Paja Jovanović – tvorac patriotskih ikona, prvi svetski slavan i dosad najskuplji srpski slikar

Snežana Prokić

Seobom Srba, Krunisanjem cara Dušana, Takovskim ustankom i još nekim slikama s viteškim motivima, Paja Jovanović je uticao na podizanje nacionalne svesti, rodoljublja i opšte kulture srpskog naroda. On je prvi srpski slikar koji se proslavio u svetu, i do danas neprevaziđen po ceni i broju radova koji se prodaju na aukcijama u inostranstvu, i zastupljenosti u stranim muzejima i kolekcijama. Stvorio je više od hiljadu raznovrsnih dela
(ilustrtacija, Seoba Srba, Paja Jovanović, slavna verzija koja se čuva u Narodnom muzeju u Pančevu (Izvor: virtuelnimuzejpancevo.rs)

Aprila 2018, slika Paje Jovanovića Dva bašibozuka ispred kapije, prodata je u londonskom Sodebiju za basnoslovnih 465.000 funti, što je oko 530.000 evra. Na aukciji orijentalista, na kojoj je Sodebi ponudio 61 delo, jedino je Rabat, američkog umetnika Edvina Lorda Viksa plaćen više od ovog ulja na dasci malog formata (46x35 cm) iz 1887. ili 1888, na kome su predstavljena dvojica pripadnika neredovnih snaga osmanske vojske, smeštena u egipatsko okruženje. Pre Bašibozuka, najvišu cenu među Jovanovićevim radovima dostiglo je platno Ukrotitelj zmija, koje je 1999. u Londonu, u kući Kristi, poznati industrijalac i kolekcionar iz Egipta Šafik Gabr kupio za blizu 170.000 evra.

Jovanović (1859 – 1957) je do danas najskuplji srpski slikar, njegova ostvarenja se najviše prodaju na inostranim aukcijama i najprisutnija su u muzejskim zbirkama i kolekcijama širom planete. On je i prvi koji se proslavio u Evropi i svetu. Onda kada je Srbija, tek oslobođena od Turaka, vapila za tim da se afirmiše kao kulturna sredina. Prema rečima Nikole Kusovca, pisca monografije o Paji Jovanoviću, Srbi su s njim prvi put pokazali da nisu samo ratnici i borci, već da mogu da budu i umetnici.

Basibozuci-s

Dva bašibozuka ispred kapije, do danas najskuplje plaćena slika nekog srpskog umetnika (Izvor: sothebys.com)

Prizori sa Balkana i Orijenta

Ovaj Vrščanin se s nepunih 16 godina otisnuo u Beč sa željom da tamo studira na Likovnoj akademiji. Zahvaljujući raskošnom talentu, ali i velikom radu, nagrađivan je već na studijama, i vrlo brzo po započinjanju profesionalne karijere, slikajući žanr-scene iz života ljudi s Balkana i Orijenta, stekao je ugled i mnoštvo poklonika u Evropi. U njoj je pred kraj 19. veka vladalo ogromno interesovanje za Orijent i borbu balkanskih naroda za oslobođenje od Turaka, a on se nametnuo svojom tehničkom virtuoznošću, na kojoj se insistiralo na bečkoj Akademiji. U startu se izborio za pažnju evropske javnosti kao tipičan predstavnik takozvanog akademskog realizma, u to vreme dominantnog u centrima likovne umetnosti, uprkos pojavi novih strujanja.

Srpska štampa u Austrougarskoj i u Kneževini, a potom Kraljevini Srbiji sa ushićenjem je izveštavala o svakom Pajinom uspehu, objavljivala reprodukcije njegovih dela i naširoko ih komentarisala. Srbi su se ponosili mladim sunarodnikom nastanjenim u inostranstvu, ali u ovoj prvoj fazi Jovanovićevog stvaralaštva nisu kupovali njegove slike, niti od njega bilo šta naručivali. Čekali su da vide kako će ga Evropa nadalje tretirati. Ipak, sa samo 25 godina proglašen je za dopisnog člana Srpskog učenog društva, a sa 29 izabran za člana Srpske kraljevske akademije.

Fotografija-paja-j

Slikareva fotografija iz 1900. godine, rad njegovog brata Milana Jovanovića, dvorskog fotografa (Izvor: sr.wikipedia.org)

Teme iz istorije

Prve narudžbine iz domaćih krugova dobio je sredinom 90-ih godina 19. veka, i to od državnih i crkvenih čelnika koji su želeli da uradi određene istorijske kompozicije. Tada počinje njegovo drugo stvaralačko razdoblje, obeleženo prvenstveno obradom tema iz istorije. U tom periodu je, pored ostalog, naslikao Takovski ustanak, Seobu Srba, i Krunisanje cara Dušana – dela koja su među Srbima odmah stekla status patriotskih ikona.

Posredstvom oleografija i drugih reprodukcija, ona su dospela u mnoge srpske domove, i uz još neke njegove slike s viteškim motivima probudila jaka rodoljubiva osećanja u godinama koje su prethodile Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Istoričari umetnosti često ističu da je od svih naših slikara Paja najviše uticao na podizanje nacionalne svesti, ali i opšte kulture i likovnog obrazovanja

srpskog naroda.

Posle Amerike – portreti i replike

Boravak u Americi od sredine oktobra 1902. do marta 1903. označio je početak njegove treće, i ujedno poslednje faze vizuelnog izražavanja, u kojoj se posvetio uglavnom portretima. Njima je u većini slučajeva ovekovečio elitu – krunisane glave i druge vladare, aristokrate, političare, industrijalce, naučnike i umetnike, supruge i decu imućnih muškaraca...

Njegova slava je dostigla zenit između 1895. i kraja prve decenije 20. veka. Posle je lagano opadala, ali je slikar sve do duboke starosti zadržao klijentelu iz redova bogatih i moćnih. Zbog neverovatne potražnje za njegovim najpoznatijim žanr i istorijskim kompozicijama, on je tokom svog dugog veka napravio na desetine njihovih doslovnih replika ili varijanti.

Živeo je u evropskim umetničkim metropolama, najduže u Beču, ali 10-ak godina i u Beogradu. I puno je putovao.

