio jednu svetinju, da je neko stavio pitome ljude iza žice, da neko sa strahom ide u svoj vinograd, da će taj što je kupio tuđu zemlju – a ne može se sve kupiti, jer vlasnik te Metohije (čije su ime zabranili) nisu bili ljudi koji su prodavali kuće nego nešto drugo, starije i veće... Taj koji zabranjuje ime Metohija zna to, zna bolje nego ti ostaci Srba koji se sklanjaju pred silom.

Ili da probam da se manem krupnih reči jer stvarno ne umem da pišem o tome što sam videla – onaj prizor je toliko strašan u toj lepoti kojoj se neko narugao, u onom miru i pomirenosti ljudi koji žive odsečeni od sveta, koji sada polako izlaze iza tih žica i čude se novoj tehnologiji – a to su bili neki ljudi civilizacije, ne brđani, ne divljaci, to su bili građani sa svom tom starošću svojih kuća i vinograda i svojih crkava – da ja ne vidim način da se to završi na ovome kako je sada. Orahovac i Golema Oča za mene su najveći civilizacijski, kulturološki, humanistički i onaj iz stomaka (kad zanemiš i skameniš se) šok koji sam do sada doživela.