Optimista i hedonista

Savremenici su ga opisivali kao onižeg čoveka prijatne spoljašnosti i izuzetne radne energije, elegantnog, uglađenog i komunikativnog, izrazitog optimistu i hedonistu. Očigledno je bio i vrlo fleksibilan, “oličenje razumevanja“, kako je na promociji svoje monografije rekao Kusovac, budući da mu je pružena prilika da portretiše i cara Franju Josifa, i Obrenoviće i Karađorđeviće, i Tita i Staljina.

Pored slikarskog, imao je i dar za promovisanje sebe i svoje umetnosti i zarađivanje novca. Papreno je naplaćivao svoje usluge. Recimo, za Krunisanje cara Dušana, koje je Kraljevina Srbija naručila radi izlaganja na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, tražio je i dobio za ono doba enormnu sumu od 30.000 dinara u zlatu. Država je ostalim učesnicima na izložbi isplatila po dve-tri hiljade.

Zna se, takođe, da je visina zatraženog honorara bila jedan od glavnih razloga što se nije ostvario naum kralja Petra da Paja uradi skice za oslikavanje unutrašnjosti mauzoleja na Oplencu. Ali on je i poklanjao svoja dela.

Krunisanje_Cara_Dusana

Krunisanje cara Dušana (sr.wikipedia.org)

Publikacije i izložbe posvećene slavnom slikaru 

U našoj zemlji je 2009. obeleženo 150 godina od rođenja ovog slikara, i tim povodom je pripremljeno i štampano nekoliko značajnih publikacija koje se bave njegovim opusom. Radionica duše je u godini proslave jubileja objavila prvu monografiju o njemu, s tekstovima više eminentnih istoričara umetnosti i likovnih kritičara: Kusovca, Dejana Medakovića, Đorđa Kadijevića, Srete Bošnjaka, Vanje Kraut, Dejana Đorića, Petra Petrovića, Slavice Stamenković i Miodraga Jovanovića.

Sledeće godine se pojavila već pomenuta Kusovčeva monografija, a 2012. monografska studija Paja Jovanović – sistemski katalog dela, kojom je Petar Petrović, obuhvativši 1.099 umetnikovih radova, načinio prvi pokušaj da se dođe do celovitog popisa onog što je stvorio.

Petrović je napisao i tekst za katalog koji je pratio izložbu Paja Jovanović - Slike Balkana, održanu najpre u Vršcu 2009, a zatim i u nekim drugim gradovima, dok je u katalogu za centralni događaj priređen Paji u čast - izložbu u Galeriji SANU (decembar 2009 - februar 2010) - izašao obiman studijski tekst profesora Miroslava Timotijevića. Srpska publika je poslednjih godina mogla da pogleda još neke izložbe s Pajinim platnima, crtežima i skicama.

Životni put i priznanja

Slikar je rođen u Vršcu 4/16. juna 1859, kao najstariji od trojice sinova tamošnjeg trgovca i fotografa Stefana Jovanovića, potomka Srba doseljenih s Kosova i Metohije, i Ernestine Deot iz Temišvara, koja je bila francuskog porekla. Na krštenju u pravoslavnoj crkvi dato mu je ime Pavel, ali su ga već u porodici zvali Pavle i Paja.

On i braća Svetislav i Milan bili su sasvim mali kada im je umrla majka, i otac se ubrzo ponovo oženio. U njegovom novom braku rodilo se još petoro dece.

Paja je rastao u harmoničnoj porodičnoj atmosferi, i rano je ispoljio ljubav prema crtanju i slikanju. Okolina se uverila da je veoma talentovan kada je u 14-oj, po nalogu crkvenih tutora, nacrtao srpske svetitelje jer je trebalo da se po njihovim likovima naprave reljefi na zvonima poručenim u Beču za vršačku Sabornu crkvu.

Kako se Stefanov prvenac nije istakao u školi, on ga je ispisao iz trećeg razreda gimnazije i uveo u fotografski posao. Ali ga je odveo u Beč kada je ovaj pokazao čvrstu nameru da tamo studira. Ispostavilo se da Akademija likovnih umetnosti ne može da se upiše pre navršene 16. godine i bez gimnazijske diplome, pa je mladić, živeći u porodici očevog prijatelja, u Beču završio gimnaziju i spremio se za prijemni ispit u jednoj privatnoj školi crtanja.

Na Akademiju je ušao 1877. Opredelio se za klasu istorijskog slikarstva, koju je vodio Kristijan Gripenkerl. Kada je kod njega okončao redovno trogodišnje obrazovanje, prešao je u majstorsku klasu Leopolda Karla Milera, i u njoj ostao do 1883. Zauvek je zapamtio lekcije ovih profesora. Gripenkerl je stalno govorio o neprolaznim vrednostima klasične helenske i rimske umetnosti, i naglašavao da je važno da se crta i po antičkoj skulpturi, i da se rade pripreme studije za sve složenije slike. Miler je bio čuven po orijentalnim kompozicijama, i Paja se pod njegovim uticajem zainteresovao za takve teme.

Profesor je od njega tražio da putuje da bi mu se dela rađala u sredini naroda koje treba da predstave. Paja ga je poslušao i putovao. Po Crnoj Gori i okolini Skadra. Da je to imalo efekta pokazalo se 1882. Te godine je za Ranjenog Crnogorca dobio nagradu Akademije i carsku stipendiju. Uz onu koju je od Matice srpske primao od jeseni 1879, bio je materijalno obezbeđen do kraja školovanja. Na narednoj završnoj godišnjoj izložbi, 1883, prikazao je kompozicije Guslar i Uči deda svog unuka, i opet zaslužio nagradu.

Radove je prodavao već kao stariji student, preko jednog bečkog trgovca, a 1883. se preselio u London i sklopio ugovor s galeristom Tomasom Valisom. Ugovor je podrazumevao da na slikama predstavlja momente iz života Crnogoraca, Hercegovaca i Arbanasa, i da Valis svaku otkupi i izloži u svojoj Galeriji Frenč. U Londonu su o Paji pisani hvalospevi, ali njemu nije odgovarao život u ovom gradu, pa se 1884. seli u Minhen, posle pet godina u Pariz, a 1895. ponovo odlazi u Beč. Nakratko je bio i stanovnik Budimpešte. Po napuštanju Londona, putovao je i slikao po Crnoj Gori, Kosovu i Metohiji, severnoj Albaniji, ali i Egiptu, Maroku, Kavkazu, Istri i Dalmaciji, Turskoj, Grčkoj, Španiji i Italiji. S Valisom je prestao da sarađuje 1889, i ugovorom se vezao za londonskog galeristu Artura Tuta.

Dopisni član Srpskog učenog društva postao je 1884, član Srpske kraljevske akademije1888, a 1893. je svečano proglašen za redovnog člana ove institucije pošto je ispunio uslov za to - održao izložbu u Beogradu.

Usledila je izrada slika koje su poručili srpski zvaničnici - Takovskog ustanka, Seobe Srba, Vršačkog triptihona i Krunisanja cara Dušana. Kao i kompozicija Furor Teutonicus i Ženidba hercoga Ferija. Mnogo godina kasnije, otkriveno je da je Paja ovu drugu, naknadno prepravio i tako pretvorio u Ženidbu cara Dušana. A Furor Teutonicus je volšebno nestao posle izlaganja u Nacionalnom umetničkom muzeju u Santjagu 1910. Ali izgled tog platna je poznat na osnovu reprodukcija, ilustracija u stručnoj literaturi i skica. Po mišljenju stručnjaka, to je jedno od najboljih Pajinih dela.

Na samom izmaku 19. veka slavni umetnik se prvi put oprobao u religioznom slikarstvu radeći ikone za Malu ili Gornju crkvu u banatskom selu Dolovu. Dok je krajem 1902. i početkom 1903. bio u Americi, slikao je i za mormonsku baziliku u Solt Lejk Sitiju. Američko iskustvo je učinilo da portreti postanu njegova osnovna preokupacija, ali se i posle povratka u Beč, u toku prve decenije prošlog veka, dosta posvećivao religijskim temama. Tada su nastale njegove ikone i slike istorijsko-religioznog sadržaja koje se nalaze u sabornim hramovima u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima.

Na poziv kralja Petra, Paja je 1911. boravio u Beogradu da bi portretisao princezu Jelenu, što je bilo prilično hrabro s obzirom na sve zategnutije odnose između Srbije i Austrougarske, čije su ga službe verovatno držale na oku kao njihovog državljanina i uglednu ličnost. A postupio je još hrabrije u vreme Balkanskih ratova, odlazeći s grupom slikara i fotografa na front. Napravio je niz dokumentarnih fotografija i skica s predstavama vojnika i borbi.

Ponesen uspesima srpske vojske, naslikao je Osvećeno Kosovo, Kumanovsku bitku, Boj na Mišaru. Prve dve godine Velikog rata proveo je u Švajcarskoj, ali je povremeno išao na imanje Dunđerskih u Čelarevu. A 1917. se oženio svojim dugogodišnjim modelom – lepom, 33 godine mlađom Bečlijkom Herminom-Muni Dauber, s kojom je delio život do poslednjeg časa. Kraj rata je dočekao u Ženevi, zatim je živeo u Beču i Parizu, od 1939. do 1950. u Beogradu, u Birčaninovoj 28b, pa se još jednom vratio u Beč. Umro je u tom gradu, 30. novembra 1957. Kao što je želeo, urna s njegovim pepelom preneta je u Beograd. Položena je u Aleji velikana na Novom groblju.

Paja je voleo srpsku prestonicu, i njoj je 1952, u vidu legata predatog Muzeju grada Beograda, poklonio više od 800 predmeta, uključujući i mnoga umetnička dela. Legat je otvoren 1970, a 1972. je dopunjen zaostavštinom Hermine Jovanović.

U poodmaklim godinama, slikar je pisao memoare, ali ih nije dovršio, i oni nikada nisu objavljeni kao knjiga. Fragmenti tih zapisa čuvaju se u njegovom Legatu, Gradskom muzeju u Vršcu i Arhivu SANU.

O blistavosti Jovanovićeve karijere, posebno u prvoj polovini njegovog života, rečito govore nagrade koje je odneo na velikim međunarodnim smotrama. Za Vršački triptihon, prikazan na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti 1896, pripala mu je zlatna medalja. Takvu medalju je osvojio i Borbom petlova, 1898, na izložbi u bečkom Umetničkom domu. S Krunisanjem cara Dušana je, dobijajući isto odličje, trijumfovao na Svetskoj izložbi u Parizu 1900, a francuska vlada ga je naredne godine odlikovala za učešće na toj manifestaciji. Te 1901. primio je i zlatnu medalju za Ženidbu hercoga Ferija na godišnjoj izložbi Društva umetnika Beča. Za Furor Teutonicus mu je 1899. u Beču dodeljena Rajhlova nagrada i 1.600 forinti ili 6.000 dinara u zlatu, 1902. zlatna medalja na pariskom Salonu, 1904. srebrna na Svetskoj izložbi u Sent Luisu, a 1909. državna zlatna medalja na izložbi u Salcburgu. Portret gospođe Mirke mu je u prvoj deceniji 20. veka doneo zlatne medalje u Minhenu, Beču, Parizu i Berlinu, a Gospođa Kaufman - prvu nagradu na izložbi u Buenos Ajresu 1910. Do te godine je dobio još neke nagrade, odlikovanja, počasne diplome… Ali posle toga mu stiže tek nekoliko važnijih priznanja. U Beču mu je, za Muni u salonu, uručena zlatna medalja na izložbi u Umetničkom domu 1937, a kada je proslavio 95. rođendan, 1954. godine, Zlatna palma Društva umetnika. Pred kraj života je nagrađen i lovorovim vencem umetničkog udruženja Lada (1953), koje ga je proglasilo za doživotnog počasnog predsednika, i srebrnim lovorovim vencem Saveza likovnih umetnika Jugoslavije (1957).

Ovaj kosmopolita je na našem tlu odlikovan Ordenom Svetog Save II stepena (1893), Ordenom Belog orla V reda (1900) i Ordenom zasluga za narod I reda (1949). Za počasnog člana JAZU izabran je 1919, za redovnog člana SANU 1949. Počasni građanin Vršca bio je od 1940, a jedna beogradska ulica je 1943. ponela njegovo ime. Uvršten je u 100 naznamenitijih Srba u knjizi koja je pod tim naslovom izašla 1993.

Bitka-

Furor Teutonicus, po mišljenju stručnjaka, jedno od najboljih Pajinih dela; heliogravura iz Legata Paje Jovanovića (Izvor: sr.wikipedia.org)

Doživotna vernost akademskom realizmu

Izuzimajući sporadično prihvatanje izvesnih formalnih elemenata plenerizma, simbolizma i secesije, kao i neke ekspresionistički tretirane studije, Paja Jovanović je do kraja ostao veran akademskom realizmu, maniru u kome je počeo da slika usvojivši ideje svojih bečkih učitelja. Po oceni Nikole Kusovca, njegovo delo u celosti pripada “ulepšanom svetu buržoaskog realizma“, o kome je 70-ih godina proteklog veka pisao Aleksa Čelebonović. Kusovac navodi da je za Jovanovića i njegove istomišljenike biti realista značilo da se verno, do detalja tačno i bez natruha naturalizma ili socijalne kritike oblikuje pažljivo odobran motiv, pošto se prethodno sazna što više o događaju ako je motiv istorijski, i napravi bezbroj skica i fotografija na terenu i u ateljeu. Prikazujući svakodnevicu ljudi sa Balkana, ovaj slikar nigde ne beleži lošu stranu njihovog života, i na taj način daje ulepšanu i lažnu predstavu o njemu, konstatuje Kusovac. Miroslav Timotijević je Pajino slikarstvo definisao kao ”idealistički realizam” govoreći da je kod njega realan samo detalj, dok je sve ostalo idealistička konstrukcija. Ali je naglasio da pojam koji je upotrebio nije blizak onom što se obično naziva “ulepšani svet”. Smatrajući da Paja svojim slikama s temama iz života balkanskih naroda ne ulepšava postojeću, nego konstruiše novu realnost, i to po “večnim zakonima umetnosti”, profesor je zapisao da bi bilo najadekvatnije da se taj idealistički spoj realističkih detalja u novu formalnu celinu označi kao ”realistička vizija”.

Zbog privrženosti načinu slikanja kojim je započeo svoj rad, proslavljeni Banaćanin se početkom 50-ih našao na meti oštrih kritika naših modernista, a posle i predstavnika neovangarde. S postmodernom se izmenio odnos prema dostignućima starih majstora, pa i njegovim, tako da on među našim savremenim slikarima ima brojne poštovaoce.

U monografijama i studijama objavljenim povodom 150. godišnjice njegovog rođenja izneti su različiti stavovi o njegovoj odanosti akademskom ili idealističkom realizmu, uz nepodeljeno mišljenje da je on bio jedan od najboljih slikara tog pravca u Evropi. Na primer, Đorđe Kadijević je napisao da nije reč o stvaralačkom autizmu ili nedostatku hrabrosti da se krene u pravcu modernizma, već o svesnom distanciranju od stihije “nužnih“ promena, doslednosti sopstvenom opredeljenju nasuprot “menjanju vere“ u zavisnosti od duvanja vetra na otvorenoj umetničkoj sceni. S druge strane, Kusovac je dao za pravo onima koji su Jovanoviću zamerili uporno negovanje načina izražavanja koji je još na isteku prve decenije prošlog veka izgubio primat. Ali je podvukao da se ne može poreći da upravo njegovo delo nastalo oko 1900. najpotpunije odražava stanje duha u srpskom društvu na razmeđi 19. i 20. veka.

Najpoznatije i najbolje žanr-slike

Među žanr-slikama kojima je Paja očarao Evropljane i žitelje drugih kontinenata, pored nagrađenih kompozicija Ranjeni Crnogorac, Guslar, Uči deda svog unuka i Borba petlova, kao i Bašibozuka i Ukrotetelja zmija, u najpoznatije spadaju Povratak čete Crnogoraca iz boja, Kićenje neveste, Izdajica, Igra trik-trak, Umir krvi, Crnogorska krčma, Igra s mačevima, Arnautin na straži, Arnautska mlada i Priča o boju. Skoro svaka od njih pominje se i pod drugim nazivima jer ih Paja nije davao.

Prema pisanju dobrih poznavalaca umetnikovog opusa, njegove žanr-slike su privlačile strance zbog svoje anegdotičnosti, idealisane etnografske crte, virtuozne kompozicije, besprekornog crteža, ubedljive materijalizacije, kolorističkog sklada... Stručnjaci, međutim, kažu i to da se često događalo da njihove finalne verzije izgube snagu pripremnih skica i postanu isuviše dorađene. Ovo se tumači kao posledica slikareve svesti da mu tehnička izvrsnost obezbeđuje nagrade i odličnu prođu na tržištu, ali i korišćenja fotografija. Naime, na njegovim slikama se neretko vidi više nego što bi oko moglo da zapazi bez pomoći fotoaparata.

Najboljim ostvarenjima u Jovanovićevom žanr-slikarstvu smatraju se skice ili studije za Povratak čete Crnogoraca iz boja, Umir krvi, Ukrotetelja zmija i za jednu ranu varijantu Borbe petlova. Dakle, dela koja je radio spontanije, gde se igrao slikajući, bez razmišljanja o javnom ukusu najviših društvenih slojeva. Dejan Medaković je primetio da crtač u njemu nije odnosio prevagu nad slikarem na ovakvim malim prvobitnim skicama, što se inače dešavalo u prvoj fazi njegovog rada, ali i docnije.

Ono što se u Pajinom stvaralaštvu najčešće podvodi pod naziv “slike Balkana” zapravo ne definiše precizno ni mesto, ni vreme, ni događaj. Pripada “imaginarnoj geografiji” ovog prostora, kako se izrazio Miroslav Timotijević, pa je zanimljivo da su se Srbi prepoznavali na tim kompozicijama, i da su i na njima gradili svoj identitet. Dobar primer za to je Borba petlova. Nastala je u Pajinom minhenskom ateljeu uz pomoć fotografija kostimiranih modela, ne zna se da li je posredi Crna Gora ili Albanija, ni da li je u tim krajevima uopšte postojala praksa puštanja petlova da se bore. Ali kada se pojavila oleografska reprodukcija ove slike, Srbi su se “videli” na njoj i rado je kupovali.

Popularnost Pajinih žanr-slika imala je i svoju negativnu stranu. On je polako ulazio u stereotip, replicirajući ili varirajući uspela rešenja, što je i sam osećao i pomenuo u memoarima. Zato se obradovao ponudama koje su ga usmerile ka istorijskim temama, mada je njihovo prihvatanje bilo i rizično zbog velikih formata i još većih očekivanja naručilaca.

ranjeni-Crnogorac-

Ranjeni Crnogorac

Kultne istorijske kompozicije

Takovski ustanak je prvo delo koje je radio prema istorijskom događaju. Poručeno je s dvora pošto je Aleksandar Obrenović hteo da se i njegovom pojavom uveliča proslava 80. godišnjice Drugog ustanka. Pretpostavlja se da je lično on omogućio slikaru da poseti Takovo, da vidi crkvu brvnaru posvećenu prazniku Cveti i legendarni grm pod kojim je knez Miloš razvio ustaničku zastavu. I da u dvoru i Narodnom muzeju razgleda portrete učesnika ustanka, njihove nošnje, oružje... Gotova slika, široka blizu tri, a visoka dva metra, izložena je početkom 1895. u ateljeu Pajinog brata Milana, cenjenog dvorskog fotografa. Mada je rađena za kraljevu privatnu galeriju, ona iz nekog razloga nije otkupljena za dvor, moguće i zbog velikih dimenzija. Tamo se našla gotovo istovetna, ali znatno manja replika (125,5 x 190 cm). Veću sliku je, s pravom na umnožavanje, otkupio zagrebački trgovac Petar Nikolić, poznati izdavač reprodukcija u boji, takozvanih oleografija ili hromolitografija. S kraljevim odobrenjem reprodukovana je i slika iz dvora, ali je u kulturnoj javnosti više odjeknula Nikolićeva litografija. I Jovan Dučić je pozivao ljude da je kupe jer ona “ne predstavlja, nego govori“. Nikolić je svoj Takovski ustanak poklonio Narodnom muzeju u Beogradu, u kome se danas čuva i replika.

Ustanak pod vođstvom kneza Miloša vizuelno je obrađivan i pre Paje Jovanovića, i njegovo delo je donelo tek nekoliko novina. Eksperti drže da je urađeno rutinski, sigurnom rukom znalca, ali bez većeg uključivanja emocija.

Odmah posle izlaganja Takovskog ustanka, u proleće 1895, patrijarh Georgije Branković, poglavar srpske crkve u dvojnoj monarhiji, angažovao je Paju da naslika Seobu Srba pod patrijarhom Arsenijem III Črnojevićem 1690. Ideja je bila da se Seoba sledeće godine prikaže na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti, kojom je ugarska vlada htela da obeleži 1000-godišnjicu pokrštavanja i dolaska Mađara u Panoniju, uz predstavljanje i drugih naroda s njihovog ”državotvornog prostora”. Od slikara se tražilo da istakne trajno i legalno prisustvo Srba na teritorijama severno od Save i Dunava, a da bi se obezbedila istorijska autentičnost njegovog dela, za savetnika mu je dodeljen ugledni istoričar i sveštenik Ilarion Ruvarac. Paja je najodgovornije pristupio poverenom zadatku. S Ruvarcem je obišao fruškogorske manastire tragajući za potrebnim detaljima, i 10 meseci predano radio na slici čija je površina premašila 20 kvadratnih metara (380 x 585 cm). Ali kada je to monumentalno platno dopremljeno iz Beča u trpezariju patrijaršijske rezidencije u Sremskim Karlovcima, uprkos oduševljenju koje je izazvalo i činjenici da je crkva za njega izdvojila 10.000 forinti u srebru, patrijarh nije dozvolio da ono bez prepravki ode na Milenijumsku izložbu. Paja je na desnoj strani slike predstavio narod u zbegu koji prati svoje sveštenstvo i vojsku, a prema zamisli Georgija Brankovića, kompozicija je trebalo da sugeriše dolazak organizovane vojne sile, a nikako povlačenje stanovništva pod pritiskom Turaka. On je izričito zahtevao da se“problematični“ deo potpuno preslika, kao i da se pokaže da su Srbi prešli u Habzburšku monarhiju na poziv cara Leopolda I. Jovanović je pristao da izvrši izmene, pa je ovce, kola i narod u pozadini zamenio vojskom, umesto žene na konju koja u naručju drži dete postavio ratnika, dečkiću koji pridržava uzde patrijarhovog konja “obesio“ pušku o rame, i konačno, patrijarhu u čijem se liku prepoznaje Georgije Branković dao izgled odvažnog zapovednika, a episkopu Isaiji Đakoviću, koji jaše pored njega, u ruke stavio svitak - Leopoldov poziv ili povelju kojom se srpskom narodu garantuju privilegije. Ipak, nije uspeo da dovrši sliku, i ona se nije obrela na budimpeštanskoj izložbi, tako da je Karlovačka patrijaršija bila jedina verska institucija u Ugarskoj koja na njoj nije imala svoj eksponat. Preslikana Seoba ostala je u Karlovcima, a posle Prvog svetskog rata je preneta u Patrijaršiju u Beogradu.

Javno mnjenje nije prihvatilo izmenjenu kompoziciju upravo zbog pojedinosti kojima je rezultirala patrijarhova intervencija, ali je Paja pre preslikavanja platna izveo repliku manjeg formata i prodao je Petru Nikoliću. On je već 1896. odštampao i pustio u prodaju kvalitetnu oleografiju, koja je kod Srba doživela nezapamćenu popularnost. Nikolićeva replika se od 70-ih godina prošlog veka nalazi u pančevačkom Narodnom muzeju. Premda istoričari umetnosti iz kasnijih generacija, osim upadljivog majstorstva, pominju i mane ove verzije Seobe, poput naglašene dekorativnosti i zanemarenog svetla, njenu slavu među Srbima nije nadmašila nijedna druga slika, i u tom smislu može da joj parira samo Krunisanje cara Dušana. Jovanović je u poznim godinama uradio još dve varijante svog kultnog dela.

“Treći original“ je sredinom Drugog svetskog rata naručila beogradska lekarka Darinka Smodlaka, čiji je lik dobila žena s detetom. Nepoznato je gde je završila ova Seoba. A četvrta je nastala poslednjih dana rata. Misleći da su onu Nikolićevu uništile ustaše, nju je poručio bogati srpski trgovac Milenko Čavić, i poklonio je porodici Mandukić, koja je ubrzo emigrirala u Njujork i ponela je sa sobom. Ona je 90-ih vraćena u Beograd. Izlagana je 1998. u Narodnom muzeju i 2009. u Galeriji SANU. Ne slovi za ravnu prvoj i drugoj verziji.

Vršački triptihon, takođe poručen za Milenijumsku izložbu i slikan uporedo sa Seobom, ostao je u njenoj senci iako je svojim likovnim vrednostima, zasnovanim na plenerističkoj poetici, zaslužio veću pažnju. Štampa ga je najavljivala kao alegorijsku kompoziciju u kojoj će Jovanović dati skoro celu srpsku istoriju Vršca, ali to nije bilo moguće jer su u njemu živeli i Mađari i Nemci, a slikara je uposlila i platila uprava grada. Pa je on, umesto prošlosti, prikazao savremeni svakodnevni život – u središnjem delu triptihona berbu grožđa u vršačkim vinogradima, a na bočnim krilima nedeljni vašar u gradu i žetvu pšenice. Ovo ulje na platnu, nagrađeno zlatom na izložbi za koju je rađeno, u vlasništvu je Gradskog muzeja u Vršcu.

Delom Furor Teutonicus (Tevtonski bes, Bitka u Teutoburškoj šumi), prvi put izloženim u Beču 1899. i ovenčanim prestižnim nagradama, Jovanović je na 24 kvadratna metra dočarao čuvenu bitku i pobedu Germana nad Rimljanima u Teutoburškoj šumi 9. godine nove ere. Ne zna se pouzdano da li je ono naručeno, i kada, ali je izvesno da je autor zbog njega dugo i pomno proučavao istorijske izvore, i da je inspiraciju pronašao i u Vagnerovim Nibelunzima. Na međunarodnoj sceni, ovo je bila njegova najznačajnija slika. I njene reprodukcije su, čim su se pojavile, postale nezaobilazna ilustracija u istorijskim i arheološkim časopisima i knjigama. Sudbina originala je i danas nepoznata. Prema Pajinim memoarskim beleškama, Nacionalni umetnički muzej u Santijagu ga je 1911. otkupio pod nazivom Los Bárbaros, ali su nedavne provere pokazale da takvog platna nema u zbirci čileanskog muzeja. Umetnik je tokom prve i druge decenije 20. veka izradio i dve manje replike  – dve skice u ulju. Jedna od njih, s posvetom ”Kum B. Nušiću”, deo je stalne postavke Narodnog muzeja u Beogradu. A u Legatu Paje Jovanovića posetioci mogu da vide reprodukciju nestale slike izrađenu u heliogravuri. Nikola Kusovac je okarakterisao Furor Teutonicus kao remek-delo akademskog realističkog slikarstva, ali i vrhunac sveukupnog Jovanovićevog stvaralaštva, pišući da mu nijedan drugi njegov rad nije ravan po crtačkom savršenstvu, majstorskom prikazivanju pokreta i poznavanju anatomije, osećaju za detalj i kontraste svetlog i tamnog, kao i silini gesta i dinamici po dijagonali rešene kompozicije.

Početkom 1899. Paja je započeo pripreme za slikanje Krunisanja Stefana Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara. Putovao je i prikupljao građu u Beču, Veneciji, Carigradu, Skoplju, na Kosovu i Metohiji, savetovao se s tadašnjim predsednikom vlade Kraljevine Srbije i istaknutim istoričarem Stojanom Novakovićem, radio pripremne crteže za pojedine likove. Kostimi za njegove modele šiveni su u radionici Bečke opere prema skicama koje je on pravio. Na kraju je kreirao složenu kompoziciju koja je i svojim dimenzijama (390 x 500 cm) zasenila platna ostalih srpskih umetnika zastupljenih 1900. na Svetskoj izložbi u Parizu. O njoj je kasnije kod nas pisano da po temeljno prostudiranom rasporedu likova podseća na završni čin neke dobro režirane istorijske drame, da su na njoj bolje rešeni planovi i raspoređene mase nego na Seobi, da je odlikuje veća sloboda u pogledu kolorita i pored upadljivo stroge osnovne potke crteža, da su tu uočljiva i pleneristička traženja… Pajino opredeljivanje za svetlu paletu objašnjeno je time što je ona, kako je sam rekao, prvobitno zamišljena kao karton za goblen ili tapiseriju.

Pošto je iz Pariza prebačeno u Beograd, Krunisanje je 1901. izloženo u dvorani Velike škole, a potom predato na čuvanje Narodnom muzeju. Državi su se vratila sredstva koja je uložila u ovu sliku jer joj je otkupom pripalo pravo na njeno reprodukovanje. Ali za Kraljevinu je bilo važnije to što je preko nje svetu poslata poruka da je Skoplje srpski grad, to jest da su njene teritorijalne pretenzije opravdane. Jovanović je 1955. u svojim memoarima Krunisanje nazvao Proklamacijom zakonika cara Dušana, navodeći kako je u dogovoru sa Stojanom Novakovićem odlučio da umesto čina krunisanja u crkvi, gde nema dnevne svetlosti, prikaže proglašenje zakonika “na otvorenom polju pred crkvom pokazujući vojnu i političku snagu Mladog Carstva”. Činjenica je, međutim, da je slika naručena, izlagana, nagrađivana, reprodukovana i među Srbima slavljena kao Krunisanje, da je kao takva ušla u Narodni muzej, i da je umetnik nikada ranije nije drugačije zvao. Zbog toga je Kusovac ovaj njegov pozni pokušaj da joj preinači naziv, a tako i ikonografski sadržaj, protumačio kao posledicu “pristajanja na zahteve novog društva s njegovim politički obojenim pogledima na istoriju”. Paja je, inače, pomalo nezadovoljan svojim slikarskim rešenjima na ovoj kompoziciji, a na zahtev raznih naručilaca, tokom više decenija napravio je sijaset njenih replika i varijanti.

Ženidbu hercoga Ferija IV sa Elizabetom Habsburškom radio je 1900. po narudžbini Franje Ferdinanda. Austrougarski nadvojvoda poželo je platno s prikazom tog događaja iz srednjovekovne habzburške istorije jer se upravo verio s groficom Sofijom Hotek. Smeštajući u centar svoje slike mladi par koji na konjima u pratnji dvorske svite ulazi u utvrđeni grad, i dodajući u prednjem planu nekoliko figura običnih ljudi koji posmatraju svadbenu povorku, Paja je realizovao kompoziciono besprekorno delo naglašeno svečanog karaktera. Ali kada su ga Ferdinand i car Franjo Josif 1901. videli na izložbi Društva umetnika Beča, zasmetalo im je što je slikar upotrebio novu, plenerističku tehniku, i Ženidba nije otkupljena. To se nije dogodilo ni na velikoj međunarodnoj izložbi održanoj iste 1901. u minhenskoj Staklenoj palati. Tri godine kasnije, na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, Pajina delatnost je predstavljena dobro poznatim Krunisanjem, kao i srodnom Ženidbom cara Dušana sa Aleksandrom, sestrom bugarskog cara. Ona je naišla na dobar prijem, i to ne samo iz umetničkih, već i ideoloških razloga – tema je bila u skladu sa tada aktuelnom idejom o ujedinjenju Srba i Bugara radi konačnog obračuna s Turcima. No uprkos Jovanovićevom umeću da odabere temu koja je pohvale i zaradu činila izvesnijim, Ženidba cara Dušana ovom prilikom nije promenila vlasnika. Posle je pod drugim nazivima izlagana u još nekim evropskim gradovima, prodata jednom dubrovačkom kolekcionaru, pa ustupljena dubrovačkoj Umjetničkoj galeriji, da bi je 1970. otkupio beogradski Narodni muzej. U njemu je u toku konzervatorsko-restauratorskih radova potvrđena pretpostavka da je ona, u stvari, prepravljena Ženidba hercoga Ferija. Paja je sliku za koju se nije našao kupac poslao u Beograd pošto je na njoj izvršio minimalne izmene - grbove porodica Fridriha Ferija Lotarinškog i Elizabete Habzburške, vidljive na pojedinim mestima, zamenio je heraldičkim obeležjima Nemanjića i bugarske dinastije Asen.

Od ostalih radova za koje su ga inspirisali događaji iz srpske prošlosti, među njegovim savremenicima je bila popularna prva od nekoliko verzija Boška Jugovića, čije su fotografije prodavane kao patriotski suveniri, i reprodukovana i umnožavana istorijsko-alegorijska kompozicija Osvećeno Kosovo.

jovanovic-atelje-

Paja Jovanović u ateljeu

“Bečka varijanta pravoslavnog slikarstva“

Komentarišući Jovanovićeve tvorevine namenjene crkvama, naši likovni poslenici su ocenili da su one po karakteru bliže njegovim delima inspirisanim istorijom nego svetu religioznog, i da se umetnik nije mnogo udubljivao u problematiku pravoslavne religiozne slike, već je u velikoj meri sledio katoličko nasleđe. Medaković je zabeležio da je on “stvarao svoju bečku varijantu pravoslavnog slikarstva”. A Kusovac da je “bio slep za rezultate koje je na polju ikonopisa, deceniju pre njega, dosegao Đorđe Krstić”. Dodao je da “nije bio ni na tragu razmišljanja i pristupa ikonopisu koje je istovremeno nudio Uroš Predić, uveren da lepota Rafaelovog slikarstva ne može biti strana biću pravoslavne ikone”.

Po sudu stručnjaka, Paja je svoj prvi posao vezan za ukrašavanje crkvenog prostora – izradu ikona za ikonostas Male crkve u Dolovu – obavio korektno, ali ne dajući mu nikakav lični pečat. Ikone i slike za Sabornu crkvu Svetog Đorđa u Novom Sadu radio je s više ambicija, ali visok umetniči kvalitet imaju samo dva platna u pevnicama – Sveti Sava miri braću i Sveti Sava kruniše Stefana Prvovenčanog, na kojima se oslonio na proverena rešenja sa svojih istorijskih kompozicija. Ove motive iz života prvog srpskog arhiepiskopa uspešno je obradio i za Sabornu crkvu Svetog Nikole u Sremskim Karlovcima. Za nju je jednako dobro naslikao i pojedinačne figure nekih srpskih svetitelja, dok ostalim delima nije dostigao zavidan nivo. Primera radi, Spaljivanje moštiju Svetog Save i Hristova beseda na gori deluju prilično neujednačeno iako su ta ulja na platnu s puno figura u pokretu očito rađena s velikim pretenzijama. U karlovačkom hramu se nalazi i ikona “Sveti velikomučenik Đorđe na konju“, koja je Paji poslužila kao polazište kada je 20-ak godina kasnije pravio nacrt za mozaik nad ulazom u mauzolej na Oplencu, i pritom svetitelju dao lik Karađorđa.

Slikao je i prepodobnu mati Angelinu, u nekoliko navrata. Po njegovom crtežu s likom te srpske svetiteljke izveden je mozaik na timpanonu pročelja budimpeštanskog Angelianuma, u kome je bila smeštena ustanova za vaspitavanje mladih Srpkinja. I antiminsi u mnogim crkvama Vršačke eparhije otisnuti su s bakrorezne ploče za koju je on napravio ctež. Posle 1910. retko se vraćao religioznim temama. Kada je to činio, u pitanju su bile ikone. Izvestan broj je 1949. i 1950. izradio za Crkvu Svetog Stefana u Los Anđelesu.

Simington-s

Portret slikara Simingtona, svrstan u najuspelije realističke portrete u srpskom slikarstvu; Narodni muzej u Beogradu (Izvor: arte, rs)

Portreti, aktovi, pejzaži...

Paja je iza sebe ostavio ogroman portretski opus. U Americi i po povratku iz nje, a naročito od početka druge decenije 20. veka, bio je zasut porudžbinama ljudi iz najviših slojeva koji su tražili da slika njih ili nekog od njihovih bližnjih. Da bi udovoljio svim zainteresovanima, ponekad je u isto vreme radio portrete na sedam štafelaja.

Među njegovim delima ovog žanra najbrojniji su paradni portreti. Neki iz te kategorije su u domaćim stručnim krugovima ocenjeni kao veoma uspeli, ali je konstatovano da je mnogo onih na kojima je autor koristio razne sporedne efekte i idealizovao, ulepšavao naručioce povlađujući njihovoj sujeti.

On je 10-ak puta portretisao Franju Josifa. Naslikao je i kraljicu Dragu, a sudeći po njegovim memoarima, i Aleksandra Obrenovića, zatim članove vladarske porodice sa Cetinja – knjaza Nikolu I Petrovića Njegoša, prestolonaslednika Danila i njegovu suprugu Milicu, kao i rumunskog kralja Ferdinanda i njemu bliske osobe, i belgijsku kraljicu Elizabetu. Napravio je i niz portreta za Karađorđeviće. Portret princeze Jelene je povučen jer njim nisu bili zadovoljni ni kralj Petar ni slikar, ali se saradnja ipak nastavila. Paja je uradio portret rodonačelnika dinastije - vožda Karađorđa, a kasnije niz portreta Aleksandra i Marije Karađorđević i nekoliko portreta Petra II. Slikao je i Nikolu Pašića, a u novoj Jugoslaviji, osim Tita, ministarku prosvete Mitru Mitrović.

Jedan od njegovih portreta Josipa Broza je nekoliko godina posle nastanka predat Narodnom muzeju s tim da se ne izlaže. Postao je politički neprihvatljiv. Zato što je Paja na toj slici izrađenoj 1947, kada je pozvan da Maršala portretiše zajedno s još nekim istaknutim umetnicima, njegovu pesnicu “položio“ na mapu, i to upravo na mesto na kome je označen Trst sa okolinom – sporna teritorija koju Broz nije uspeo da zadrži. I Staljinov portret iz 1947. je osuđen na zaborav, zbog rezolucije Informbiroa. U najvrednije među svim tim prikazima vladara, njima najbližih ličnosti i političara ubrajaju se jedan mali portret Franje Josifa i portreti kraljice Drage i crnogorske princeze Milice. Ovaj Miličin je njemu bio posebno drag.

Od manjeg broja portreta nastalih pre nego što je otputovao u Ameriku, za izvanredne važe Nepoznati muškarac, Portret nepoznatog riđeg čoveka, Portret brata Milana i Portret kompozitora Uroša Džimića. Portreti rađeni u Americi uglavnom nisu poznati ovdašnjoj javnosti jer su ostali tamo, i za mnoge se zna samo iz pisanih izvora. Ali u Narodnom muzeju u Beogradu može da se vidi kako je Paja u Novom svetu kičicom predstavio slikara Džejmsa Simingtona i Mihajla Pupina. Ta dva ulja se svrstavaju u najbolje što je stvorio u ovoj oblasti, a ono sa likom Simingtona i u najbolje realističke portrete u srpskom slikarstvu. Iz mnoštva portreta koje je naslikao pošto se vratio u Evropu kritičari su kao prvorazredne izdvojili Bečlijku, Ženu sa šeširom i one na kojima je prikazao Mariju Milovanović, groficu Forgač, gospođu Kan, kneginju Salm-Salm, groficu Turn-Valzasinu, gospođu Gartenberg, baronicu Erlanger, grofa Zičija i Vojina Đuričića. Kao i portret njegove supruge iz 1920. godine i Portret čoveka u naslonjači.

U ovoj trećoj fazi profesionalnog delovanja radio je i aktove, pejzaže i mrtve prirode, ilustracije za narodne pesme, kopije dela drugih umetnika, ponajviše Vatoa, a katkad i nacrte za povelje, diplome, poštanske marke i novac. On je prema slikanju akta dugo gajio odbojnost jer su modeli na bečkoj Akademiji bili stari i oronuli ljudi. Taj osećaj je nestao tek onda kada je mogao da plati modele po svom ukusu. Predstave nagog ženskog tela ne spadaju u njegova značajnija ostvarenja, ali izuzeci su Gola Berta (Akt pred ogledalom), naslikana krajem 19 veka, i Veliki akt umetnikove supruge. Muni mu je najverovatnije pozirala za većinu od ukupno 30-ak aktova, pretežno rađenih u drugoj i trećoj deceniji prošlog veka. Interesantno je da na Pajinim delima ove vrste nema ni traga od senzualnosti iako je bio vrlo osetljiv na žensku lepotu. Izgleda da se njima bavio pre svega zato da bi rešio neke likovne probleme. Iz istog razloga je kopirao radove drugih majstora.

Njegovi pejzaži danas privlače veću pažnju nego u vreme kada su nastajali jer zbog svoje nedorađenosti deluju ekspresivnije i modernije. Stvarao ih je celog radnog veka, tokom raznih putovanja, uzgred, spontano, bez pripremnih skica i studija. To su dela sa motivima iz Karsa, Albanije, Ulcinja, okoline Dubrovnika, Čelareva... Ona nisu izlagana na zvaničnim izložbama, reprodukovana u časopisima, niti reklamirana radi galerijske prodaje. Zato je znatan broj ostao u umetnikovom vlasništvu i na kraju stigao u Legat. Ima ih i u beogradskom Narodnom muzeju. Mrtve prirode, obično slike cveća u vazi, pripadaju njegovom poznom stvaralaštvu, i one su malobrojne.

Naša narodna poezija je, uz Šekspira i Homera, bila Pajino omiljeno štivo. Nadahnut pesmom Marko Kraljević i vila, on je poslednjih godina 19. veka u akvarelu izveo nacrt za jednu diplomu, i temperom na hartiji naslikao poznatu kompoziciju Miloš, Marko i vila. Ilustrovanje drugih narodnih pesama započeo je 1910. za potrebe Srpske kraljevske akademije koja je htela da ih štampa s likovnim prilozima. Zbog izbijanja Prvog svetskog rata i drugih nepovoljnih okolnosti, taj projekat je stalno odlagan, ali je Paja ipak napravio dosta ilustracija. I čak se  krajem 20-ih godina nadao da će se one jednoga dana naći u knjizi, o čemu svedoči nekoliko crteža iz tog vremena koji se nalaze u Narodnom muzeju.

Ovaj veliki i plodan umetnik, i dalje jedan od najpopularnijih među Srbima, umro je u 98-oj, a slikao je sve dok mu je to dozvoljavao oslabeli vid.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...